Golubić je izgleda posve trivijalan slučaj. Pao je, koliko se sećam, nakon provale sovjetske agenture u Bugarskoj u proleće 1941. s kojom je sarađivao na izradi falš pasoša i dokumenata, pa je po dojavi iz Sofije nađen u Beogradu.
Иследни поступак гестапо над ухваћеним совјетским обавешта-
јцем М. Голубићем
Шеф сигурносне полиције и сигурносне службе
Ајнацкоманда Београд. Одел[ење] III/Хуеб[нер]291
12. jуна 1941. г.
Београд
Записник: 7.VI 1941. г. био је ухапшен код Вишњевац Тихомира у Београ-
ду, Миријевски пут, бр. 97. Мустафа Голубић, студент права, неожењен, рођен
24.I 1891. у Столцу (Херцеговина) и упућен у полицијски затвор. Он [jе] ухапшен
под лажним именом Лука Ђерић. Дана 11.VI [19]41. био је у затвору саслушан
и изјавио је следеће:
Рођен сам у Столцу. Моја мајка се зове Нура Голубић.
Она живи у Дубрави код Столца. Имам две сестре удате: једна Зулка у Мо-
стару, а друга Хабиба у Чапљини. Основну школу похађао сам у Столцу. Пошто
сам био најбољи ђак општина ме је упутила у реалну гимназију у Сарајево. Ту
сам похађао 5 разреда, затим сам прешао у Београд, где сам 1913. г. матурирао.
Исте године отпутовао сам за Швајцарску, у Лозану, пошто сам од српске
државе добио стипендију. Уписао сам се на универзитет у Женеви ради студи-
рања права.
Касније сам прешао у Париз да би тамо наставио студије.
У Паризу сам ступио у тајну организацију „Црна рука“. Када је избио Свет-
ски рат био сам ухапшен зато што је организација „Црна рука“ припремила
и спровела у дело атентат на престолонаследника у Сарајеву. Чланови ове ор-
ганизације били су углавном југословенски студенти и официри. Вођа „Црне
руке“ био је Драгутин Димитријевић – надимак Апис. Он је истовремено био
и шеф генералштаба и организатор атентата. Ја лично нисам узимао учешћа
у атентату већ је мој задатак био пропагандистичке природе. Ја сам требао да
вршим пропаганду за уједињене Срба, Хрвата и Словенаца у једну слободну
државу. У време атентата ја сам се налазио у Лозани. Стварни атентатор био је
Гаврило Принцип кога ја познајем из школе из Београда – он је умро у затвору.
У току рата отпочео је чувени солунски процес. Био сам осуђен на годину
дана затвора у Солуну, затим годину дана интерниран на Крфу и у Африци.
Цео процес је био инсцениран, све је било подбачено и од српске полиције под-
метнуто. Тиме су Александар и тадашњи председник Пашић хтели да набаце
кривицу за рад „Црној руци“.
Крајем 1918. године био сам пуштен из интернације и отишао сам за Фран-
цуску у Париз. Радио сам у самостану „Ecole Jersonne“ као надзорник.
Септембра 1918. г. вратио сам се у Београд да бих ту наставио студије. Моје
студије нисам никада завршио зато што сам био лакомислен. Српска полиција
протерала ме ускоро из Београда с тим да морам да се задржавам у свом род-
ном месту Столцу. Остао сам ту око 15 дана а затим се вратио тајно у Београд.
Године 1921. поново ме ухапсише под сумњом да сам учествовао у припремању
атентата на краља Александра. Сумња је била неоснована, јер ја никада нисам
имао намеру да уклоним Александра. Био сам интерниран у манастир Рако-
вица где сам требао да останем 5–6 месеци. Међутим у то време мој познаник
Љуба Давидовић постаде министар председник и ослободи ме из интернације.
Г. 1920. поново сам отишао за Париз. Било ми је јако рђаво, био сам потпу-
но без средстава за живот тако да сам упола био скапао од глади. Године 1921,
када је Александар дошао у Париз, ухапсила ме је француска полиција и исте-
рала из Француске.
Затим ја одем у Беч где сам 8 година живео потпомогнут од Удружења
југословенских студената. Нико ми није хтео дати рада већ су се сви бојали
мене. Становао сам у Бечу у улици Хицингер, у Кохово улици, док се последњег
стана не сећам.
У Бечу сам био 3 пута ухапшен по налогу југословенских власти док ме
и оданде нису протерали. Отпутовао сам за Берлин. Овде сам се обратио „Црве-
ној Помоћи“ која ме је потпомагала са 10 РМ недељно. Становао сам у запад-
ном Берлину у близини Витемберговог трга, 3 до 4 улице навише. Мој познаник
Коста Новаковић, који је био сарадник у Балканској Федерацији, потпомагао
ме је разним даљним сретствима. Он jе познавао и шефа „Црвене помоћи“ који
се звао Алфред или Алберт. Ја лично сам се такође састајао са шефом „Црвене
помоћи“. Биро „Црвене помоћи“ налазио се на каналу Спрее. Од марта 1929. до
децембра 1930. године или јануара 1931. г. задржавао сам се у Берлину.
По налогу ”Црвене помоћи“ отпутовао сам за Париз да бих тамо радио за
њу. Од тог времена набављао сам пасоше. Мој посао је био да набављам пасоше
и документа. Ово сам предавао неком Charl-у, чије право име ми није познато.
Биро „Црвене помоћи“ у Паризу налази се у близини „Lafayett-а“. Набављао
сам испуњене пасоше углавном од студената. У Паризу сам био од 1933. до
1934. године, до убиства краља Александра.
Онда сам побегао за Праг. Моје име је било тада Поповић или Ђорђевић.
Имао сам толико разних имена да једва знам како ми је рођено име. Од „Црвене
помоћи“ добијао сам храну и стан, а за настале трошкове око 20 до 30 франака
дневно. Када се слегло узбуђење око убиства, вратио сам се у Париз.
Мој повратак уследио је крајем новембра или почетком децембра 1934.
године. Опет сам започео исту активност до септембра 1939. г. када је избио
садашњи рат.
Тада сам побегао за Италију и преко Милана дошао у Рим.
Ту сам се пријавио Совјетском посланству, замолио да ми дозволе одлазак
у Совјетски Савез. Добио сам руски пасош на име Иван Иванов.
У Москви сам се пријавио централи „Црвене помоћи“ где сам добио налог
да се вратим за Југославију и да набављам пасоше. Ради болести био сам при-
моран да се задржим у Кавказу, а када сам се вратио, радо сам прихватио тај
налог и отпутовао за Београд са једним швајцарским пасошем, али се не сећам
под којим именом.
У Београду становао сам испрва код Поповића. Са њим сам отишао код
Др. Кусовца, који ми је доделио једног младог човека, који ми је нашао стан
код неке старе пензионисане учитељице у Господара Вучића бр. 158 (?). Ја сам
се, представио као Лука и нигде нисам био пријављен. Ту сам живео до краја
1940. г., а затим сам живео до мог хапшења код Вишњевца.
Саслушање прекинуто 11.VI 1941. г.
ЕК Београд, одјел. III/ Dey[erler]292. Београд, 15.VI 1941. г.
Саслушање Голубића настављено је 13.VI 1941. у затвору. Он је даље изја-
вио:[...]
ЕК Београд, одјел. III/ Dey[erler]. Београд, 17.VI 1941.
Сходно извештају Српске полиције, Голубић је био
17.VI 1941. у затвору саслушан и изјавио је следеће:
У мојој младости био сам члан националне организације „Млада Босна“
и то од 1908. до 1919. године када сам приступио Комунистичкој Партији.
„Млада Босна“ је 1911. године комплетна прешла у организацију „Црна рука“.
Име „Црна рука“ ова је организација добила од штампе. Уствари она се звала
„Уједињење или смрт“. Циљ ове организације био је уједињење Срба у једну
државу. У овој организацији ја сам радио као пропагандиста, објашњавајући
смисао уједињења.
Сарајевски атентат био је организован у Београду од Димитријевића
„Апис“-а и изведен од организације овог човека. За време атентата ја сам се
налазио у Лозани, где сам студирао право.
О припремању овог ударца сазнао сам од главног вође Владимира Гаћино-
вића, који је тада живео у Швајцарској, и који је умро 1917. године.
Крајем 1914. године вратио сам се у Србију и од Аписа био сам позван
у штаб ужичке Армије као писар. Тамо сам имао задатак да свршавам само по-
слове војне природе. Са Апис-ом био сам заједно до повлачења на Крф. Отуда
сам отишао за Париз и хтео сам да наставим студије. Међутим тамо сам био
ухапшен и одведен натраг на Крф, затим сам био неко време у Африци а кас-
није у Солуну где сам сам наступао на процесу као сведок, а за читаво то време
био сам у затвору.
После рата ступио сам у Комунистичку Партију као члан, али тамо нисам
имао никакве функције. То ми тим пре није било могуће јер ми је Српска поли-
ција ради атентата била стално за петама. Из истог разлога године 1920. еми-
грирао сам за Париз. Међутим 1921. године био сам од тамо протјеран те одох
у Беч где сам радио у Балканској Комунистичкој Федерацији и писао чланке
о Солунском процесу и Сарајевском атентату. Надаље, написао сам један чла-
нак: „Ко сноси кривицу за рат?“ Из тог разлога био сам од Српске полиције не-
престано прогањан, јер су се они љутили због ових објављивања, јер сам изнео
пред јавност да је ово убиство припремила српска влада, а не „Црна рука“ којоj
су то на Процесу хтели приписати.
Групи Косте Новаковића нисам припадао и нисам јој ни могао припадати
пошто се нисам задржавао у Југославији, али сам је симпатисао. Лично са овом
групом нисам имао ништа.
На пребацивање да сам радио за ГПУ морам рећи да то у ником случају не
одговара истини. Уосталом то ми није ни било могуће, јер ми је, као што већ
рекох, полиција била стално за петама. То ми је сигурно подметнуто од српске
полиције. Она је огорчена што сам случај о атентату изнео на јавност и при
томе Савезнике означио као кривце за избијање светског рата, мада нисам био
ни за Немачку.
Баш тако је ономад била политичка ситуација. Такође ми је непознато да
су новине у Паризу мене и Кусовца биле означиле као шпијуне и провокаторе.
Сем тога, са тим човеком радио сам у Бечу заједно, а не у Паризу. Познајемо се
уосталом тек из Беча. Надаље, о д-р Исају Голдштејну још нисам чуо, а још мање
сам припадао тој групи. То све треба да је скомбинирала Српска полиција. По-
следњи пут био сам илегално у Загребу 1924. године, а у Босни пре 22 године. То
је доказ да то није истина. Како сам ономад тамо видео да постојећа власт неће
дуго трајати, након 20 дана сам напустио Загреб и отпутовао за Беч.
Једно даље слободно откриће је да сам у Москви похађао политички Ин-
ститут и да сам својим радом за ГПУ избегао стрељање.
К томе могу да кажем да сам 1937. године био у Паризу и да сам први и по-
следњи пут био у Москви 1939. године, где сам од „Црвене помоћи“ био заду-
жен да отпутујем у Југославију и да тамо набављам пасоше, што сам и радио.
Са ГПУ-ом нисам долазио у додир пошто сам радио само за „МОПР“ – Интер-
националну Црвену помоћ.
Протоколирао: Deyerler, с.р. SS-Hauptscharfuhrer…
[Превод са немачког направљен за потребе УДБ за НР Србију 1950-их.]
ИАБ, BDS, G-714, с. 10–23
--------------------------
МОСКВА – СРБИJА, БЕОГРАД – РУСИJА: документа и материjали, Том 4, Руско-српски односи 1917–1945., Главное архивное управление города Москвы, Центральный государственный архив города Москвы, Архив Сербии, Москва – Београд, 2017, стр. 913-916.
Home
by Guest Sat May 04, 2019 7:17 pm