Kolumnistička i ostala lupetanja

Hubert de Montmirail wrote:ok, znači stilska je - kod nas je podela duboka kao atomska bomba?

Ова матрица избора Царства Небеског уместо царства земаљског у српској свести је потпуно природно, чак и рефлексно примењена на последњег руског цара. Николај је одлуку о уласку у рат донео не мислећи на своју круну и престо, чак ни на непосредну добробит своје (земаљске) империје, већ пре свега водећи се идеалом братства, савезништва, и правде, у условима када је једна мала, а пријатељска земља, била жртва насиља и неправде. Време ће показати да је Николај II овим својим витешким гестом спасао један народ од уништења и затирања, али је зато изгубио и круну, и империју, и све што му је било најдраже. Али је стекао Царство Небеско и сада, сто година након његове смрти, иконе са његовим ликом, и ликовима његове жене и деце, ничу широм света, и обасуте су дивљењем и молитвама милиона православних верника, или просто људи добре воље. За то исто време, мегаломански споменици његовим убицама, који су себе управо прогласили за апологете и ратнике царства земаљског, који су хлеб и голи живот претпоставили моралу, части, па чак и слободи (колико се год на њу позивали), труну, бледе, и нестају у корову због небриге и немара њихових потомака. Иронично, борећи се за „хлеб изнад части“, и за „материјална добра изнад идеала“, они су отерали милионе у крајње опипљиву глад, немаштину, и беду. И тек када се њихов народ поново вратио идеалима — слободи, достојанству, и хуманости — успео је да подигне главу, и да васкрсне.

Цар Лазар и цар Никола, при томе, нису просто митолошке фигуре које српском народу служе за инспирацију. Они су парадигме тога како један истински државник треба да води своју земљу, што на унутрашњем, што на спољашњем плану.

Чак и када искорачимо из домена улепшаног, митолошког наратива — после жртве породице Романов, ко заиста може себе да назове правим пријатељем српског народа? Који је то још страни државник положио своју главу на пањ зарад српског народа?

сваки пут када се у политици Русије препозна калкулантство, политкантство, и хладни прагматизам реалполитике, Срби се у Русију разочарају. „Јер цар Никола није калкулисао“.

Djamolidine Abdoujaparov wrote:

Ова матрица избора Царства Небеског уместо царства земаљског у српској свести је потпуно природно, чак и рефлексно примењена на последњег руског цара. Николај је одлуку о уласку у рат донео не мислећи на своју круну и престо, чак ни на непосредну добробит своје (земаљске) империје, већ пре свега водећи се идеалом братства, савезништва, и правде, у условима када је једна мала, а пријатељска земља, била жртва насиља и неправде. Време ће показати да је Николај II овим својим витешким гестом спасао један народ од уништења и затирања, али је зато изгубио и круну, и империју, и све што му је било најдраже. Али је стекао Царство Небеско и сада, сто година након његове смрти, иконе са његовим ликом, и ликовима његове жене и деце, ничу широм света, и обасуте су дивљењем и молитвама милиона православних верника, или просто људи добре воље. За то исто време, мегаломански споменици његовим убицама, који су себе управо прогласили за апологете и ратнике царства земаљског, који су хлеб и голи живот претпоставили моралу, части, па чак и слободи (колико се год на њу позивали), труну, бледе, и нестају у корову због небриге и немара њихових потомака. Иронично, борећи се за „хлеб изнад части“, и за „материјална добра изнад идеала“, они су отерали милионе у крајње опипљиву глад, немаштину, и беду. И тек када се њихов народ поново вратио идеалима — слободи, достојанству, и хуманости — успео је да подигне главу, и да васкрсне.

Tanasić izdominiro

pazi ovo:

Цар Лазар и цар Никола, при томе, нису просто митолошке фигуре које српском народу служе за инспирацију. Они су парадигме тога како један истински државник треба да води своју земљу, што на унутрашњем, што на спољашњем плану.

jbt misli šta hoćeš o februaru i oktobru 1917., ali na koju foru nesrećni Nikolaj može da bude ideal "istinskog državnika"

i ovo:

Чак и када искорачимо из домена улепшаног, митолошког наратива — после жртве породице Романов, ко заиста може себе да назове правим пријатељем српског народа? Који је то још страни државник положио своју главу на пањ зарад српског народа?

сваки пут када се у политици Русије препозна калкулантство, политкантство, и хладни прагматизам реалполитике, Срби се у Русију разочарају. „Јер цар Никола није калкулисао“.

kao da je lično izjahao na konju ispred ruske vojske i izazvao na dvoboj najjačeg austrijskog megdandžiju... 

Без икакве сумње, треба правити разлику између Николаја Другог Романова као историјске личности, и „нашег цара Николе“ из српског националног памћења и митотворачке имагинације. Иако се код нас веома често национална митологија (односно „митоманија“) разапиње на крст као „камен око врата напретку“, „темељ српских илузија о свету“, и „склоност да се машта и нереална очекивања стављају на место истине“, српска склоност ка „распредању кафанских прича“, иако представља ноћну мору историчара, у ствари представља једну од најзначајнијих и највреднијих црта националног карактера. Научна историографија, са својом стручном методологијом, провереним изворима, и мање-више неоспорним чињеницама, свакако представља културни императив сваког друштва које држи до себе, али моћ и домашај националне епике и конститутивних митова је далеко превазилази и по својим педагошким, и етичким, и метафизичким импликацијама. У том смислу, српске митске личности не само да су јаркије, занимљивије и симболички чистије од својих сивих и амбивалентних историјских прототипова, њихова улога у формирању националне свести је кудикамо важнија, и одсуднија. Ово се, наравно, односи и на лик цара Николаја, онакав какав је очуван у српском националном памћењу, и како се препричава по кафанама и славама. Та слика је, као сваки мит или кафанска прича, унеколико упрошћена и схематизована, али је резултат естетски, жанровски, па чак и морално — кудикамо фасцинантнији.

И тек када се њихов народ поново вратио идеалима — слободи, достојанству, и хуманости — успео је да подигне главу, и да васкрсне.

Na drugoj strani, nuspojava izrazito levičarskih kandidata je i naprasno vaskrsavanje i dolazak u centar zbivanja raznih problematičnih radikalnih grupa poput staljinista, radikalne identitetske levice ili ANTIFA pokreta, koji na drugoj strani dodatno hrane vaskrsavanje opskurnih i radikalnih grupa poput belih supremacionista, ekstremne identitetske desnice ili nacista. Prošlogodišnji sukob ovih grupa u malom Šarlotsvilu, koji je odneo tri života, može ostati zabeležen kao mali eksces, ukoliko ekstremne grupacije ne budu ostrakizovane od strane obe glavne partije. Dok Tramp i republikanci neuspešno deluju u ograđivanju od opskurne desnice, jedina gora stvar po jedinstvo američkog društva bi bilo slično (ne)delovanje od strane demokrata na svoje ekstremiste. Problem je što demokratski socijalisti ne registruju svoje navedene grupe kao problematične. Produbljivanje kulturnog rata i tribalizma nedelovanjem je poslednje što je potrebno izrazito podeljenom američkom društvu.

Donalda Trampa demokrate mogu pobediti kroz široki savez njegovih protivnika, sa umerenim i kompetentnim kandidatom na čelu, koji objedinjuje front i koji je najprihvatljiviji za što šire biračke slojeve.

Djamolidine Abdoujaparov wrote:novi treći put, lebe mekani

Na drugoj strani, nuspojava izrazito levičarskih kandidata je i naprasno vaskrsavanje i dolazak u centar zbivanja raznih problematičnih radikalnih grupa poput staljinista, radikalne identitetske levice ili ANTIFA pokreta, koji na drugoj strani dodatno hrane vaskrsavanje opskurnih i radikalnih grupa poput belih supremacionista, ekstremne identitetske desnice ili nacista. Prošlogodišnji sukob ovih grupa u malom Šarlotsvilu, koji je odneo tri života, može ostati zabeležen kao mali eksces, ukoliko ekstremne grupacije ne budu ostrakizovane od strane obe glavne partije. Dok Tramp i republikanci neuspešno deluju u ograđivanju od opskurne desnice, jedina gora stvar po jedinstvo američkog društva bi bilo slično (ne)delovanje od strane demokrata na svoje ekstremiste. Problem je što demokratski socijalisti ne registruju svoje navedene grupe kao problematične. Produbljivanje kulturnog rata i tribalizma nedelovanjem je poslednje što je potrebno izrazito podeljenom američkom društvu.

bruno sulak wrote:a sta je to novi treci put? sta to radi u tzv. srbiji? jel on tzv. normalan?