Dualno ropstvo

Da.

juhu, dobiće užinu i prevoz.
i to je nešto, u smederevu, kod finaca volontiraju uz džeparac od 5000 mesečno.

Ladno kaže da ne treba da postoji obrazovanje radi obrazovanja. Tuga.

Lepo je rek'o Erih Honeker pred sudom '92: nemački kapitalisti su oduvek bili skloni totalnom.

Dualno obrazovanje će značajno umanjiti prohodnost ka visokom obrazovanju, što zbog strukture, što zbog sadržaja programa. 
I do sada su roditelji boljeg imovnog stanja plaćali privatne časove, potkupljivali nastavnike malim (ili malo većim) znacima pažnje, jurili veze i sve što uz to ide ne bi li im se ne baš preterano sposobna i radna deca upisala u škole na dobrom glasu. Mogu da zamislim na šta će to ličiti kad se uvede dualni sistem i koja deca će biti usmeravana na dualno obrazovanje, sa malo ili nimalo šanse da kasnije napreduju. To nije ni diskriminacija, to je zločin. 
Onaj ko tvrdi da, za dete čija inteligencija nije značajno niža od proseka, može da utvrdi pouzdane prediktore postignuća ili da ono može da ima potpuno definisane profesionalne sklonosti i aspiracije sa 14-15 godina, te je sasvim u redu da mu se na tom uzrastu definiše profesionalna budućnost (i sve što uz to ide), ili je beskrupulozni lažov ili ozbiljno poremećen.

Cijena održavanja sistema, prava sitnica.

Dualno obrazovanje karakteristika je školskih sistema od nastanka kapitalizma, a čine ga dva obrazovna puta – jedan koji omogućuje prohodnost do vrha obrazovne piramide (fakulteti), i drugi koji posle (trogodišnje) srednje stručne škole upućuje svršene učenike u proizvodnju, s minimalnom mogućnošću da nastave školovanje. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da je prvi put rezervisan za decu iz porodica povoljnijeg socio-kulturnog statusa (visokoobrazovani roditelji, porodične biblioteke, privatni profesori), a drugi za decu iz deprivilegovanog sloja. Tako školski sistem reprodukuje postojeću socijalnu strukturu. Jedni se spremaju da rade glavom, a drugi rukama. Srbija je imala, a i sada ima, dualno srednje obrazovanje. Setimo se nekadašnjih škola učenika u privredi (ŠUP) u koje su bili šupirani oni koji nemaju mogućnosti da krenu dalje. Sada obrazovni put prekidaju trogodišnje stručne škole.

Čedo Nedeljković

a u koju proizvodnju će ih uputiti?

ne pratim bas ovu iteraciju teme a ni za ekspertušu iz klipa nemam strpljenja, ali se ne slažem. to jest, sa svakim iznad se ne slažem u ponečemu .
dok su daltoni bili u oš, prodavala se cigla zvana "partnerstvo između roditelja i škole". ono se sastojalo u tome da roditelji dopredaju i douče decu polovini gradiva koje nastavnici ne stignu da urade u školi. moja mati nije ni znala koje sve predmete imam, ali ko joj kriv kad nije bila partnerka.
mislim da deci prosečne inteligencije u načelu nisu potrebni privatni časovi. potrebno je roditeljsko vreme, pažnja i udubljivanje u dešavanja u školi, trud da nauče potomke kako da uče jer ih škola tome ne uči. mada, izgleda da ni sa inteligencijom u poslednje vreme ne stojimo dobro.
kućne biblioteke se stvaraju zbog toga što ljudi imaju i održavaju potrebu da o svetu ne saznaju iz "pisalo na tarabi"; ne dobijaju se uz stan kao kuhinjski elementi, pa da ih bogatiji imaju, a siromašniji ne. njihovo odsustvo svedoči o nezainteresovanosti bar dve generacije za knjigu.
škola-obrazovanje nije za svakoga. i to nije loše, jer nismo svi isti, sa istim sposobnostima i sklonostima. jednakost/ravnopravnost je nešto drugo.
šupovi su do šuvara izvodili generacije majstora koje su znale svoje zanate. kakav je danas obično odgovor na pitanje: "gospođo, ko vam je ovo radio?"
slažem se samo da je ovako zamišljena, koncepcija ogoljene isplativosti čoveka, jeziva.

to su prve generacije, dok se d sistem nije uhodao .

namerna prolaznica wrote:
škola-obrazovanje nije za svakoga. i to nije loše, jer nismo svi isti, sa istim sposobnostima i sklonostima. jednakost/ravnopravnost je nešto drugo.

Nikada nismo bili "prazne tablice" ali životna sredina ima veliki uticaj na to kako se organizam razvija. Uslovi u njoj u najvećoj meri određuju stvari kao što su uhranjenost ili bilo koje merilo inteligencije kroz obrazovanje. Epigenetika se bavi time kako faktori sredine utiču na ekspresiju gena i formiranje fenotipa tj. osobina organizama. Tvrditi da se ograničenja nalaze prvenstveno u nama a ne u sredini u kojoj odrastamo je vrlo okrutno. Ne kažem da ti to tvrdiš, čisto napomena diskusije radi.
 
Kako kaže evolucioni biolog Gould:

„Malo je tragedija većih od sprečavanja života i malo nepravdi dubljih od osporavanja mogućnosti za borbu ili čak nadu – i to ograničenjima koja su nametnuta spolja, dok se lažno tvrdi da se nalaze unutra.“


Imaš takođe ovu ideju Jamesa Watsona, tvorca bihejviorizma, koja je dugo bila uticajna u psihološkim krugovima.

Give me a dozen healthy infants, well-formed, and my own specified world to bring them up in and I'll guarantee to take any one at random and train him to become any type of specialist I might select – doctor, lawyer, artist, merchant-chief and, yes, even beggar-man and thief, regardless of his talents, penchants, tendencies, abilities, vocations, and race of his ancestors.

U SAD npr. su najsiromašnija deca od 5 ili manje godina, to je najsiromašnija grupa stanovnika u zemlji. Mnoga od njih žive u dubokom siromaštvu, a prihod njihovih porodica je manji od polovine onoga što se smatra granicom siromaštva, naročito u crnačkim i latinoameričkim porodicama. Okruženje kod najmlađe dece ne utiče samo na kulturne i psihološke predispozicije za uspeh/neuspeh, može da utiče i na strukturu mozga, na neurološko funkcionisanje i količinu moždanog tkiva.

Votson nije vaš poslednja reč psihologije, a bihejviorizam se nije baš proslavio

Ma naravno, stavio sam kao zanimljivost. Koliko je meni poznato, do dolaska kognitivizma, sve u vezi psihe se smatralo naučenim, i ličnost i sposbonosti.

Epigenetski modeli razvoja postoje odavno, a poslednjih decenija su dobili i egzaktnu, neurofiziološku potvrdu. Okruženje moduliše i obezbeđuje (ili ne obezbeđuje) optimalan razvoj urođenih potencijala. 
Još je na primeru dečaka iz Ejverona, koji je pronađen sa približno 14 godina, uočeno da, u odsustvu interakcije sa ljudima, mišljenje, govor i  inteligencija koja nadilazi praktičnu (svojstvenu i višim primatima) ostaju nerazvijeni, a o adaptivnim veštinama (ljudskim) se ne može ni govoriti. Slični obracsi se viđaju i kod dece koja su od najranijeg uzrasta živela zatvorena i izolovana od ljudi. 
Gotovo svako nešto može, ali nećemo znati šta i koliko može ako mu ne pružimo mogućnost da to ispolji. Deca koja su, na primer, socijalno deprivirana, obično imaju slabija postignuća od većine svojih vršnjaka, ali ih to ni u kom smislu ne čini nepodobnima za obrazovanje.