istorijski fragmenti

На ћошку где се скретало са главне је била периферијска* кафана, права она шљакерска рупчага где се увече окупљају и обезнањују. Догађало се да одемо у град на пиво, а у повратку пажљиво обилазимо око тог ћошка да не нагазимо некоме на руку. Видели смо и класичну сцену кад жена вуче пијаног мужа кући, ма сав тај неореализам уживо. Затварала се ваљда тек кад свима понестане пара.
И онда једне ноћи затварамо фирму, закључавамо, укључујемо аларм, крећемо преко, кад наилази један, пијан ко летва, пита да ли бисмо купили врата. Која носи на леђима. Обична собна врата, са све рагастовом, шаркама и квакама. Цена би ваљда била таман за два пива.

O životu Dževada Sulejmanpašića relativno malo se zna. Pretpostavlja se da je rođen 1893. u selu Vesela kod Bugojna, a da je umro 1976. godine i da je sahranjen u obiteljskoj grobnici u Malom Lošinju.
Danas je relativno jednostavno prihvatiti sud koji kaže da su sistemi medijskih posredovanja jedan od najvećih problema savremene civilizacije. Obilje je literature koja će to potvrditi, a i nema ozbiljnijeg autora (od onih koji razmišljaju o medijima) da nije bar nekim segmentom svog rada kritički progovorio o manipulativnom karakteru medija, odnosno pogubnosti medijskog senzacionalizma.
No, Dževad Sulejmanpašić o tome je govorio i pisao još tridesetih godina prošlog stoljeća. Naime, 1936. godine objavljena je njegova knjiga Žurnalizam razarač čovječanstva i novinstvo sa najmanjom merom žurnalizma kao prvo takvo kritičko djelo o medijima na jugoistoku Evrope.
Riječ je o prvoj studiji o medijima i njihovom utjecaju na sve segmente ljudskog života. Prema tome Dževad Sulejmanpašić predstavlja prvog teoretičara medija u savremenom smislu u ovom dijelu svijeta. Dakle, u vrijeme kada su svoje tekstove objavljivali članovi frankfurtskog kruga i svoja problematiziranja utjecaja tehnike na umjetnost i ljudsko iskustvo (Benjamin, Adorno, Horkheimer…), a tridesetak godina prije teza Razumijevanja medija glasovitog “gurua modernih medijaˮ Marshalla McLuhana – Bosna je iznjedrila teoretičara medija koji je prije mnogih drugih upozoravao na opasnosti koje ne dolaze ponajprije od objavljenih informacija, nego od oblika medija. Tridesetak godina prije McLuhana Sulejmanpašić je svojim savremenicima pokušavao dočarati kontekst onoga što će McLuhan kasnije iskazati tezom Medij je poruka.
Sulejmanpašić provodi i pravo malo istraživanje analizirajući sadržaj Politike, Vremena, Pravde, Novosti i Jutarnjeg lista. Teme i postoci njihove prisutnosti u novinama Sulejmanpašiću otkrivaju trend koji se u potpunosti slaže s njegovim generalno postavljenim vrijednosnim sudom. Tako već u njegovo vrijeme oglasi, nesreće, kriminal i zabava zauzimaju najveće postotke novinskog prostora.
Sulejmanpašić prepoznaje nogomet i film kao “dva mezimčeta žurnalizmaˮ. Njemu je jasno da iza svega stoji težnja vlasnika medija da uvećaju svoj profit. To se, naravno, čini podilazeći “najjeftinijim strastimaˮ, najjeftinijoj publici, ali i proizvodeći takve strasti u takvoj publici.
Iznimno je važno podsjetiti na Sulejmanpašićevo ispravno povezivanje utjecaja senzacionalizma medija na pokretanje rata: “Bez uništenja svetske moći žurnalizma i bez preudešenja izveštavanja o novostima na način koji to traže moral i duh, ne mogu se nikakvim sredstvima sprečiti nove ratne katastrofe.ˮ
Žurnalizam, pojednostavljeno rečeno, do te mjere otupljuje svoje konzumente, da oni neće niti osjetiti užas onoga što im se primiče, a to su – smatra Sulejmanpašić i objavljuje 1936. godine – užasi budućeg svjetskog rata.