Home
by Guest Sat Mar 10, 2018 6:49 pm
upravo
Na današnji dan
- Posts : 18448
Join date : 2014-12-12
Pa red je i Miloševića da opojemo. Prođe tuce godina.
- Guest
početak pariske komune.
jel iko ovde ima mišljenje o Merimanovoj knjizi o pariskoj komuni? vredi da se pročita? neka druga preporuka?
jel iko ovde ima mišljenje o Merimanovoj knjizi o pariskoj komuni? vredi da se pročita? neka druga preporuka?
disident
- Posts : 15084
Join date : 2016-03-28
Sovjetska vlada opozvala vojne stručnjake iz Jugoslavije, a narednog dana i civilne.
Staljin je posle tvrdio da su eksperti bili pod stalnom pratnjom OZNE, a Tito da su oni bili špijuni.
Staljin je posle tvrdio da su eksperti bili pod stalnom pratnjom OZNE, a Tito da su oni bili špijuni.
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Guest
e, ti stručnjaci su preuveličana tema
http://www.udi.rs/articles/s_ilic_2016.pdf
http://www.udi.rs/articles/s_ilic_2016.pdf
...
Малобројност и привилегије стручњака из СССР
И поред знатног напора уложеног у тражење примарне изворне грађе о стручној помоћи СССР комунистичкој Југославији и документарне верификације те контроверзне појаве од које се много очекивало, о којој се доста причало и још више њоме манипулисало, резултати су били „мршави”. Постојање совјетских стручњака, у размери сличној учешћу Немаца ангажованих путем југословенске мисије у Берлину (ангажованих за потребе једног одређеног предузећа у којем би радили до окончања одређеног посла, или истека радног уговора), или држављана Чехословачке, Аустрије. Мађарске, Италије и Бугарске ангажованих путем војних, дипломатско-конзуларних или синдикалних представништава и организација, или на основу међудржавних споразума, није у грађи потврђено, а о учинку совјетских „саветника” упућених на основу међудржавног споразума из новембра 1945 (истих оних који ће 1948. године послужити као повод за конфликт) постоји веома мало података.
Без обзира на извесне неповољне услове под којима је обећана помоћ СССР у стручњацима, у југословенској привреди су се појавили први експерти у својству саветника. Још неколико месеци пре потписивања споразума, почетком јуна 1945. године, у Министарство рударства ДФЈ стигла су четворица совјетских геолога. Њихов радни учинак остао је у сенци стамбеног проблема који надлежни нису могли решити више месеци. Наиме, како су стручњаци били породични људи и како су намеравали да у ДФЈ доведу и своје породице, то се питање станова наметнуло као врло важно. Ништа мање није било битно ни питање трошкова, јер су геолози становали у хотелу Мажестик у Београду. Локални градски органи додељивали су станове, па повлачили одлуке о додели, давали су станове у којима су већ биле друге породице (легално усељене одлукама истих органа), нудиле недовољан број станова (два уместо четири) или станове без намештаја (који совјетски стручњаци нису поседовали), а бројни покушаји надлежног министарства да им у томе помогне вртели су се укруг, јер нико није био надлежан да додељује покућство.36
Током наредне две и по године од потписивања споразума, у ФНРЈ се заиста појавило и радило је неколико десетина стручњака. У Министарство индустрије је до фебруара 1946. из СССР дошао један професор, специјалиста за управљање људским снагама „као помоћ у изградњи наших стручњака (кадрова)”.37 У архивској грађи наведени су поименце инжењер Иван Багров, саветник у Министарству рударства, Алексеј Васиљевич Павлов, Глигорије Глигоријевич Исков, Георги Николајевич Шерер, Глигорије Михајлович Гордон, Иван Александрович Алаџалов и Алексеј Павлович Буђин, саветници Генералне дирекције рудника и топионица обојених метала, у саставу истог министарства, затим Михаил Степанович Бојко и Тимофејев, стручњаци у Министарству пољопривреде, инжењер Фјодор Арефијев, из Комитета за ауто-саобраћај при Влади ФНРЈ, Петар Никифоров Кушнир из Железаре Шторе Министарства тешке индустрије, здравствени саветници Фјодор Степанович Биков, др Марија Николајевна Калугина из Комитета за заштиту народног здравља и други.38 Међутим, део тих стручњака упућен је не према споразуму из новембра 1946. већ према одређеним кредитним пословима, као што је био случај са инжењером Орловим и његовом групом од 17 стручњака и једном дактилографкињом, који су између 23. новембра 1947. и 10. јануара 1948. дошли у биро капиталне изградње Министарства тешке индустрије ради израде претпројекта за нови металуршки завод (Добој).39
Несумњиво, совјетских стручњака је било у југословенској привреди, војсци и непривредним секторима. Иако не располажемо релевантним подацима за потпуно утврђивање обима њиховог учинка, без дилеме је да је некакав учинак остварен. Оно што је архивска грађа потврдила, јесте да је 20 совјетских саветника из споразума (доцније и мање) и неколико десетина стручњака који су у ФНРЈ дошли у оквиру инвестиционих послова уживало за оновремене југословенске прилике, макар у стамбеном погледу, поприличан комфор (изузимајући четворицу раније већ поменутих геолога из 1945. године и потпуну конфузију око проналажења станова за њих у Београду). Тако су, на пример, пољопривредни саветници Тимофејев и Бојко добили сваки по спаваћу собу, кухињу, трпезарију и радну собу са комплетним намештајем, који је сељен за њима како су мењали радну локацију. То обезбеђивање комфора било је предвиђено у уговору са СССР о додели специјалиста и било је један од услова за њихово слање у Југославију. Сходно томе, решавање таквих питања југословенске власти сматрале су за „врло хитно”, што се чак и у случају високих немачких специјалиста ретко дешавало.40
За разлику од других страних стручњака који су се, сем у неколико случајева, тешко могли надати некаквом привилегованом положају, да и не говоримо о умереном или стварном луксузу, са саветницима из СССР то је било знатно другачије. Поред стамбеног комфора, што значи станова који су одговарали по површини и структури и добро снабдевених намештајем, њима је припадало и одлично снабдевање и веома високе зараде. У Београду и другим већим центрима у земљи припадало им је снабдевање потрошним добрима у такозваним магазинима дипломатског кора, а новчане принадлежности које су добијали знатно су премашивале зараде домаћих стручњака истог ранга. Тако су саветници из области здравства др Ф. С. Биков и др М. Н. Калугина, дошавши у Комитет за заштиту народног здравља крајем августа 1947. године, месечно зарађивали око 17.000, односно 10.500 динара. У исто то време југословенски професор високошколске установе није могао да заради више од 6.500 динара, ни изузетни стручњак или чиновник највишег реда, а чак и плата ректора универзитета, са посебним додатком, могла је износити максимално 9.500 динара. О висини трошкова совјетске стручне помоћи сведочи податак да је Министарство финансија ФНРЈ за квартал октобар–децембар 1947. требало совјетским саветницима да исплатити више од 252.000 динара на име накнада за привредно-финансијске савете, а једном од њих, Феодору Карпенку, саветнику у Министарству рударства ФНРЈ, само на име разлике у плати за новембар 1945 – фебруар 1946. године, чак 55.608. динара.41
Високе плате совјетских саветника представљале су тешкоћу за Југославију од самог почетка, с једне стране због великих трошкова, а, с друге, што су њихови износи деградирали Југословене на високим положајима и са највишим звањима. То се посебно односило на примања војних саветника. Како је наведено у одговору ЦК КПЈ совјетској партији, од 13. априла 1948, на висину плата ФНРЈ је реаговала још 1946. године. Међутим, Титову молбу да совјетска влада покуша да смањи југословенске обавезе у погледу плата Москва је одбила, наводећи да се плате не могу снизити због равнања са платама у СССР, те да југословенска страна поступи како зна. Још тада је Тито наговестио амбасадору Лаврентијеву да ће ФНРЈ морати да редукује број стручњака „чим то буде могуће учинити без веће штете за оспособљавање наше Армије.” У писму се даље каже: „Плате совјетских биле су четири пута више од плата наших команданата армије и три пута више од плата наших савезних министара.” Командант армије у ЈА у чину генерал-лајтнанта или генерал-пуковника имао је тада 9.000–11.000 динара месечно, савезни министар 12.000 динара, а совјетски војни стручњак у чину потпуковника, пуковника или генерала имао је 30.000–40.000 динара. Како је Тито записао: „(…) ми смо то осјећали не само као финансијски терет, већ и као политичку неправилност, јер је то доводило до неразумијевања код наших људи.”42
Поред зарада и завидних услова живота, совјетски стручњаци добијали су и посебне видове пажње. Предузећа и ресори су се у дописима и извештајима било због стварне захвалности стручњацима због њиховог залагања (што је мање вероватно), било због пијетета према самом СССР, углавном о њима повољно изјашњавали. Совјетским стручњацима који су током рада у ФНРЈ оскудевали у којечему надлежни органи су набављали робу у магацину дипломатског кора (штоф за одело, за зимски капут или мантил, ципеле, кошуље, чарапе), а приликом одласка куповани су им и други поклони (сребрнина у вредности већој од 7.000 динара, роба из дипломатског магацина у сличној вредности и др.), или су предлагани за одликовање.43 Ипак, савети нису били онај инструмент, она полуга која ће пресудно утицати на даљи пројектовани развој привреде у Југославији. Време ће показати да сами учесници догађаја, носиоци високих државних и војних функција у ФНРЈ, попут Темпа или Коче Поповића, нису у совјетским саветницима видели помоћнике чије ће искуство допринети побољшању југословенске укупне друштвене стварности, већ лица која се превише уплићу у унутрашње послове ресора у којима су распоређени (о чему су упућивали притужбе и Титу). У том смислу индикативан је Поповићев навод: „Потискивали су наше људе и покушавали да нам намећу своје доктрине које нама нису одговарале.”
...
Колико их је заправо било?
Совјети су били уверени да су Југославији пружили издашну помоћ. Своју пресудну улогу видели су како на пољу политике (међународне и унутрашње) тако и у области економије, укључујући и помоћ у стручном кадру. Несумњиво, помоћ СССР је постојала, али може се сматрати да је питање њене сврхе, обима и „цене” отворено. Пажљиво читање чак и извора совјетске провенијенције даје нешто нијансиранију слику од оне која се истицала. Из теза амбасадора СССР у Београду Лаврентијева („Кратак преглед Југославије”) с краја фебруара 1947. године, провејава уверење о економској помоћи Москве која је одиграла значајну улогу у обнови земље. Међутим, описи те помоћи углавном су уопштени, магловити, квантитативно неухватљиви („материјално обезбеђење Југословенске армије”, „испоручивање материјала од животног значаја”, „у различитим министарствима раде совјетски стручњаци у својству саветника”). Детаљнији су подаци о „предаји” 88 бродова (при чему би требало да је углавном реч о враћању ранијих југословенских бродова, али тако није записано), те чињеница да је совјетска армија изградила мост у Београду на Дунаву (Панчевачки мост, тада „Мост Црвене армије”). Затим подаци о броју Југословена на школовању у СССР (225 студената и 25 постдипломаца), али се занемарује да су молбе (и потребе) ФНРЈ биле знатно веће. Коначно, за нас је важна реченица која говори о совјетским саветницима који раде у југословенским министарствима, дакле биће да је реч о веома малом броју службеника (јер је и број министарстава мали), а никако о маси оперативних стручњака који организују и воде пословне и техничко-технолошке процесе и преносе своја искуства домаћим колегама.61
Заправо, судећи по совјетској архивској грађи која је у новије време постала доступна, совјетски стручњаци који су иоле дуже провели у Југославији били су они саветници око којих су се још у новембру 1945. године споразумеле владе СССР и ФНРЈ (не рачунајући војне саветнике). У писму од 6. јануара 1948. године, дакле мање од два и по месеца пре него што ће почети „рат писмима” између совјетске и југословенске комунистичке партије, и само три седмице пре него што ће Молотов назначити Титу да постоје „размимоилажења у схватању узајамних односа”, заменик министра иностраних послова В. А Зорин извештава Молотова о ангажовању тих стручњака. Зорин је навео како је, сходно споразуму од 13. новембра 1945. у Југославију дошло 20 саветника на годину дана. До почетка 1948. у ФНРЈ их је остало 16 а да у међувремену није донета нова одлука владе СССР о продужењу рока ангажовања, нити је продужено дејство споразума (истекао у новембру 1946). Зорин је даље истакао како се влада Југославије „обратила трговинском представнику СССР у Београду са захтевом да се продужи рад у иностранству за 9 совјетских стручњака”, а да се остали врате у матичну земљу. Совјетска страна (амбасада у Београду и Министарство спољне трговине СССР) била је расположена да прихвати предлог ФНРЈ, с тим да се иницира и измена споразума из 1945. године Сам Зорин, с којим је био сагласан и други заменик министра А. Ј. Вишински (Андре́й Януа́рьевич Выши́нский, 1883–1954) и министар Молотов, сматрао је да те саветнике, пошто су били у Југославији већ дуже од две године треба вратити у СССР, а да се евентуалне даље потребе ФНРЈ за совјетским стручњацима реше преко совјетског министарства за спољну трговину у складу са совјетскојугословенским споразумом о економској сарадњи од 8. јуна 1946 (као пружање техничке помоћи Југославији).62 Међутим, за даље споразумевање више није било времена, а преостали стручњаци (саветници) биће средином марта повод за сукоб између компартија СССР и ФНРЈ.
Друга истраживања такође су потврдила недостатак помоћи СССР у људству. Наиме, факултети Београдског универзитета трпели су на почетку наставне 1945/1946. године од озбиљног мањка наставног и помоћног особља (готово упола мање него 1941. године). Ради превазилажења таквог стања већ од новембра те године почело се с расписивањем конкурса за наставно особље, радило се на „уздизању” младог наставног кадра, предлагало се побољшање материјалног положаја запослених на Универзитету, те довођење стручњака из привреде и из иностранства, првенствено из Совјетског Савеза. Долазак предавача из СССР решио би, „поред недостатка кадра, и проблем његове политичке оријентације, будући да би значило попуњавање факултета наставницима марксистима”. Стога су у јуну 1946. од факултета затражени подаци о предметима за које недостају наставници како би били позвани совјетски стручњаци. Међутим, како се показало током истраживања, „у изворима се не наилази ни на једног стручњака из Совјетског Савеза који је дошао да ради на Београдском универзитету, изузев повремених гостију који су држали по неколико предавања” и убрзо „је престало и само помињање решавања кадровског питања на овај начин”.63
Како је постојало јасно разочарање југословенског комунистичког врха у погледу стручне помоћи СССР, наведено у сећањима и изјавама највиших носилаца власти, (Ђилас, Темпо, Тодоровић и др.), а од друге половине 1947. и у партијским документима (записници Политбироа), како су непристрасне западне (америчке) анализе сумњале у несебичну помоћ Москве на изградњи југословенске индустрије и привреде (извештаји Амбасаде САД у Београду), како је било очигледно да прва држава социјализма и сама трпи услед недовољног броја стручњака (посебно неких профила, услед чега је и сама посезала за радом незапослених немачких стручњака, али и позивала руске емигранте и њихове потомке да се врате у земљу64) и како и наша истраживања нису потврдила долазак и дужи боравак и рад експерата из СССР (изузев војних и цивилних саветника потпуно одвојених од производње и технолошких процеса и стручних „пратилаца” појединих испорука увезених из СССР, најчешће у својству монтера), то смо уверени да такве помоћи није ни било, или да је била у тако малом обиму да се може сматрати маргиналном и за развој привреде у Југославији ирелевантном. Томе у прилог иде и сазнање утемељено у историјским документима да је југословенски привредни вакуум у стручном особљу попуњаван још од првих месеци 1946. године из сасвим других извора, те да постепено кварење односа између Београда и Москве, отворени раскид након Резолуције ИБ (у лето 1948) и совјетско једнострано одбацивање уговора о пријатељству из 1945. године (28. септембра 1949) нису битније утицали на избор праваца из којих ће се црпсти стручни кадар.
- Posts : 15084
Join date : 2016-03-28
Gargantua wrote:e, ti stručnjaci su preuveličana tema
http://www.udi.rs/articles/s_ilic_2016.pdf
...
Малобројност и привилегије стручњака из СССР
И поред знатног напора уложеног у тражење примарне изворне грађе о стручној помоћи СССР комунистичкој Југославији и документарне верификације те контроверзне појаве од које се много очекивало, о којој се доста причало и још више њоме манипулисало, резултати су били „мршави”. Постојање совјетских стручњака, у размери сличној учешћу Немаца ангажованих путем југословенске мисије у Берлину (ангажованих за потребе једног одређеног предузећа у којем би радили до окончања одређеног посла, или истека радног уговора), или држављана Чехословачке, Аустрије. Мађарске, Италије и Бугарске ангажованих путем војних, дипломатско-конзуларних или синдикалних представништава и организација, или на основу међудржавних споразума, није у грађи потврђено, а о учинку совјетских „саветника” упућених на основу међудржавног споразума из новембра 1945 (истих оних који ће 1948. године послужити као повод за конфликт) постоји веома мало података.
Без обзира на извесне неповољне услове под којима је обећана помоћ СССР у стручњацима, у југословенској привреди су се појавили први експерти у својству саветника. Још неколико месеци пре потписивања споразума, почетком јуна 1945. године, у Министарство рударства ДФЈ стигла су четворица совјетских геолога. Њихов радни учинак остао је у сенци стамбеног проблема који надлежни нису могли решити више месеци. Наиме, како су стручњаци били породични људи и како су намеравали да у ДФЈ доведу и своје породице, то се питање станова наметнуло као врло важно. Ништа мање није било битно ни питање трошкова, јер су геолози становали у хотелу Мажестик у Београду. Локални градски органи додељивали су станове, па повлачили одлуке о додели, давали су станове у којима су већ биле друге породице (легално усељене одлукама истих органа), нудиле недовољан број станова (два уместо четири) или станове без намештаја (који совјетски стручњаци нису поседовали), а бројни покушаји надлежног министарства да им у томе помогне вртели су се укруг, јер нико није био надлежан да додељује покућство.36
Током наредне две и по године од потписивања споразума, у ФНРЈ се заиста појавило и радило је неколико десетина стручњака. У Министарство индустрије је до фебруара 1946. из СССР дошао један професор, специјалиста за управљање људским снагама „као помоћ у изградњи наших стручњака (кадрова)”.37 У архивској грађи наведени су поименце инжењер Иван Багров, саветник у Министарству рударства, Алексеј Васиљевич Павлов, Глигорије Глигоријевич Исков, Георги Николајевич Шерер, Глигорије Михајлович Гордон, Иван Александрович Алаџалов и Алексеј Павлович Буђин, саветници Генералне дирекције рудника и топионица обојених метала, у саставу истог министарства, затим Михаил Степанович Бојко и Тимофејев, стручњаци у Министарству пољопривреде, инжењер Фјодор Арефијев, из Комитета за ауто-саобраћај при Влади ФНРЈ, Петар Никифоров Кушнир из Железаре Шторе Министарства тешке индустрије, здравствени саветници Фјодор Степанович Биков, др Марија Николајевна Калугина из Комитета за заштиту народног здравља и други.38 Међутим, део тих стручњака упућен је не према споразуму из новембра 1946. већ према одређеним кредитним пословима, као што је био случај са инжењером Орловим и његовом групом од 17 стручњака и једном дактилографкињом, који су између 23. новембра 1947. и 10. јануара 1948. дошли у биро капиталне изградње Министарства тешке индустрије ради израде претпројекта за нови металуршки завод (Добој).39
Несумњиво, совјетских стручњака је било у југословенској привреди, војсци и непривредним секторима. Иако не располажемо релевантним подацима за потпуно утврђивање обима њиховог учинка, без дилеме је да је некакав учинак остварен. Оно што је архивска грађа потврдила, јесте да је 20 совјетских саветника из споразума (доцније и мање) и неколико десетина стручњака који су у ФНРЈ дошли у оквиру инвестиционих послова уживало за оновремене југословенске прилике, макар у стамбеном погледу, поприличан комфор (изузимајући четворицу раније већ поменутих геолога из 1945. године и потпуну конфузију око проналажења станова за њих у Београду). Тако су, на пример, пољопривредни саветници Тимофејев и Бојко добили сваки по спаваћу собу, кухињу, трпезарију и радну собу са комплетним намештајем, који је сељен за њима како су мењали радну локацију. То обезбеђивање комфора било је предвиђено у уговору са СССР о додели специјалиста и било је један од услова за њихово слање у Југославију. Сходно томе, решавање таквих питања југословенске власти сматрале су за „врло хитно”, што се чак и у случају високих немачких специјалиста ретко дешавало.40
За разлику од других страних стручњака који су се, сем у неколико случајева, тешко могли надати некаквом привилегованом положају, да и не говоримо о умереном или стварном луксузу, са саветницима из СССР то је било знатно другачије. Поред стамбеног комфора, што значи станова који су одговарали по површини и структури и добро снабдевених намештајем, њима је припадало и одлично снабдевање и веома високе зараде. У Београду и другим већим центрима у земљи припадало им је снабдевање потрошним добрима у такозваним магазинима дипломатског кора, а новчане принадлежности које су добијали знатно су премашивале зараде домаћих стручњака истог ранга. Тако су саветници из области здравства др Ф. С. Биков и др М. Н. Калугина, дошавши у Комитет за заштиту народног здравља крајем августа 1947. године, месечно зарађивали око 17.000, односно 10.500 динара. У исто то време југословенски професор високошколске установе није могао да заради више од 6.500 динара, ни изузетни стручњак или чиновник највишег реда, а чак и плата ректора универзитета, са посебним додатком, могла је износити максимално 9.500 динара. О висини трошкова совјетске стручне помоћи сведочи податак да је Министарство финансија ФНРЈ за квартал октобар–децембар 1947. требало совјетским саветницима да исплатити више од 252.000 динара на име накнада за привредно-финансијске савете, а једном од њих, Феодору Карпенку, саветнику у Министарству рударства ФНРЈ, само на име разлике у плати за новембар 1945 – фебруар 1946. године, чак 55.608. динара.41
Високе плате совјетских саветника представљале су тешкоћу за Југославију од самог почетка, с једне стране због великих трошкова, а, с друге, што су њихови износи деградирали Југословене на високим положајима и са највишим звањима. То се посебно односило на примања војних саветника. Како је наведено у одговору ЦК КПЈ совјетској партији, од 13. априла 1948, на висину плата ФНРЈ је реаговала још 1946. године. Међутим, Титову молбу да совјетска влада покуша да смањи југословенске обавезе у погледу плата Москва је одбила, наводећи да се плате не могу снизити због равнања са платама у СССР, те да југословенска страна поступи како зна. Још тада је Тито наговестио амбасадору Лаврентијеву да ће ФНРЈ морати да редукује број стручњака „чим то буде могуће учинити без веће штете за оспособљавање наше Армије.” У писму се даље каже: „Плате совјетских биле су четири пута више од плата наших команданата армије и три пута више од плата наших савезних министара.” Командант армије у ЈА у чину генерал-лајтнанта или генерал-пуковника имао је тада 9.000–11.000 динара месечно, савезни министар 12.000 динара, а совјетски војни стручњак у чину потпуковника, пуковника или генерала имао је 30.000–40.000 динара. Како је Тито записао: „(…) ми смо то осјећали не само као финансијски терет, већ и као политичку неправилност, јер је то доводило до неразумијевања код наших људи.”42
Поред зарада и завидних услова живота, совјетски стручњаци добијали су и посебне видове пажње. Предузећа и ресори су се у дописима и извештајима било због стварне захвалности стручњацима због њиховог залагања (што је мање вероватно), било због пијетета према самом СССР, углавном о њима повољно изјашњавали. Совјетским стручњацима који су током рада у ФНРЈ оскудевали у којечему надлежни органи су набављали робу у магацину дипломатског кора (штоф за одело, за зимски капут или мантил, ципеле, кошуље, чарапе), а приликом одласка куповани су им и други поклони (сребрнина у вредности већој од 7.000 динара, роба из дипломатског магацина у сличној вредности и др.), или су предлагани за одликовање.43 Ипак, савети нису били онај инструмент, она полуга која ће пресудно утицати на даљи пројектовани развој привреде у Југославији. Време ће показати да сами учесници догађаја, носиоци високих државних и војних функција у ФНРЈ, попут Темпа или Коче Поповића, нису у совјетским саветницима видели помоћнике чије ће искуство допринети побољшању југословенске укупне друштвене стварности, већ лица која се превише уплићу у унутрашње послове ресора у којима су распоређени (о чему су упућивали притужбе и Титу). У том смислу индикативан је Поповићев навод: „Потискивали су наше људе и покушавали да нам намећу своје доктрине које нама нису одговарале.”
...
Колико их је заправо било?
Совјети су били уверени да су Југославији пружили издашну помоћ. Своју пресудну улогу видели су како на пољу политике (међународне и унутрашње) тако и у области економије, укључујући и помоћ у стручном кадру. Несумњиво, помоћ СССР је постојала, али може се сматрати да је питање њене сврхе, обима и „цене” отворено. Пажљиво читање чак и извора совјетске провенијенције даје нешто нијансиранију слику од оне која се истицала. Из теза амбасадора СССР у Београду Лаврентијева („Кратак преглед Југославије”) с краја фебруара 1947. године, провејава уверење о економској помоћи Москве која је одиграла значајну улогу у обнови земље. Међутим, описи те помоћи углавном су уопштени, магловити, квантитативно неухватљиви („материјално обезбеђење Југословенске армије”, „испоручивање материјала од животног значаја”, „у различитим министарствима раде совјетски стручњаци у својству саветника”). Детаљнији су подаци о „предаји” 88 бродова (при чему би требало да је углавном реч о враћању ранијих југословенских бродова, али тако није записано), те чињеница да је совјетска армија изградила мост у Београду на Дунаву (Панчевачки мост, тада „Мост Црвене армије”). Затим подаци о броју Југословена на школовању у СССР (225 студената и 25 постдипломаца), али се занемарује да су молбе (и потребе) ФНРЈ биле знатно веће. Коначно, за нас је важна реченица која говори о совјетским саветницима који раде у југословенским министарствима, дакле биће да је реч о веома малом броју службеника (јер је и број министарстава мали), а никако о маси оперативних стручњака који организују и воде пословне и техничко-технолошке процесе и преносе своја искуства домаћим колегама.61
Заправо, судећи по совјетској архивској грађи која је у новије време постала доступна, совјетски стручњаци који су иоле дуже провели у Југославији били су они саветници око којих су се још у новембру 1945. године споразумеле владе СССР и ФНРЈ (не рачунајући војне саветнике). У писму од 6. јануара 1948. године, дакле мање од два и по месеца пре него што ће почети „рат писмима” између совјетске и југословенске комунистичке партије, и само три седмице пре него што ће Молотов назначити Титу да постоје „размимоилажења у схватању узајамних односа”, заменик министра иностраних послова В. А Зорин извештава Молотова о ангажовању тих стручњака. Зорин је навео како је, сходно споразуму од 13. новембра 1945. у Југославију дошло 20 саветника на годину дана. До почетка 1948. у ФНРЈ их је остало 16 а да у међувремену није донета нова одлука владе СССР о продужењу рока ангажовања, нити је продужено дејство споразума (истекао у новембру 1946). Зорин је даље истакао како се влада Југославије „обратила трговинском представнику СССР у Београду са захтевом да се продужи рад у иностранству за 9 совјетских стручњака”, а да се остали врате у матичну земљу. Совјетска страна (амбасада у Београду и Министарство спољне трговине СССР) била је расположена да прихвати предлог ФНРЈ, с тим да се иницира и измена споразума из 1945. године Сам Зорин, с којим је био сагласан и други заменик министра А. Ј. Вишински (Андре́й Януа́рьевич Выши́нский, 1883–1954) и министар Молотов, сматрао је да те саветнике, пошто су били у Југославији већ дуже од две године треба вратити у СССР, а да се евентуалне даље потребе ФНРЈ за совјетским стручњацима реше преко совјетског министарства за спољну трговину у складу са совјетскојугословенским споразумом о економској сарадњи од 8. јуна 1946 (као пружање техничке помоћи Југославији).62 Међутим, за даље споразумевање више није било времена, а преостали стручњаци (саветници) биће средином марта повод за сукоб између компартија СССР и ФНРЈ.
Друга истраживања такође су потврдила недостатак помоћи СССР у људству. Наиме, факултети Београдског универзитета трпели су на почетку наставне 1945/1946. године од озбиљног мањка наставног и помоћног особља (готово упола мање него 1941. године). Ради превазилажења таквог стања већ од новембра те године почело се с расписивањем конкурса за наставно особље, радило се на „уздизању” младог наставног кадра, предлагало се побољшање материјалног положаја запослених на Универзитету, те довођење стручњака из привреде и из иностранства, првенствено из Совјетског Савеза. Долазак предавача из СССР решио би, „поред недостатка кадра, и проблем његове политичке оријентације, будући да би значило попуњавање факултета наставницима марксистима”. Стога су у јуну 1946. од факултета затражени подаци о предметима за које недостају наставници како би били позвани совјетски стручњаци. Међутим, како се показало током истраживања, „у изворима се не наилази ни на једног стручњака из Совјетског Савеза који је дошао да ради на Београдском универзитету, изузев повремених гостију који су држали по неколико предавања” и убрзо „је престало и само помињање решавања кадровског питања на овај начин”.63
Како је постојало јасно разочарање југословенског комунистичког врха у погледу стручне помоћи СССР, наведено у сећањима и изјавама највиших носилаца власти, (Ђилас, Темпо, Тодоровић и др.), а од друге половине 1947. и у партијским документима (записници Политбироа), како су непристрасне западне (америчке) анализе сумњале у несебичну помоћ Москве на изградњи југословенске индустрије и привреде (извештаји Амбасаде САД у Београду), како је било очигледно да прва држава социјализма и сама трпи услед недовољног броја стручњака (посебно неких профила, услед чега је и сама посезала за радом незапослених немачких стручњака, али и позивала руске емигранте и њихове потомке да се врате у земљу64) и како и наша истраживања нису потврдила долазак и дужи боравак и рад експерата из СССР (изузев војних и цивилних саветника потпуно одвојених од производње и технолошких процеса и стручних „пратилаца” појединих испорука увезених из СССР, најчешће у својству монтера), то смо уверени да такве помоћи није ни било, или да је била у тако малом обиму да се може сматрати маргиналном и за развој привреде у Југославији ирелевантном. Томе у прилог иде и сазнање утемељено у историјским документима да је југословенски привредни вакуум у стручном особљу попуњаван још од првих месеци 1946. године из сасвим других извора, те да постепено кварење односа између Београда и Москве, отворени раскид након Резолуције ИБ (у лето 1948) и совјетско једнострано одбацивање уговора о пријатељству из 1945. године (28. септембра 1949) нису битније утицали на избор праваца из којих ће се црпсти стручни кадар.
sa kakvim se predznanjem ide u podforum istorijaNikad mi nije palo na pamet da preispitujem tu tvrdnju o udaru koji je naneo sssr povlacenjem strucnog osoblja 48
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Posts : 50250
Join date : 2017-11-16
Совјети су били уверени да су Југославији пружили издашну помоћ
Neke stvari se nikad ne menjaju
- Posts : 18448
Join date : 2014-12-12
Ориганалан научан рад
pa odmah bi mu vratio rad
pa odmah bi mu vratio rad
- Guest
nisam to ni gledaomada to dodaje neko iz uredništva ili onaj ko tehnički sređuje časopis, ne autor.
referiše se na ovo:
Kategorije naučnih radova u časopisu su: originalni naučni rad, pregledni (revijski) članak, kratko saopštenje, naučna kritika, polemika i osvrti.
- Posts : 15084
Join date : 2016-03-28
Sa zakasnjenjem
Fifteen Years Ago, America Destroyed My Country
查看简体中文版
查看繁體中文版
By SINAN ANTOONMARCH 19, 2018
Continue reading the main storyShare This Page
1479
Photo
A statue of Saddam Hussein in front of the burning National Olympic Committee in Baghdad, Iraq, in 2003.CreditTyler Hicks/The New York Times
When I was 12, Saddam Hussein, vice president of Iraq at the time, carried out a huge purge and officially usurped total power. I was living in Baghdad then, and I developed an intuitive, visceral hatred of the dictator early on. That feeling only intensified and matured as I did. In the late 1990s, I wrote my first novel, “I’jaam: An Iraqi Rhapsody,” about daily life under Saddam’s authoritarian regime. Furat, the narrator, was a young college student studying English literature at Baghdad University, as I had. He ends up in prison for cracking a joke about the dictator. Furat hallucinates and imagines Saddam’s fall, just as I often did. I hoped I would witness that moment, whether in Iraq or from afar.
I left Iraq a few months after the 1991 Gulf War and went to graduate school in the United States, where I’ve been ever since. In 2002, when the cheerleading for the Iraq war started, I was vehemently against the proposed invasion. The United States had consistently supported dictators in the Arab world and was not in the business of exporting democracy, irrespective of the Bush administration’s slogans. I recalled sitting in my family’s living room with my aunt when I was a teenager, watching Iraqi television and seeing Donald Rumsfeld visiting Baghdad as an emissary from Ronald Reagan and shaking hands with Saddam. That memory made Mr. Rumsfeld’s words in 2002 about freedom and democracy for Iraqis seem hollow. Moreover, having lived through two previous wars (the Iran-Iraq war of 1980 to 1988 and the Gulf War of 1991), I knew that the actual objectives of war were always camouflaged by well-designed lies that exploit collective fear and perpetuate national myths.
I was one of about 500 Iraqis in the diaspora — of various ethnic and political backgrounds, many of whom were dissidents and victims of Saddam’s regime — who signed a petition: “No to war on Iraq. No to dictatorship.” While condemning Saddam’s reign of terror, we were against a “war that would cause more death and suffering” for innocent Iraqis and one that threatened to push the entire region into violent chaos. Our voices were not welcomed in mainstream media in the United States, which preferred the pro-war Iraqi-American who promised cheering crowds that would welcome invaders with “sweets and flowers.” There were none.
The petition didn’t make much of an impact. Fifteen years ago today, the invasion of Iraq began.
Three months later, I returned to Iraq for the first time since 1991 as part of a collective to film a documentary about Iraqis in a post-Saddam Iraq. We wanted to show my countrymen as three-dimensional beings, beyond the binary of Saddam versus the United States. In American media, Iraqis had been reduced to either victims of Saddam who longed for occupation or supporters and defenders of dictatorship who opposed the war. We wanted Iraqis to speak for themselves. For two weeks, we drove around Baghdad and spoke to many of its residents. Some were still hopeful, despite being drained by years of sanctions and dictatorship. But many were furious and worried about what was to come. The signs were already there: the typical arrogance and violence of a colonial occupying power.
You agree to receive occasional updates and special offers for The New York Times's products and services.
My short visit only confirmed my conviction and fear that the invasion would spell disaster for Iraqis. Removing Saddam was just a byproduct of another objective: dismantling the Iraqi state and its institutions. That state was replaced with a dysfunctional and corrupt semi-state. We were still filming in Baghdad when L. Paul Bremer III, the head of the Coalition Provisional Authority, announced the formation of the so-called Governing Council in July 2003. The names of its members were each followed by their sect and ethnicity. Many of the Iraqis we spoke to on that day were upset with institutionalization of an ethno-sectarian quota system. Ethnic and sectarian tensions already existed, but their translation into political currency was toxic. Those unsavory characters on the governing council, most of whom were allies of the United States from the preceding decade, went on to loot the country, making it one of the most corrupt in the world.
We were fortunate to have been able to shoot our film in that brief period during which there was relative public security. Shortly after our visit, Iraq descended into violence; suicide bombings became the norm. The invasion made my country a magnet for terrorists (“We’ll fight them there so we don’t have to fight them here,” President George W. Bush had said), and Iraq later descended into a sectarian civil war that claimed the lives of hundreds of thousands of civilians and displaced hundreds of thousands more, irrevocably changing the country’s demography.
Continue reading the main story
Does anyone remember Lou Dobbs and his flag pin? He may still be wearing it. There were numerous people in the media who were loudly gung-ho...
We had no business wading into Iraq. The leaders at the time claimed they were doing it because of weapons of mass destruction, but it was...
One of the first "sayings" I believe I ever heard was "Two wrongs don't make a right". In reading the comments here, it is so striking that...
The next time I returned to Baghdad was in 2013. The American tanks were gone, but the effects of the occupation were everywhere. I had low expectations, but I was still disheartened by the ugliness of the city where I had grown up and horrified by how dysfunctional, difficult and dangerous daily life had become for the great majority of Iraqis.
My last visit was in April 2017. I flew from New York, where I now live, to Kuwait, where I was giving a lecture. An Iraqi friend and I crossed the border by land. I was going to the city of Basra, in the south of Iraq. Basra was the only major Iraqi city I had not visited before. I was going to sign my books at the Friday book market of al-Farahidi Street, a weekly gathering for bibliophiles modeled after the famous Mutanabbi Street book market in Baghdad. I was driven around by friends. I didn’t expect the beautiful Basra I’d seen on 1970s postcards. That city had long disappeared. But the Basra I saw was so exhausted and polluted. The city had suffered a great deal during the Iran-Iraq war, and its decline accelerated after 2003. Basra was pale, dilapidated and chaotic thanks to the rampant corruption. Its rivers are polluted and ebbing. Nonetheless, I made a pilgrimage to the famous statue of Iraq’s greatest poet, Badr Shakir al-Sayyab.
One of the few sources of joy for me during these short visits were the encounters with Iraqis who had read my novels and were moved by them. These were novels I had written from afar, and through them, I tried to grapple with the painful disintegration of an entire country and the destruction of its social fabric. These texts are haunted by the ghosts of the dead, just as their author is.
No one knows for certain how many Iraqis have died as a result of the invasion 15 years ago. Some credible estimates put the number at more than one million. You can read that sentence again. The invasion of Iraq is often spoken of in the United States as a “blunder,” or even a “colossal mistake.” It was a crime. Those who perpetrated it are still at large. Some of them have even been rehabilitated thanks to the horrors of Trumpism and a mostly amnesiac citizenry. (A year ago, I watched Mr. Bush on “The Ellen DeGeneres Show,” dancing and talking about his paintings.) The pundits and “experts” who sold us the war still go on doing what they do. I never thought that Iraq could ever be worse than it was during Saddam’s reign, but that is what America’s war achieved and bequeathed to Iraqis.
Fifteen Years Ago, America Destroyed My Country
查看简体中文版
查看繁體中文版
By SINAN ANTOONMARCH 19, 2018
Continue reading the main storyShare This Page
- Share
- Tweet
- Email
- More
- Save
1479
Photo
A statue of Saddam Hussein in front of the burning National Olympic Committee in Baghdad, Iraq, in 2003.CreditTyler Hicks/The New York Times
When I was 12, Saddam Hussein, vice president of Iraq at the time, carried out a huge purge and officially usurped total power. I was living in Baghdad then, and I developed an intuitive, visceral hatred of the dictator early on. That feeling only intensified and matured as I did. In the late 1990s, I wrote my first novel, “I’jaam: An Iraqi Rhapsody,” about daily life under Saddam’s authoritarian regime. Furat, the narrator, was a young college student studying English literature at Baghdad University, as I had. He ends up in prison for cracking a joke about the dictator. Furat hallucinates and imagines Saddam’s fall, just as I often did. I hoped I would witness that moment, whether in Iraq or from afar.
I left Iraq a few months after the 1991 Gulf War and went to graduate school in the United States, where I’ve been ever since. In 2002, when the cheerleading for the Iraq war started, I was vehemently against the proposed invasion. The United States had consistently supported dictators in the Arab world and was not in the business of exporting democracy, irrespective of the Bush administration’s slogans. I recalled sitting in my family’s living room with my aunt when I was a teenager, watching Iraqi television and seeing Donald Rumsfeld visiting Baghdad as an emissary from Ronald Reagan and shaking hands with Saddam. That memory made Mr. Rumsfeld’s words in 2002 about freedom and democracy for Iraqis seem hollow. Moreover, having lived through two previous wars (the Iran-Iraq war of 1980 to 1988 and the Gulf War of 1991), I knew that the actual objectives of war were always camouflaged by well-designed lies that exploit collective fear and perpetuate national myths.
I was one of about 500 Iraqis in the diaspora — of various ethnic and political backgrounds, many of whom were dissidents and victims of Saddam’s regime — who signed a petition: “No to war on Iraq. No to dictatorship.” While condemning Saddam’s reign of terror, we were against a “war that would cause more death and suffering” for innocent Iraqis and one that threatened to push the entire region into violent chaos. Our voices were not welcomed in mainstream media in the United States, which preferred the pro-war Iraqi-American who promised cheering crowds that would welcome invaders with “sweets and flowers.” There were none.
The petition didn’t make much of an impact. Fifteen years ago today, the invasion of Iraq began.
Three months later, I returned to Iraq for the first time since 1991 as part of a collective to film a documentary about Iraqis in a post-Saddam Iraq. We wanted to show my countrymen as three-dimensional beings, beyond the binary of Saddam versus the United States. In American media, Iraqis had been reduced to either victims of Saddam who longed for occupation or supporters and defenders of dictatorship who opposed the war. We wanted Iraqis to speak for themselves. For two weeks, we drove around Baghdad and spoke to many of its residents. Some were still hopeful, despite being drained by years of sanctions and dictatorship. But many were furious and worried about what was to come. The signs were already there: the typical arrogance and violence of a colonial occupying power.
Newsletter Sign Up
Continue reading the main storySign Up for the Opinion Today Newsletter
Every weekday, get thought-provoking commentary from Op-Ed columnists, the Times editorial board and contributing writers from around the world.Sign Up
You agree to receive occasional updates and special offers for The New York Times's products and services.
- SEE SAMPLE
- PRIVACY POLICY
- OPT OUT OR CONTACT US ANYTIME
My short visit only confirmed my conviction and fear that the invasion would spell disaster for Iraqis. Removing Saddam was just a byproduct of another objective: dismantling the Iraqi state and its institutions. That state was replaced with a dysfunctional and corrupt semi-state. We were still filming in Baghdad when L. Paul Bremer III, the head of the Coalition Provisional Authority, announced the formation of the so-called Governing Council in July 2003. The names of its members were each followed by their sect and ethnicity. Many of the Iraqis we spoke to on that day were upset with institutionalization of an ethno-sectarian quota system. Ethnic and sectarian tensions already existed, but their translation into political currency was toxic. Those unsavory characters on the governing council, most of whom were allies of the United States from the preceding decade, went on to loot the country, making it one of the most corrupt in the world.
We were fortunate to have been able to shoot our film in that brief period during which there was relative public security. Shortly after our visit, Iraq descended into violence; suicide bombings became the norm. The invasion made my country a magnet for terrorists (“We’ll fight them there so we don’t have to fight them here,” President George W. Bush had said), and Iraq later descended into a sectarian civil war that claimed the lives of hundreds of thousands of civilians and displaced hundreds of thousands more, irrevocably changing the country’s demography.
Continue reading the main story
RELATED COVERAGE
AT WAR
15 Years Ago, I Helped Start a War That Hasn’t Ended [size=8]MARCH 20, 2018
[/size]
Opinion Op-Ed Contributor
To Defend America, Don’t Overreach[size=8]MARCH 19, 2018
[/size]
RECENT COMMENTS
Anne
9 hours agoDoes anyone remember Lou Dobbs and his flag pin? He may still be wearing it. There were numerous people in the media who were loudly gung-ho...
earlyman
9 hours agoWe had no business wading into Iraq. The leaders at the time claimed they were doing it because of weapons of mass destruction, but it was...
Philip Tymon
9 hours agoOne of the first "sayings" I believe I ever heard was "Two wrongs don't make a right". In reading the comments here, it is so striking that...
- SEE ALL COMMENTS
The next time I returned to Baghdad was in 2013. The American tanks were gone, but the effects of the occupation were everywhere. I had low expectations, but I was still disheartened by the ugliness of the city where I had grown up and horrified by how dysfunctional, difficult and dangerous daily life had become for the great majority of Iraqis.
My last visit was in April 2017. I flew from New York, where I now live, to Kuwait, where I was giving a lecture. An Iraqi friend and I crossed the border by land. I was going to the city of Basra, in the south of Iraq. Basra was the only major Iraqi city I had not visited before. I was going to sign my books at the Friday book market of al-Farahidi Street, a weekly gathering for bibliophiles modeled after the famous Mutanabbi Street book market in Baghdad. I was driven around by friends. I didn’t expect the beautiful Basra I’d seen on 1970s postcards. That city had long disappeared. But the Basra I saw was so exhausted and polluted. The city had suffered a great deal during the Iran-Iraq war, and its decline accelerated after 2003. Basra was pale, dilapidated and chaotic thanks to the rampant corruption. Its rivers are polluted and ebbing. Nonetheless, I made a pilgrimage to the famous statue of Iraq’s greatest poet, Badr Shakir al-Sayyab.
One of the few sources of joy for me during these short visits were the encounters with Iraqis who had read my novels and were moved by them. These were novels I had written from afar, and through them, I tried to grapple with the painful disintegration of an entire country and the destruction of its social fabric. These texts are haunted by the ghosts of the dead, just as their author is.
No one knows for certain how many Iraqis have died as a result of the invasion 15 years ago. Some credible estimates put the number at more than one million. You can read that sentence again. The invasion of Iraq is often spoken of in the United States as a “blunder,” or even a “colossal mistake.” It was a crime. Those who perpetrated it are still at large. Some of them have even been rehabilitated thanks to the horrors of Trumpism and a mostly amnesiac citizenry. (A year ago, I watched Mr. Bush on “The Ellen DeGeneres Show,” dancing and talking about his paintings.) The pundits and “experts” who sold us the war still go on doing what they do. I never thought that Iraq could ever be worse than it was during Saddam’s reign, but that is what America’s war achieved and bequeathed to Iraqis.
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Posts : 10694
Join date : 2016-06-25
Pre 100 godina je pocela poslednja nemacka ofanziva, Prolecna ofanziva, koja ce dovesti do kraja Prvog svetskog rata.
- Guest
Happy birthday #Twitter, 12 years old today! You used to be so pithy... pic.twitter.com/IVkF06MWuF
— Pulp Librarian (@PulpLibrarian) March 21, 2018
- Guest
24. mart 1998.
Ovi ljudi su bili zajedno sa Miloševićem na čelu Srbije kada su je uveli u nesrećan i besmislen rat sa Nato paktom. Oni su budale, a mi smo takođe budale jer ne govorimo nikada o tome na današnji dan, kao i o tome da su neki od njih i dalje na političkoj sceni Srbije, a neki i u vladajućoj strukturi ponovo.
Premijer: Mirko Marjanović (SPS)
Potpredѕednіci:
Milovan Bojić (JUL)
Ratko Marković (SPS)
Dragan Tomić (SPS)
Vojislav Šešelj (SRS)
Tomislav Nikolić (SRS)
Ministri:
Vlajko Stojiljković (SPS), ministar unutrašnjih poslova
Borislav Milačić (JUL), ministar finansija
Dragoljub Janković (JUL), ministar pravde
Gordаnа Рор-Lazić (SRS), ministаrka za lokalnu samoupravu
Jovan Babović (SPS), ministar poljoprivrede i šumarstva
Luka Mitrović (SRS), ministar industrije
Života Ćosić (SPS),ministar rudarstva
Dragan Todorović (SRS), ministar za saobraćaj i veze
Dejan Kovačević (SPS), ministar građevinarstva
Zoran Krasić (SRS), ministar trgovine
Slobodan Čerović, ministar turizma
Jorgovanka Tabakovic (SRS), ministarka za ekonomsku i vlasničku transformaciju
Tomislav Milenković (SPS), ministar za rad, boračka i socijalna pitanja
Rada Trajković (SRS), ministarka za brigu o porodici
Branislav Ivković (SPS), ministar nauke
Jovo Todorović (SPS), ministar prosvete
Nada Popović – Perišić (SPS), ministarka kulture
Leposava Milićević (JUL), ministarka zdravlja
Branislav Вlаžić (SRS), ministar za zaštitu životne sredine
Zoran Anđelković, ministar sporta
Miroslav Minčić (SRS), ministar za veze sa Srbima izvan Srbije
Milovan Radovanović (SRS), ministar vera
Aleksandar Vučić, (SRS), ministar informisanja
Ministri bez portfelja:
Milan Beko (vanstranačka ličnost)
Čedomir Vasiljević (SRS)
Maja Gojković (SRS)
Paja Momčilov (SRS)
Đura Lazić (SPS)
Slobodan Tomović (SPS)
Ivan Sedlak (JUL)
- Posts : 22555
Join date : 2014-12-01
xie saike wrote:24. mart 1998.
Ovi ljudi su bili zajedno sa Miloševićem na čelu Srbije kada su je uveli u nesrećan i besmislen rat sa Nato paktom. Oni su budale, a mi smo takođe budale jer ne govorimo nikada o tome na današnji dan, kao i o tome da su neki od njih i dalje na političkoj sceni Srbije, a neki i u vladajućoj strukturi ponovo.
Ministri bez portfelja:
Milan Beko (vanstranačka ličnost)
I mi onda teoretisemo sto se lustracija nije dogodila.
- Posts : 28265
Join date : 2015-03-20
rada trajkovic bila SRS? pa svasta kondo ne zna jbte.
_____
#FreeFacu
Дакле, волео бих да се ЈСД Партизан угаси, али не и да сви (или било који) гробар умре.
- Posts : 22555
Join date : 2014-12-01
Da li je realno da Vladeta Jerotic ima redovno nedeljno izdanje? Ja se još čudim odakle mi sa svih strana iskaču te budalaštine i otkud ljudi citiraju te potšljivne mudrosti.
- Guest
prosecni Srbenda u dve iteracije:
1: "78 dana pakla, traume, osiromaseni uranijum, mali Nole morao da trenira u praznom bazenu, horor, aaaaa, nikad da se zaboravi, nikad dok je sveta i vekaaaaaa"
2: "sta vise ti Bosanci seru o ratu i svom stradanju, jbt bilo pa proslo, ajmo dalje"
1: "78 dana pakla, traume, osiromaseni uranijum, mali Nole morao da trenira u praznom bazenu, horor, aaaaa, nikad da se zaboravi, nikad dok je sveta i vekaaaaaa"
2: "sta vise ti Bosanci seru o ratu i svom stradanju, jbt bilo pa proslo, ajmo dalje"
- Guest
ima najnovije moze pod 3
nato nikad da se ne zaboravi, a za slobodana milosevica nemojmo o proslosti vec da mu se digne spomenik
Članica Inicijativnog odbora za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, Jovana Dimitrijević, tvrdi da je Milošević bio prva žrtva globalizacije, te da je iza sebe ostavio Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244. Težak život 90-ih pravda međunarodnim okolnostima, a o političkim ubistvima ne želi da govori, jer to “treba ostaviti prošlosti”.
nato nikad da se ne zaboravi, a za slobodana milosevica nemojmo o proslosti vec da mu se digne spomenik
Članica Inicijativnog odbora za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, Jovana Dimitrijević, tvrdi da je Milošević bio prva žrtva globalizacije, te da je iza sebe ostavio Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244. Težak život 90-ih pravda međunarodnim okolnostima, a o političkim ubistvima ne želi da govori, jer to “treba ostaviti prošlosti”.
- Guest
moze da bude samo u odboru za podizanje spomenika sundjer bobu
- Posts : 18448
Join date : 2014-12-12
Nije Perišićka ministarka, nego Simić, ona je u UNESKO-u, u Parizu u to vreme.xie saike wrote:24. mart 1998.
Ovi ljudi su bili zajedno sa Miloševićem na čelu Srbije kada su je uveli u nesrećan i besmislen rat sa Nato paktom. Oni su budale, a mi smo takođe budale jer ne govorimo nikada o tome na današnji dan, kao i o tome da su neki od njih i dalje na političkoj sceni Srbije, a neki i u vladajućoj strukturi ponovo.
Premijer: Mirko Marjanović (SPS)
Potpredѕednіci:
Milovan Bojić (JUL)
Ratko Marković (SPS)
Dragan Tomić (SPS)
Vojislav Šešelj (SRS)
Tomislav Nikolić (SRS)
Ministri:
Vlajko Stojiljković (SPS), ministar unutrašnjih poslova
Borislav Milačić (JUL), ministar finansija
Dragoljub Janković (JUL), ministar pravde
Gordаnа Рор-Lazić (SRS), ministаrka za lokalnu samoupravu
Jovan Babović (SPS), ministar poljoprivrede i šumarstva
Luka Mitrović (SRS), ministar industrije
Života Ćosić (SPS),ministar rudarstva
Dragan Todorović (SRS), ministar za saobraćaj i veze
Dejan Kovačević (SPS), ministar građevinarstva
Zoran Krasić (SRS), ministar trgovine
Slobodan Čerović, ministar turizma
Jorgovanka Tabakovic (SRS), ministarka za ekonomsku i vlasničku transformaciju
Tomislav Milenković (SPS), ministar za rad, boračka i socijalna pitanja
Rada Trajković (SRS), ministarka za brigu o porodici
Branislav Ivković (SPS), ministar nauke
Jovo Todorović (SPS), ministar prosvete
Nada Popović – Perišić (SPS), ministarka kulture
Leposava Milićević (JUL), ministarka zdravlja
Branislav Вlаžić (SRS), ministar za zaštitu životne sredine
Zoran Anđelković, ministar sporta
Miroslav Minčić (SRS), ministar za veze sa Srbima izvan Srbije
Milovan Radovanović (SRS), ministar vera
Aleksandar Vučić, (SRS), ministar informisanja
Ministri bez portfelja:
Milan Beko (vanstranačka ličnost)
Čedomir Vasiljević (SRS)
Maja Gojković (SRS)
Paja Momčilov (SRS)
Đura Lazić (SPS)
Slobodan Tomović (SPS)
Ivan Sedlak (JUL)
- Posts : 22555
Join date : 2014-12-01
Vasilij wrote:rodjena 1993
Tako je, dete, čka beogradska, šta ona zna...
Similar topics
|
|
|