umetnost i aktivizam i politika

Na stranu sad što je Josifovski tako umanjio novac koji inače ide – nazovimo ih tako, jer nam Josifovski nameće da potražimo nove termine – redovnim prosjacima

Дрскост и бламажа, али на свој рачун

О, куд си се запутила, ташта позоришна (и људска) охолости?! Какав срам и блам, каква и колика дрскост госта наспрам домаћина! Нечувена, али ипак лакше схватљива с обзиром одакле и из каквог бурурета дође у Брчко (политичког, културног, међуљудског, информативног и још много каквог јада и једа који је, нажалост, преплавио Метрополу!).
Каква глупост! Која количина бесмисла без аргумената и здраве памети. И какав покушај надмоћи, силе и самољубља, наспрам добродошлице и раширених руку домаћина, организатора и љубитеља позоришне умјетности, поштовалаца „Атељеа 212“ чије су изведбе у овом граду, као уосталом и вечерас, увијек и без изузетка примане као дар и испраћане овацијама,  наградама, колективним и појединачним.
Но, о томе ће, надамо се, у скоро будуће вријеме, размислити и барем у себи тражити покајање и они који су своје ставове и увјерења у нечију кривицу без кривице, покушали“извести“ и умрежати и изван граница своје земље, на Сусрете позоришта, регионалну мафестацију која на љествици оваквих позоришних виђења и одмјеравања вриједносних и естетских достигнућа, високо котира на еx-југословенском простору.
Но, очито је да су господа из „Атељеа“ умислила да и преко Дрине, у граду који, какав – такав, живи као стабилна мултиетничка, мултикултурална и толерантна заједница три равноправна народа (и мањина), чије љубитеље позоришта (а није их мало!) не занима ништа изузев добре представе и радости игре чинодејственика које сваке године угосте као своје, ма од куд дошли, а испрате тако да увијек пожеле поново доћи и заиграти на брчанској сцени. Очито је да се бахато и осионо хтјели бити господари у туђој кући, а без сагласности својих домаћина. Елем, дошли на „славу“ као гости а затим тражили да са „славе“ удаљимо оног ко се њима не допада! Несхатљиво и неприхватљиво! У најмању руку дрско и срамотно, а из угла највећег броја оних који су представу одгледали без даха и с радошћу, и преварантски. Наиме, то безлично сувопарно саопштење ишчитано уз нетом аплаузом награђене глумце на просценијуму Дома културе је „кукавичје јаје“. Играли су, кажу, због публике, а мудро и, како се то у нашем жаргону каже, хински, саопштење прочитали на крају јер би им, да су саопштење објавили час прије представе, дворана, убијеђен сам, била готово празна! Једноставно, Брчаци су домаћини у својој кући, али не и слуге препокорне, најмање пред онима који се тамо негдје, изван њихових међа и интереса, „туку“, а ни сами не знају око чега.
Овако, остаје горак укус о неукусу и бламажи која не приличи и најмање је очекивана од позоришне куће која се с репутацијом и респектом који је деценијама градила и изградила, с радошћу чека и овдје и у другим градовима и државама. Нажалост, а на штету ансамбла и куће јер, усуђујем се пренијети мишљење не малог броја од мене бољих и мени сличних познавалаца позоришта и глумачког умијећа, Хана Селимовић (Ева), игром која је бравурозно, готово без и најситније грешке, убијеђен(и) смо, обиљежити ове 38. Сусрете и задала једва достижне репере у конкуренцији за најбољу женску улогу! Њена Ева остаће упамћена, али је штета да не буде и вреднована.
Господо београдска, нисте се понијели образли. Баш нас брига за ваше подјеле у вашој земљи и вашем граду, и позоришту. Баш нас брига што и како знате и мислите о било коме на простору гдје стварате и живите. Савршено нас се не тиче ко је кога кад, ко је коме ко и шта је међу вама чему шта, заинтересовани смо само за умјетнички чин и сласт доживљеног коју би, да нисте „просули помужено млијеко“, понијели кући и у вријеме и послије ове представе. Умјесто тога, носимо горак укус и понижење, али ваше, у сваком случају. И није нам драго, јер, нажалост, сигурни смо да сте себи за дуг земан затворили капију домаћинског и вазда гостољубивог брчанског празновања у славу Талије. Тако смо, ето, сви губитници: позориште, Сусрети и публика. Ви, без сумње, највећи. Јер, једино сте у овом трилингу губитника ви блефери без адута.
Пишe: Новак Танасић[/size]

Koncertom Radeta Šerbedžije večeras se završavaju 38. Susreti pozorišta/kazališta u Brčom, koji su ove godine izazvali reakciju teatarskih radnika, zbog jednog člana žirija, glumca Branislava Lečića. Nekoliko teatara, reditelja ali i glumaca je u otvorenom pismu zatražilo da ih se izuzme iz razmatranja za nagradu. U Danu uživo o nikada napetijem Festivalu govorio je direktor Susreta pozorišta u Brčkom Jakov Amidžić.

The full title of this seminal work is: "Socle du monde / Base of the World, Magic Base No. 3" by Piero Manzoni, 1961 Homage to Galileo. By subtitling his work an homage to Galileo, Manzoni was slyly making the absurd proclamation that the entire earth is a sculpture.

«Once upon a time Danish industrialist Aage Damgaard, the owner of a textile factory in Herning, invited Italian artist Piero Manzoni to take up a residency there. Manzoni arrived in 1961, probably saw the curvature of the Earth on the broad horizon of the northern lowlands and decided to place a cube on the…» Manzoni died in 1963.

Spencer Tunick, Socle du Monde, Herning, Denmark, 2016.

kondo wrote:KLF su se ponovo reaktivirali pa se malo podsećam koliko su bili ludi i setio sam se onog dana kad su bili u beogradu na b92 i kod fleke kasnije. pa mi iskočilo i ovo i šta znam, malo sam se rastužio. koja je scena bila ovde.

What is the meaning of this painting? This painting has over 100 figures, both good and bad, men and women that have left their footprint on Christianity. The man in the middle represents the modern Christian…a man who must decide whether or not he will stand up for his Christian beliefs. Many are shouting out to tell him what to do. He raises his hand to say, “Be silent, for I know that Jesus is the Christ!” He touches Jesus’ shoulder to indicate that he gets his strength from the Master. Today, Christians are the most persecuted people in the entire world. Yet many of us stand idly by as we are mocked and persecuted for what we know to be true. As true Christians, we must not fear to speak the truth, even if it means we have to stand alone in the world. What does the title of the painting mean? “Via Dolorosa” are the Latin words for “Way of Suffering” and is the name for the traditional road in which Christ carried his cross to Calvary.