Кућа духова

Рекао сам већ да су други ово сфоткали боље него ја, и пре мене, ал' ајде, док не наиђу...

Зрењанински мотел је био отмено место почетком шездесетих, кад је изграђен, те дрвени мостић, те је као на ади (мада га од десне обале одваја само некакав рукавац), те отмена атмосфера са живиним светлима на тераси... ма сав тај пејзаж који се нудио са оном првом привредном реформом. И било је добро док је трајало - знам до су се ту до краја века одржавале разне ствари, чак је и мој разред држао 1 годишњицу 1998. тамо.

И онда ме нема неколико година, и виђе врага.

Нешто ми је сјебо док сам убацивао фотке, боље једна по једна. Прво ми је тури двапут прву а трећу ниједном, па је онда канда Пишта нешто покушао да убаци, што сад не видим, неки ћорави излог, па сам обрисао дупљак и турио нову трећу... ако нешто фали, Пишта, поновиде.

I da ima neka sirotinjska švaleracija

Vilmos Tehenészfiú wrote:U srpskom je motel ono ima restoran da se pojede i popije, ima pevaljka, a ima i nekoliko soba na spratu. Motel je hotel samo mnogo manji i ima mnogo manje soba?

Баш тако. За разлику од оригинала који има само собе, паркинг и доручак.

Притом су оба поред друма, осим овог на фоткама, који је на ади, ван било каквог друма.

Фабричица која је правила шпиритус, од кукуруза, онај технички од 97%. Део Комбината. Понекад би произвели по неку серију вештачких пића, нешто од 35% са укусом овог или оног - рума, вискија итд. Било је у моди и да се код куће праве ликери, купи се литра тог њиховог од 97%, па се разреди на 32% и дода ова или она есенција (тако се звало), са концентратом неког укуса. Правио се од крушке и вишње, понекад банане. Било је и специјалних рецепата, нпр неки са јајима, зван по немачком ајер коњак. Или онај од чоколаде.

Поотпадао малтер, цурио кров, греде страдале од хемије и испарења. Престали су да раде деведесетих. Причало се да се неко обесио унутра (уз нечију помоћ можда). Добро скровиште за свашта, улази се кроз авлију зграде која излази на доста важну улицу, капија се зато не закључава, а у зидовима онолико рупа, плус још неколико улаза страга, од реке. Клуб алкохоличара је тамо, наводно, редовно заседао ако не и имао штаб. Одлично место, на пљуцомет од центра.

Затворено је током истраге (причало се, бар) и онда су то сви заборавили. Онда је тако стајало деценију-две, па су опет нашли неког обешеног о неку од преосталих греда (крова више нема). Некако сви знају где је то, а једва да је пар стотина икад било унутра.

2013.

2017.

2023.

niksic je primer je pun kuca duhova.
nekad bogat, sa sirokim bulevarima, mozda prvim kruznim tokom u mne, aerodromom a sad cim izadjes i lepuskastog centra vidis tu sistemsku orolunost zgrada, kiosk ekonomiju, semafori nekad prvoklasni sad jedva vidis koje ssvetlo je upaljeno.
siromasno naselje oko pruge kod zelezare, sirotinjske zgradice, kazu tu je regrutno mesto za kriminalce.
ponegde jos vidis nekakav dispet ponizenih.
tuga me spopadne od svega toga.
mogu misliti kako je po srbiji i slicnim gradovima koji su bili industrijski centri.
ili vojvodina.
to je tek nepodnosljivo onako ravno i beznadezno, kao da si na moru davljenik ali na ubogom moru

Фотке или није било.

kad odem tamo opet. moguce da ce to biti sledece nedelje
sorry necu zaboraviti da slikam

Док се Брадилко врати са обиласка... ова ботаничка башта (снимљено октобра 2010.) је фабрички круг почившег Бека. Једно време је овде било мање пошумљено, а онда је лик покупио овце и одвео их да пасу негде другде, па је опет порасло.
Ово је северна капија, ту су долазили камиони са стоком из источног правца, да не возе кроз цео град. Коловоз од коцке је ишао скроз кроз ту авлију, у ствари још увек иде само се не види.



Последњи пут, кад сам завирио кроз главну капију, негде летос, ту су били контејнери у којима су смештени Кинези из Дингдонга, и некаква дирекција у ваљда старој управној згради Бека. Пише нешто на кинеском код улаза, ал' нисам одавно пролазио бициклом туда.

Имамо ли неког из Ужица? Онај хотел Ракета би био врло занимљив.

Ово чак није трупло индустрије или батаљен споменик политичару. Ово је породична кућа, на добром месту, све цакум пакум осим што никог нема, годинама.

drugar kupio sličnu ovamo skoro u centru PG, sad će da renovira

Gde skoro u centru?

Tuzi

jedno 300-400m od stare varoši prema titeksu

MNE wrote:jedno 300-400m od stare varoši prema titeksu

За ту марку су се занимали моји другари из Швабије и Холандије, „назив обећава“.

Pitam jer sam razmišljao o kupovini kuće u Beogradu ali me odbijalo što bih morao da vozim (jer nisam imao para za kuću na Vračaru normalno) pa mi je uvek zanimljivo kad neko kupi kuću u gradu.

Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице.

Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.

Па онда мало историје самог водоторња:

Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.

Осим што није тако. Негде 2021. наиђем на чланак где каже
“Интересантно је да резервоар тј. каца на врху димензија 14x14x5 метара, по којој је зграда названа никада није служила ономе чему је била намењен. У време када је Водоторањ грађен стручњаци предузећа за водовод и канализацију су тврдили да је каца потребна како би обезбедила равномеран притисак у мрежи и потрошњу воде. Међутим, подаци показују да је каца само једном напуњена и то на Видовдан 1964. године, када је пробана. У резервоар је стало око милион литара воде. Словеначки контролори су забележили да је зграда Водоторња утонула само 2,6 милиметара, без померања по вертикали.
…ова грађевина није представник соцреализма. Аутор је пратио тадашње трендове и створио савремену архитектуру какву су у то време имали, на пример, и Јапанци. Веома сличне грађевине и данас постоје у Осаки. Стога је и Покрајински завод за заштиту споменика културе, који је био надлежан завод у време реконструкције Водоторња, захтевао да ремоделација зграде не наруши основна својства првобитне архитектуре архитекте Новаковића, јер се ради о значајном представнику послератне архитектуре у граду.”

Не каже нигде зашто није никад више пуњена, тј зашто је водовод одустао од коришћења. Каже, међутим, да није спорна зграда, него што је натркечена у старо језгро града. Да је постављена негде другде…

Банка је заузимала приземље и први спрат, а њен рачунски центар ваљда шести спрат. На горњем спрату (деветом? једанаестом?) је био радио, који је укинут негде 2017. или ту негде јер по неком закону преписаном од некуд, град не сме да буде власник јавног гласила.

Натписи на шестом спрату стоје већ једанаест година, нит успевају да издају нит да продају. Ниже спратове заузимају углавном адвокати, свако по ћепенак. Натпис на петом спрату је скроз енгрпски, љуби га мајка: “fitnes klub skill”. Очигледно средња реч није из исте епохе као остале две, јер је пишу са к (и то клуб а не клаб), прва реч је штогод подомаћена по оном како се пише а не како стари правопис налаже (тј да се пише како се чита), па није фитнис него фитнес (али је и даље бизнис а није бизнес, ха), а скил (ака вештина) је ствар коју нико не зна тачно шта је али се често појављује у видео играма, дакле мора да се пише у ориџинел-у. Требало би да се установи дан Енгрпског језика и да се додељују медаље.

Ludim kada se zgrade u modernom stilu zovu socrealističkim   Socrealizam je izveden iz klasičnih stilova, to su stubovi, dekorativna plastika, div-radnik, karijatida sa korpom punom našeg, kolhoznog voća...

У овом случају има неког смисла, у другом крилу иза тога је, гледано реално, социјално. Ваљда зато.

Соцреалистички је био чин, то натркечивање, да обележимо стару аустроугарску варош тако што ћемо у сред среде да забодемо овако нешто, веће вишље и боље. Што јесте испало баш тако, само што сад више ником не треба. Умели су да га сазидају, не умеју да га држе напуњеног.

Zbog nebrige, nemara i opšte nezainteresovanosti polako nestaju poslednji primerci industrijskog nasleđa u Zrenjaninu. Najveći deo velikog nasleđa nepovratno je izgubljen u procesu tranzicije i vlasničke transformacije, a ono što je preostalo i nekako preživelo, jedva opstaje. Pitanje je, dokle? Jedan takav primer je stari mlin u kompleksu „Žitoprodukta“. Mlin se nekada nalazio na obali Begeja, a danas je na obali gradskog jezera.

Фотка је моја, од 15. августа 2019. а чланак је овде (нема много текста)

А ево и нешто од јуче. Место је на 30м од Ђинђићевог трга.