Domaća pizza vs. u restoranima i "na parče"

Kod mene u kući je decenijama bila tradicija da se pica jede subotom, bez obzira gde smo, bilo na letovanju, bilo u gostima, bilo kući. Tata ju je pravio, razvio bi testo u četvrtasti pleh, pa je onda sosom od paradajza nama crtao po testu, nama je to bilo urnebesno smešno. Kad sam bila neki peti šesti razred sam ja krenula da preuzimam, jedno vreme smo zajedno pravili - ja testo, on seckanje i ređanje, na kraju su svi učestvovali po malo. Svako je imao različite stvari od gore, neko nije voleo masline, neko je stavljao jaje i tako to.
Happy times.

Kod mene se pekla nedeljom, i tempirana je tako da bude gotova do pet do sedam, kada je počinjao duži, nedeljni crtać tipa Štrumpfovi. Sad je i ja često pečem nedeljom, ovaj mali samo krcka i uživa. Kućna pica mi je svakako najvažnije jelo od svih jer nosi puno uspomena.

Pečem je tako da testo bude debelo. Sos pravim od pelata iz limenke i koncentrata paradajza, nekad dodam i malo vina. Prilozi variraju ali najčešće je to mocarela kombinovana sa nekim jačim sirom kao što je gauda, a gore je pršuta, panceta i srodna mesa. Masline su obavezne, uvek kalamata sa košticom.

meni debljina testa često zavisi od toga kolko je kvasac svež, a i od toga kolko sastojaka upadne, pošto sve odokativno stavljam, ništa ne merim.

stavim luk, kapare ili masline, tonu najrazličitijeg sira, od gore šampinjone, ponekad jaje, od gore origano

nedelja je bila rezervisana za supu, rinflajš, pečeno meso i krompiriće

Inače zaista nisam nikada u restoranu probao picu na koju sam otkinuo. Jednostavno niko ne pravi to što je za mene ideal pice još od četvrte - pete godine života,, a što nema nikakve veze sa formalnim receptom.

bela maca wrote:meni debljina testa često zavisi od toga kolko je kvasac svež, a i od toga kolko sastojaka upadne, pošto sve odokativno stavljam, ništa ne merim.

stavim luk, kapare ili masline, tonu najrazličitijeg sira, od gore šampinjone, ponekad jaje, od gore origano

nedelja je bila rezervisana za supu, rinflajš, pečeno meso i krompiriće

Ja imam za testo svoje lične mere - imam posudu za mešenje, lonče za starter itd...uvek mi je isto testo jer nema vrdanja sa tim merama.

Ja podjednako volim tanko i debelo testo, pa mi je svejedno kakvo će mi ispasti.

Od kupovnih sviđa mi se Botako, ali da, uvek mi je lepše kad si spravim sama.

Creepy Uncle wrote:Sos pravim od pelata iz limenke i koncentrata paradajza, nekad dodam i malo koka kole.

ja isključivo mamin kuvani pa proceđeni sok od paradajza. imam ga još u zalihama..

ja pravim testo koju razvučem u pleh koji je išao uz rernu, četvrtasti

paradajz kombinujem svež, sečen tanko, sa sokom od paradajza i kečapom koji se zatekne u frižideru

origano stavljam, a onda stavljam kukuruz šećerac, papriku sitno seckanu, crvenu, šunku sečenu na trake širine par mm, obavezna je sitno sečena pančeta, kulen i kačkavalj, najčešće iriški

testo je deblje kada ja pravim, supruga uvek pravi tanje, oba su mi ok

jeo sam svašta od kupovnih pica i nemam ništa da izjavim izjavim za televiziju

e da, bitno je što trake zbuflam

u ns pice samo ovde trenutno, sve potaman od testa preko pelata do sastojaka i zacina

ja i dalje s radoscu jedem u fabrici, mini gustoza sa par intervencija, najcesce ekstra pesto ekstra mocarela

Picerija Fabrika u Pozarevackoj. Sad kad si me podsetio, mislim da cu ih posetiti malo kasnije. Da proslavim povratak u Kenjigrad, sve iz toceni Urquell.

Meni je pica omraženo jelo - cetvrt veka je ne jedem.
A evo zašto. 93 god nas 4 odraslih i jedno malo dete od prihoda smo imali ukupno 6 dem, pola ćale pred penzijom pola ja. Mi nismo imali nikog na selu i bili prinudjeni da se snalazimo po radnjama i pijacama. Medjutim, jedna moja koleginica imala je burazera šefića u lokalnom mlinu i cela služba se navadila po džak mesečno. E onda je krenulo svaki drugi dan nekad i češće, pica koja nam je izlazila na nos i posle, kad prođem pored picerije uhvati me muka zbog sećanja na to vreme

i onda si postao grobos

Moj pokojni ćale je Beograd zvao Kenjigrad. Jel to neka generacijska stvar?

Ne znam, ja sam cuo kod Fleke. Mozda ti je cale bio nasih godina?

Kondo wrote:i onda si postao grobos

Pa valjda sam i pre bio mjkmu

Quincy Endicott wrote:Moj pokojni ćale je Beograd zvao Kenjigrad. Jel to neka generacijska stvar?

Kenjigrad je omiljeni izraz Miomira Grujića Fleke s "Radio Šišmiša", emisije ponedeljkom noću na B92ojci. 
Ne znam sad da li izraz koristi i Nik Kejv u svojoj prozi, a sasvim sigurno u američkoj neobukovskijevskoj prozi je omiljeni izraz. (Po mišljenju prevodilaca s engleskog.)

Sredinom 1990-ih - da se vratim na temu - praktično sam živeo na home-made picama.
Imao am jednu plastičnu vanglu, u njoj je stajalo crveno lonče od 2 i po decilitra, kašičica iz servisa, plastična špahtla za guljenje smese za torte i varjača, srednje duga.
I to je bio alat.
Brašno T-500, sveži kvasac PKB, šećer, so. 
Sećam se da sam kupovao na pijacama veća pakovanja kvasc i delio na porcije od po 15-ak grama i uvijao u foliju kao sarme i to čuvao u frizeru frižidera. 
Za hleb, ali najčešće za pice.
A pekao sam je u nekom aluminijumskom plehu od pre II svetskog rata, koji mi i sada stoji u rerni.

jel si siguran da pricas o testu