I used to love her

Hola Amigos,

Ovo je topik gde pisemo o bendovima koje ste nekad mnogo voleli a koji su vam sad "meh". Ne "Boze koji sam ja tresh slusao", nego "what's the big deal?". Pa da se poklonim i pocnem. Dame i gospodo, predstavljam vam...

Husker Du

Mnogo americkih muzicara je reklo da su im kada su pocinjali uzor bili Husker Du. I oni koji nisu to javno rekli su skidali "wall of sound" gitare Bob Moulda i od toga pravili dobre pare. Primer: Billy Corgan i Smashing Pumpkins. Zvuk gitara na Siamese Dream je radjen pod ociglednim uticajem Husker Du. Ja sam u jednom momentu imao svu njihovu diskografiju, secam se da sam jedne godine na moru pustao Candy Apple Gray na repeat satima. Bruka koliko sam se lozio na njih.

Pre desetak godina sam pustio Warehouse Song and Stories, i ukapirao da su jedno 3 pesme ok, a ostatak... smaranje. Isto tako za skoro svaki album. A onda sam malo poceo da okrecem film unazad: kada su se pre 15-20 godina mnogo bendova iz osamdesetih vracali na scenu da malo probude nostalgiju i uzmu pare, ne secam se ama bas nikog da se pitao "a kad ce Huskar Du reunion". Ili su ih ljudi su ih jednostavno zaboravil, ili njihova muzika nije odolela zubu vremena. Oni se nisu mnogo pretrgli da se ujedine, a nije ih niko ni terao. 

Ono sto je ostalo isto je da je i dalje 80% pesama koje mi se svidjaju napisao i pevao Grant Hart, nek mu je laka crna zemlja. U to ime....
 

Što se mene tiče, metal uopšte.

Suede, recimo. Ali to mi kad razmislim nikad nije ni bila "prva liga". Ne, ne mogu da se setim benda od koga sam skupio svu diskografiju kao tinejdzer, slusao dan i noc i da mi je sad "meh". Evo,recimo, ne znam, Pixies. To i sad mogu da pustim Surfer Rosa i, ono, fantazija.

A Hartove pesme Husker Du i jesu najbolje njihove, istina.

meni nirvana, doduše nisam to slušala dalje od osmog razreda

interesantan topić. meni se uglavnom dešava suprotan proces, da ponovnim otkrivanjem nečega što mi se nije toliko svidelo u prošlosti ili je bilo overlooked otkrivam neke nove nijanse i valere i nove muzičke kvalitete. u tu fioku bi upalo dosta gitarske muzike iz 80-ih, paisley pop, psihodelija, dosta jangle stvari...

urbaniji i neurotičniji, ciničan gradski zvuk poput noise-rocka, sa druge strane je nešto što sam u nekom trenutku počeo baš teško da varim. sonic youth, njujorški no-wave, rani albumi swansa, je nešto što više nikako ne mogu da pustim u plejer. 

postoje i neki bendovi prema kojima imam ambivalentan odnos u smislu da su me dosta radili u nekom periodu odrastanja, kao sigur ros, koji su, kada su se prvi put pojavili sa spotom za svefn-g-englar cirka 1999 (najpustanija stvar na vivi zwei, pored window licker od aphex twina) delovali kao teška anomalija na planeti eterične muzike, sa svojim izmišljenim jezikom i orkestralno razvučenim zvukom drimpopa koji je na pola puta između svečane naježenosti i kelijske (samo)izolacije. stao sam negde sa albumom sa zagradama koji je dramatično proširio dijapazon pink floyd uticaja, na sreću i na nesreću ušiju istovremeno. kako je vreme proticalo, i kako su postajali slavniji i pretenciozniji, muzika im se dosta survavala u nekakve masturbatorne omaže samim sebi do nivoa teškog manirizma, te je inicijalna fascinacija dosta brzo presahla, ipak, i dan danas zna da mi bude žao što ih nisam koncertno video kada je trebalo. 

Мени читав жанр британског фолка. Ваљда што испочетка и нисам знао да је то то, него сам мислио да су ауторски радови, и палио се на те танане женске гласове и гомилу акустичних гитара, што је донекле везано на вечери на плажи, тај је жанр скупљао друштво и привлачио женскиње.

А онда сам полако почео да склањам, јер није то баш за вишекратно слушање током низа година, и на крају довољно попиздео да сам обрисао комплет Пентангл, Берта Јаншу и још пар везаних.

Wat?!

CD sales have increased for the first time in 17 years, partly due to new albums by @Adele and @TaylorSwift13 https://t.co/iG1I8lUeW7

— Pitchfork (@pitchfork) January 7, 2022

Last month, vinyl saw its biggest sales week since at least 1991, with roughly 2.11 million vinyl albums sold. Adele’s 30 was also the best-selling vinyl album of the year.

Francisko Burunđanin:

Papa Franja je u utorak uveče oko 19h posetio prodavnicu Stereosound u Rimu, prema video snimku jednog španskog novinara koji se slučajno našao na tom mestu.

"Dolazio je kod nas, kada je bio biskup, nadbiskup potom kardinal. Kupovao je ploče za sebe i da ih poklanja. Veliki je zaljubljenik u muziku i operu", rekla je za AFP ćerka vlasnika Ticijana Espozito i dodala da papa posebno voli Riharda Vagnera, ali i tango.

https://rs.n1info.com/kultura/papa-u-iznenadnoj-poseti-prodavnici-diskova-i-ploca-u-rimu/

Trazi nova izdanja christian rocka

Nedelja popodne nogometni dan…

Ustvari subota je čistim kuću i dozvoljam jutjubu da mi bira muziku. I bi Happy House, Suzi & Benšiz. Gledam taj video i to kao da je palo sa planete gde su stvari pošle naopako. Ništa tu nije ostarilo kako valja: ni vizuelno (dezen pantalona i džempera se slaže sa dezenom poda?), ni kako Suzi igra (wtf was that???), ni fakat da je tu valjao jedino gitarista koga naravno nema u tom videu, itd. Ovo je kao kad sam mali gledao filmove Čarlija Čaplina iz tridesetih koje su puštali za Novu Godinu i ništa nisam razumeo, a najmanje sam razumeo kako je to nekome nekad bilo smešno.

I naravno onda iz radoznalosti pogledam kolekciju ploča & CDova, i evo ih, komada 3. Gde je meni pamet bila…

Ha sam umirao od smeha na Carlija Caplina u Zimskom bioskopu. Mozda je objektivno problem u tebi.

Fakat, i meni je taj “čovek se oklizne na bananu i padne” humor bilo smešan do petog osnovne. Dobro, možda šestog.

Vilmos Tehenészfiú wrote:Nedelja popodne nogometni dan…

Ustvari subota je čistim kuću i dozvoljam jutjubu da mi bira muziku. I bi Happy House, Suzi & Benšiz. Gledam taj video i to kao da je palo sa planete gde su stvari pošle naopako. Ništa tu nije ostarilo kako valja: ni vizuelno (dezen pantalona i džempera se slaže sa dezenom poda?), ni kako Suzi igra (wtf was that???), ni fakat da je tu valjao jedino gitarista koga naravno nema u tom videu, itd. Ovo je kao kad sam mali gledao filmove Čarlija Čaplina iz tridesetih koje su puštali za Novu Godinu i ništa nisam razumeo, a najmanje sam razumeo kako je to nekome nekad bilo smešno.

I naravno onda iz radoznalosti pogledam kolekciju ploča & CDova, i evo ih, komada 3. Gde je meni pamet bila…

u gadnog dedu rastes

Vilmos Tehenészfiú wrote:Fakat, i meni je taj “čovek se oklizne na bananu i padne” humor bilo smešan do petog osnovne. Dobro, možda šestog.

da ne ulazimo u detalje ali nije caplin to

Mene Čaplin još uvijek nasmijava, drugačije nego u zimskom bioskopu ali i dalje je to zdrav smijeh.


Vilmoš brka Čaplina sa Stanliom i Oliom, nemam drugo objašnjenje.

e da ga jebem ako je "City Lights" čovek-se-oklizne-na-bananu humor.

Čaplin mi je bio prvi susret sa činjenicom da nešto može istovremeno da bude i smešno i tužno.

boomer crook wrote:

Vilmos Tehenészfiú wrote:Fakat, i meni je taj “čovek se oklizne na bananu i padne” humor bilo smešan do petog osnovne. Dobro, možda šestog.

da ne ulazimo u detalje ali nije caplin to

+1000

Ja se klizanja na bananu ili torte u lice i ne sjećam iz Čaplinovih filmova. Ne kažem da toga nema ali zaista ne mogu da se sjetim, a glupo mi da sad pišem kako je Čaplin iz skoro svega, od situacije do predmeta, uspijevao da napravi vrhunsku foru.

Cousin Billy wrote:Čaplin mi je bio prvi susret sa činjenicom da nešto može istovremeno da bude i smešno i tužno.

Na ovo mislim kad pišem da mi je i danas smiješan samo na drugačiji način.

"fakat" Vilmose

Vazda sam bio starmali.