dragos like this - genon, tradicija, nacizam

ДЕСЕТ ГОДИНА БЕЗ ДРАГОША КАЛАЈИЋА

• недеља, 01 новембар 2015 21:39
  

МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ
Био је десничар кад се то сматрало таквим бауком да је данас тешко и објаснити. Калајић је био први који је смео да каже да је десничар

О успомени на Драгоша Калајића хтео сам да пишем још 2008. године, поводом филма Горана Марковића Турнеја. Било је то једно у низу уметнички безвредних остварења – а како рече један критичар, када је дело политички памфлет, аутор не може ни да очекује оцене о уметничком дојму – финансираних из фондова Европске уније.
Као таква, Турнеја није ни заслуживала посебно пажњу иако је била кандидат Србије за награду Оскар, поред много бољих филмова снимљених те године. Исти критичар је ово номиновање оценио као „банални политички чин, скоро безобразну и осиону увреду седме уметности“.
Међутим, највећи негативац Турнеје, већи чак и од Аркана, кога је глумио Сергеј Трифуновић, био је извесни Љубић, уметник или шта већ, из Београда. Тај Љубић упада у аутобус глумаца на турнеји по ратом захваћеној Босни 1993. године, и кроз његов лик се кривица за избијање рата пребацује на „српски националистички дух“. Љубић, вајни интелектуалац, представљен је као ортодоксна будала и национални мегаломан, који агресивно намеће другима своје идеје. Играо га је Воја Брајовић, који је, више је него очигледно, имао задатак да ликом, гласом и гестикулацијама имитира управо Драгоша Калајића, иначе познатог и по томе што је одлазио на ратишта да пружи подршку српским борцима.
Хтео сам, дакле, да се огласим тим поводом, јер је Калајић, кога сам добро познавао као редовног сарадника Погледа, био све супротно од „Љубића“. У сјајном чланку Салонски десничар Драгош Калајић, поводом десетогодишњице Калајићеве смрти, Ана Вебер ових дана пише:
„Имала сам прилике да га срећем у атељеу Оље Ивањицки, где је суверено доминирао елеганцијом дендија и ноншалантном врхунском интелектуалношћу. Био га је глас да је салонски десничар склон езотерији, али је поседовао личну харизму која је пленила. Драгоша Калајића су можда неки могли да оспоравају, критикују, али не и да негирају. Имао је петљу да каже оно што други нису могли.“
„НОНШАЛАНТНА ВРХУНСКА ИНТЕЛЕКТУАЛНОСТ“
Како је то одмах „ухватило“ женско око, Калајић је на први поглед био, што се каже, прави господин, од оних што се виђају по енглеским клубовима, или рецимо од оне малобројне преостале предратне господе коју је наша генерација стигла да упозна. Није му била потребна кравата да покаже то господство – најчешће сам га виђао у џемперу и плишаним панталонама – већ се оно видело из његовог држања, покрета и манира. Марковићев “Љубић“ не би могао да послужи ни као карикатура Драгоша Калајића, тј. он је био толико другачији да ту нема ни карикатуралне сличности.
Још мање, ако је то могуће, може бити сличности између „Љубића“ и Калајића на интелектуалном нивоу. Ана Вебер је за Калајића употребила сјајну конструкцију „ноншалантна врхунска интелектуалност“. Таква интелектуалност, колико сам могао да приметим, сем урођеног Калајићевог дара, имала је два корена: његово образовање из више различитих области, као и факат да је говорио више страних језика и био што се каже светски човек.
Калајић, рођен 1943. у Београду, дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму 1966. године. Још као студент излагао је своје слике у више европских градова и стекао, како пише на Википедији, „међународну славу са новом формом хиперреализма“.
Домаћу славу стекао је нешто раније, 1962. године, и то као глумац, улогом Боба у филму Јована Живановића Чудна девојка. У овом филму играо је и један Зоран Радмиловић, док је Калајићева улога била значајнија од улоге Павла Вујисића.
Како се испоставило, важнијом од ове једине Калајићеве појаве на филму показала се чињеница што је Чудна девојка била једно од првих остварења „црног таласа“, тј. дела која су комунисти сматрала критичким према сопственом режиму. Титов режим је 19-годишњег Калајића огласио као „политички неподобног“, али њему није било ни на крај памети да „ревидира став“ и да се уклапа у тај систем. По вољи режиму нису биле ни његове изложбе, интелектуални рад уопште, као ни сама појава, која је у свему одударала од скојевског и уопште партијског шаблона.
Не знам када је почео да пише, али писао је за више страних и домаћих часописа, а једно време био је и аутор и водитељ ТВ емисија. Током 1978. и 1979. године за Други програм ТВ Београд радио је једносатне ТВ есеје и репортаже, касније и осам епизода серије Огледало 20. века, док смо га у време НАТО агресије 1999. године гледали на Првом програму РТС као дописника Танјуга из Рима.
УСТАЈТЕ НА ДЕСНУ НОГУ
Сем тога, преводио је дела истакнутих европских десничара и приређивао за штампу књиге руских нережимских интелектуалаца, попут Николаја Берђајева и Лава Шестова. Од савремених руских мислилаца на њега је највећи утицај имао Александар Дугин.
У књижевност је ступио поемом Кршевина 1968. године. Касније је објавио више филозофских дела: Мапа (анти)утопије 1978, Смак света 1980, Америчко зло 1993, Издана Европа, Русија устаје 1994. Објавио је и два романа: Последњи Европљанин 2004. и Српска деца Царства 2005.
Најзад, његова биографија бележи и низ политичких активности, од оснивања друштава руско-српског пријатељства, до функције сенатора Републике Српске.
Када су Погледи лета 1990. године, уместо студентског гласила, постали самостална фирма, била су нам неопходна појачања а први пик био нам је управо Драгош Калајић. Обратио сам му се и радо се одазвао. Када ме је питао шта бих желео да пише, рекао сам да је то пре свега афирмација десне политичке идеје, јер смо пола века живели у насилном једноумљу левих, због чега смо постали колективни духовни инвалиди. Ана Вебер, која је тада студирала филозофију, сведочи да су скоро све њене колеге били левичари. Та опаска може се слободно проширити на цело тадашње друштво. Чак и политичке странке и појединци који су, с првим данима слободе говора, тврдили за себе да су десничари – уствари су били левичари.
Ана Вебер даље каже: „Био је то период кад се рушио Берлински зид, ми смо се радовали нестајању комунизма, али били смо као мала безазлена деца у незнању шта нас ишчекује у новим историјским циклусима. Лектира кроз коју нам се обраћао Драгош Калајић је била сјајна и на неки начин провоцирала је ум да размишља другачије о традицији и култури“.
То другачије у основи се рачвало у два правца. Прво, док смо ми у већини имали наивну представу у Западу, као некоме ко ће нам помоћи у невољи, Калајић је тврдио да све зло управо и потиче са Запада. Писао је, дакле, да је Запад измислио и комунизам и капитализам и да они у основи доносе исте последице. Критике Новог светског поретка, које су данас редовне на интернету, први код нас написао је Калајић. Уједно, он је био противник и парламентарне демокртаије, сматрајући је циркусом, и тражећи неки трећи пут. Са овим последњим нисам се слагао ни онда а не слажем се ни данас с аргументом да ништа боље од парламентарне демократије још није измишљено.
Друго, Калајић је био десничар у доба када се то сматрало таквим бауком да је данас тешко и објаснити. Речју, нико за себе није смео да каже да је десничар, тј. Калајић је био први који је то учинио. Тако, један од његових првих чланака за Погледе био је Устајте на десну ногу. Тај чланак сам поставио на сајт 15 година касније, на вест да је преминуо, уместо некролога. Препоручујем читаоцима да укуцају овај наслов на Гуглу, тако пронађу и прочитају цели чланак. Није ми познато да је неко написао нешто боље на тему левица/десница, или макар не на тако мало простора. Чланак је актуелан и данас – и биће још дуго – а на овом месту бих само поновио Калајићев закључак да западне земље, иако то на први поглед делује нелогично, јер имају јаке десничарске странке, попут америчких републиканаца или британских конзервативаца, у слабијим државама по правилу подржавају левичарске покрете. Разлог: они увек мање брину о националним интересима, тј. под њиховом управом национално богатство постаје лак плен западних лихвара.
ИГРА МАЧКЕ И МИША
Драгош Калајић је писао редовно за Погледе негде до 1993. године, до хиперинфлације, због које смо морали да направимо велику паузу у издавању часописа. Престанак излажења Погледа од, чини ми се, девет месеци био је толико важна вест за Милошевићеве комунисте да је о томе емитована репортажа на Првом програму РТС. Истовремено, радовала се и она друга комунистичка фракција – сорошевска. Чланак који је емитовала нека од њихових агенција, а који памтим по објављивању у недељнику Време, носио је наслов Пропаст националне опције. Дакле, нисмо ми у кризи због хиперинфлације и не оглашавају се они редовно звог редовних донација са Запада, него наводно пропада национална, а уздиже се њихова опција.
Разуме се, и једни и други говорили су да је то дефинитивни крај, мада смо се ми вратили и штампали часопис још 12 година. Тај повратак је био мукотрпан, на лошијем папиру и на мањем броју страна, и ја се нисам одмах јавио Калајићу. Не сећам се када смо последњи пут разговарали, да ли годину, две или три пре НАТО агресије. Али разговор добро памтим јер је за мене био шокантан. Калајић ми, наиме, рече да сада пише за један социјалистички – левичарски, часопис. Можда је то био Печат, који се негде у то време појавио, или Епоха, која се негде у то доба гасила. И да нема ништа лоше у левичарским идејама, да се мора мислити и на радничка права и сл. Постао је близак чак и Мирјани Марковић, или макар том кругу око Југословенске левице. Ускоро је примљен у Танјуг и постао његов дописник из Рима. Прецизније речено, он је радио много више од дописничког посла, лобирајући у утицајним италијанским круговима за српску ствар.
Данас када размишљам о томе, прилично сам сигуран да је Калајићево убацивање у левицу аналогно убацивању четника у недићевце или нпр. др Ивана Попова у Гестапо 1941. године. Верујем да је тражио неку врсту државног легитимитета да би у критичним часовима што више могао да учини за државну ствар. Што је било могуће једино инфилтрирањем у њихове редове. Он је то могао као од шале, била је то игра мачке и миша.
Објављено у „Слободи“, гласилу Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 25. октобар 2015.

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ У НОЋИ ЕВРОПЕ БИО БУДАН

• понедељак, 23 новембар 2015 18:49
  

ДРАГАН М. ЋИРЈАНИЋ
Нико пре Калајића у српској култури није направио такву дистанцу од вредности модерног доба, формулишући интегралног човека Традиције

И један војник чини војску.
Руска пословица

ЛИЦЕ МОДЕРНЕ
Одавно се више у Србији, па ни Европи не говори о смислу живота на великој скали. Много је питања, а мало одговора. Велики човек Европе се повукао и тамна епидемија је узела маха. Али и сећање на њега даје нам снагу да погледамо око себе...
Кали-југа (мрачно доба) је већ одавно ту и, као да нема изгледа да ће икада проћи. Баја Патак* (симбол трећег сталежа – буржуј), засео је на престо, држи скиптар и круну, док Европљани нестају у челичном загрљају и ритму „непоколебљивог џеза“** (НАТО). Гротескна је слика нестајања Европе под ударима модерних варвара. Још већи је парадокс препуштеност савремених људи пакленим токовима безнађа, са изразом мрачне егзалтације. Као да се прави смак света већ догодио у срцима људи.
Где је нестала величина и висина Европе? Где је нестала та величанствена и моћна грађевина, која је узносила духове људи ка божанским пределима бића, која је изнедрила толико изузетних појединаца, тако префињене уметности, тако сложене структуре? Агонија Европе предуго траје.
Како се поставити и шта радити у доба кризе?
Силе антитрадиције су у пуном замаху и процеси деградације прете да још једном ставе на испит виталност и снагу индоевропљана да свој уговор са Провиђењем испуне до краја, да се врате на путеве свог Предања.
Циклична природа нашег живота и свих космичких појава дају нам, међутим, право на смиреност и спокојство уколико енергију центра Традиције осећамо у себи, остављајући нам да као појединци сведочимо о неминовном крају једног времена хаоса и будемо весник ускрснућа новог циклуса. Р. Генон каже да је крај епохе само крај једних илузија једнога света. Искуство Традиције већ познаје катастрофе и закономерности пада и неких претходних кали-југа.
Никада није било јасније него данас да су обећања слободе, једнакости и прогреса, „најбољег од свих светова до сада“ само фасада мрачне „религије“ материјализма, Империје трећег и четвртог сталежа, иза које се крије најдубља деградација човека, регресија несагледивих размера. Обећавано „царство слободе“ постало је друго име за хаос, конфузни свет без орјентира.
Масовна консолидација човечанства на човека „средње“ класе, обескорењеног модерног номада, „случајне“ људе, речито говори о осредњости пројектованог квалитета живота, о одсуству сваке хијерархије и духовности, o одсуству Великог човека.
Модерни човек, раздражен илузијама разних „слобода“ ипак „осећа“ симптоме кризе (економија, неморал, етнички хаос...), али не увиђа да својим начином живота и системом вредности, доприноси продубљавању те кризе. Не уочава да свој живот заснива на песку својих илузија. Савремени човек се понаша као болесник, који би да буде излечен, али да не прекида начин живота који узрокује ту болест. Са вредносним системом модерног човека, ништа битно се против кризе не може учинити.
ЛИЦЕ РАТНИКА
Но мрачни проспекти Европе не могу сакрити светлост појединаца, чије дело говори о величини и потреби рестаурације духа Традиције.
Обасјани унутрашњим сјајем и смислом Традиције, при сваком сусрету са делом Драгоша Калајића изнова откривамо значење појма бесмртности. Тражећи и налазећи у доктрини Традиције оно „више од живота“, с оне стране „људског одвише људског“, он показује да смо створени за много више циљеве но што дух времена дозвољава и захтева од нас. У потрази за смислом, разочаран новим стварностима Истока и Запада, преузео је заставу поражене „конзервативне револуције“ на рушевинама послератне Европе. Са сетом у очима, гледајући кршевине Европе око себе, пронашао је Традицију – упориште – ослонац, и свет је било могуће покренути. И Евола, и Паунд, и Црњански су га гледали у очи и разумели га. Био је то поглед победника. Са архајским надахнућем и одлучношћу, један младић је кренуо у рат, који још увек траје.
Пред нама је књига, својеврсна објава рата силама нихилизма, књига која декаденцију модерног света посматра са становишта Традиције.
Парадоксално, она је данас у Србији можда актуелнија но у време њеног првог издања (1979. године). Хоризонти тадашњих читалаца били су замагљени специфичном, амбивалентном југо-социјалистичком условљеношћу перцепције Запада и фасцинације западном стварношћу, која је своје право лице за нашег човека тек касније открила. Она нам данас даје сигурну позицију и добра је осматрачница за слику декаденције и узроке нихилизма модерног света. Изабране појаве, описане и објашњене у књизи, дијагностичком прецизношћу су лоциране као чворне тачке тектонских поремећаја савремене цивилизације, те ни данас нису изгубиле на актуелности. Напротив. Тенденције кризе нису промењене већ су убрзане и појачане.
Криза се често сагледава, као што примећује Јулијус Евола, са партикуларног становишта економизма, екологије, конзумеризма, морала, не дефинишући ни шта се брани ни у име чега се брани. Таква расуђивања не досежу размере и дубину кризе. Тек са становишта интегралног традиционализма и његове универзалне доктрине, можемо стећи упориште и оптику за схватање проблема модерности и онога шта је изгубљено и у име чега је изгубљено.
Поглед и доктрину примордијалне Традиције, Драгош Калајић је увео у српску културу на велика врата. Учинио је да кроз његову личност и дело она заблиста. Следећи аристократску имперсоналност у преношењу Традиције, указивао је на велика дела антике, чију квинтесенцију нам је дао у својој надахнутој књизи-опоруци Кодекс соларног реда, својеврсном космогонијском кључу аријевских капија бића. У наш културни простор са њим је дошао и нови круг мисли и перспектива о узвишеном смислу живота. Безнађу и разочарању у вредности савременог света, супротставља специфичну монументалност Традиције: „Буди при сећању да си ти плод космичких сила и миленарних напора дела и мисли низа генерација: продужи анабазу, пренеси соларну традицију“. [1]
Њен велики протагониста, редак и у европским размерама, он је нашу културу обогатио тумачењем и увођењем у дела најважнијих традиционалиста (Ренеа Генона, Јулијуса Еволе, Мирчеа Елијадеа, Кумарасвамија, Тилака... да поменемо само оне најважније), који су дефинисали, рестаурисали, кристализовали и оживели дух Традиције. Нашој српској позорности препоручио је и дела уметника и мислилаца тзв. конзервативне револуције као и дела најзначајнијих представника индоевропеистике, који оповргавају дух модерног или пак реконструишу заједничку Традицију (језик, обичаје, друштвено уређење, пантеон богова) нашег хиперборејског наслеђа, наше посебне и јединствене индоевропске судбине и идентитета. Један је од ретких Европљана који су у ноћи Европе били будни. Један је од малобројног братства оних који још увек бдију.
Смак света је књига – компас за морфологију и езотерију појединих феномена модерног света, која открива и тумачи њихова скривена значења и улогу у свеобухватном антитрадицијском пројекту стварања новог човека. Она нам открива скривено језгро окултне субверзије што стоји иза популарних и наизглед ефемерних појава. Над њом, над сваком њеном страницом, лебди невидљиви дух Традиције као супротност и као референца онога против чега се побунио модерни човек; одуховљена и божанска природа човека спрам пада у једнодимензионални свет материјалне условљености.
ЛИЦЕ ТРАДИЦИЈЕ
На овом месту, умесно је дати основне назнаке о томе шта је Традиција, како би се боље схватио антитрадицијски дух модерног света.
Бела Хамваш, пишући о Ренеу Генону, овако је то сублимисао: „Постоји само једно знање: традиција; само један поредак: традиција; само један закон: традиција. Ко напусти ову основу, навлачи на себе катастрофу… Модерно (ново) доба је веровало да је, вођено идејом напретка, премашило све висине које је до сада човек досегао... Данашње знање и није ништа друго до отпадак древних знања... А традиција пак није самовоља, није теорија, него једном за свагда засновано људско постојање – древно знање које важи за сва времена, људе, раздобља, врсте, друштва. Модерно доба је поверовало да су измишљене нове истине; „истина никада не може бити нова, јер она никада није плод људског духа – независна је од нас и ми је само можемо упознати“. Традиција је комплетна синтеза. Не религија. Религија је много, традиција је само једна. Историјске религије су једна једина пројекција надрелигиозне традиције у појединим родовима, народима и раздобљима. Традиција је извор, зачетак и почетак сваког духа – древно учење о постојању, о поретку, о човеку, о друштву, о историји, о религији и о животу.“
Невидљиви, надвременски а присутни свет Традиције, подразумева у свему хијерархију вишег над нижим као одраз божанског и земаљског; ауторитет, ритуал, божанско порекло закона и власти, кастинско уређење, подређеност свега овоземаљског, људског, историјског оном надземаљском, нељудском и ванвременском, што трансцендира, што обоготворава стварност. Стварност човека Традиције обухвата, обједињава и не дели овоземаљско од надземаљског (божанског). „Свет је велики симбол, јер представља чулни облик невидљиве стварности.“
Како све ово пара уши модерног човека, чија је једина стварност и реалност физичка и чулима опипљива. Ван тога, све је за њега фикција и „бајка“.
Традиција је ту, увек је присутна у прозрачности наших спознаја. Она и једино она стоји на путу силама деградације да оствари и материјализује хтонски свет антитрадиције и нихилизма.
Занимљиво је приметити да се модерни свет паразитски храни облицима традиционалног живота, знајући да је Традиција органски утиснута у човека, као неки најдубљи зов бића и стога неуништива. Зато и ствара облике који „личе“ на Традицију или је опонашају. Али оно што суштински дели Традицију од њених модерних опонашања, по Генону, је дух псеудо-иницијације појава модерног доба, њихова некомплетна духовност, њихова пародија и фалсификат, нелегитимност нижих, профаних сфера духа, иза које стоји свесна полазна тачка контра-иницијације, тј. супротстављања и инверзије правог духа Традиције, против кога је читав тај окултни рат и усмерен.
ТРАДИЦИЈА VS. МОДЕРНА
Модерни свет и свет Традиције су у највећој и непремостивој опречности. Та два света су као стање болести и стање здравља. Модернизам је, излазећи у сусрет најнижим поривима човека, постао мера његове нискости и пада. Смак света ту агонију модернизма у свој својој наказности приказује. Посебно су упечатљиви призори дегенерације савремене уметности, архитектуре, музике, сликарства и филма... Као својеврсни сеизмограф дубинских промена културе, модерна уметност се својом ружноћом, доживљава као акт освете над Европом, онемогућеној да кроз лепоту има додир са божанским.
Традиција је пак мера највишег човека, мера његове божанске природе. Ничеов надчовек је, могло би се рећи, човек Традиције; (драма великих људи на којима све почива). Све што је истински велико данас, то је појава и бљесак Традиције. Вреди само оно што је одраз традиционалног. Све остало је модерно и ефемерно. У немогућности било какве нагодбе, било каквог еволуционизма или поправке духа модерног света, не желећи да се подреди божанском, савремени човек се нашао на путу без повратка, на свом путу у велико Ништа. Отуда и равнодушност човека Традиције спрам нестанка тог света и његова потрага за смислом у новим дистанцама и новим релацијама; у стварању упоришта за нови почетак, далеко од патетике и сентиментализма за изгубљеним светом. Нико раније у српској култури тако радикално није направио дистанцу од вредности модерног доба, формулишући интегралног човека Традиције као Драгош Калајић. Као какав денди хиперборејског футуризма и припадник Europе galante, он се са лакоћом креће крај сенки и утвара модерног нихилизма, спајајући лакрдију тих појава и картезијанску озбиљност својих увида. Гротескно и трагично су лице модерног доба.
На ратним стазама српских борби за Отаџбину Драгош Калајић је на позорницу наше политике увео и скренуо пажњу на неопходне појмове и визуре класичне геополитичке науке, проширујући оптику, значај и смисао српске борбе против модерног Левијатана („америчко зло“). „Задаци борбе против зла увек и свуда изискују пре свега ваљану спознају његових узрока и циљева... Можда је овде излишно истицати да су српском народу такве спознаје данас најпотребније јер је међу Европљанима, уз руски народ, највише погођен силином америчког непријатељства“... потребно је да се развеју све магле српских илузија о прекоокеанском 'историјском Савезнику' те да се осветле суштински разлози непријатељства –вашингтонске политике спрам српског народа, као дела опште противевропске стратегије снага што управљају САД. Са становишта писца ових редова, српска политика, због интелектуалних немоћи или издаја, у служби разноврсних „интернационала“ није умела или није хтела, да ваљано политички мисли и делује, односно да препозна стварне пријатеље и непријатеље у арени света. По речима Карла Шмита, „од тренутка када изостаје способност или воља таквог разликовања, народ престаје да политички постоји...“ [2]
ЛЕВИЈАТАН VS. СВЕТА АЛИЈАНСА
Да кажемо још и ово о епицентру кризе савременог света. Силе деградације су кроз два грађанска рата у Европи ступиле на отворену сцену и отвориле пут новом циклусу нихилизма у знаку Pax Americana. Све негативне тенденције су појачане и створен је читав нови свет чудовишних структура. Европа је подељена двема псеудоимперијама трећег и четвртог сталежа и свет је, полако али сигурно, постао слика њихових идеала. Њихова материјалистичка комплементарност и одсуство сваке трансцеденталности, указује на истоветно порекло. Мржња према аутентичној Европи лежи у корену модерног света. Целокупна модерна култура почива на мржњи према европском човеку и усмерена је на његово искорењивање. Модерном културом брише се сваки европски национални идентитет. Пишући о савременој Француској у Изданој Европи (1994), Калајић примећује тада, а данас широм целе Европе, сасвим отворену расистичку мржњу спрам Европљана: „У ствари... власт све чини да онемогући ваљано решење тог проблема. Она, заправо, поспешује приливе имигрантских маса из Трећег света, саботирајући и демонизирајући све покушаје да се имиграциони процеси бар контролишу и некако обуздају. Дубљи разлози те издаје Француске од стране њене властодржачке и мондијалистичке псеудоелите почивају у општој стратегији 'новог светског поретка', која тежи уништењу европских држава-нација и Европљана. Масовни приливи имигрантских маса из Трећег света су најефикасније расистичко средство растварања и уништења свих европских народа.“ Препознајемо ли се данас у овим речима?
Створена су током XX века два типа новог човека „homo americanus“ и „homo sovieticus“, регресије аутентичног европског човека. Тако су се пролетер и буржуј нашли на истом задатку разградње европске Традиције. Међутим, супротно општем уверењу, сви путеви комунизма воде у Америку. Тамо је епицентар „перманентне револуције“ целог XX века све до данас. Троцкистичке снаге преврата и разградње све време делују из Америке. Октобарска револуција, то је данас очигледно, само је прва успела „обојена револуција“ на тлу рускога царства. У скрнављењу Свете Русије, Лењин и Pussy riot савршено се слажу. Оне су његова духовна деца. Епицентар комунистичке доктрине и егалитарности лежи на Западу. Целокупна левица је западног порекла и цео савремени Запад почива на левици. Отуда, упркос повремених критика и приговора, та тиха фасцинација европске левице Америком, и њена недостатност спрам правих проблема модерности и прогреса. Пре би се рекло да се ради о различитим путевима ка истом циљу. Од свих народа Европе, руски народ је највећа жртва модерног доба и неевропске идеологије комунизма и американизма, стопљених у синтагми „нови светски поредак“. Калајић јасно указује на адресу тог „поретка“... „ко хоће да спозна суштину псеудоимперијалног пројекта званог 'нови светски поредак', мора свој поглед упутити ка његовим лабораторијама, од Лондона, преко Њујорка до Вашингтона те још даље, ка јудеопротестантским матрицама.“ (Русија устаје).
Тако се испоставља да су прави циљеви Првог и Другог светског рата поробљавање, сламање и уништење целе Европе и Русије. Дихотомија капитализам – марксизам ништа не решава, већ чини да се вртимо у зачараном кругу материјализма, чије чедо и лице чини свеколику Модерну. То је само лажна алтернатива, срачуната на спречавање налажења трећег пута. Разни облици стигматизације, дискредитације и дифамације, буђења човека Традиције, такође су део пројекта разградње. Криминализацијом непријатеља обликован је јавни духовни простор савременог света.
У послератном периоду десио се својеврсни трансфер и пенетрација марксистичке мисли у академску и јавну сферу Запада (Грамшијева капиларна стратегија, Франкфуртска школа...). Духовна бољшевизација Запада показала се дубља и погубнија од бруталности оне на Истоку, тако да је основно питање данас колико дуго ће источни део Европе остати имун на заразу и дегенерацију Запада и колико ће имати снаге за превладавање постојећег економистичног окамењивања целокупне сфере живота.
У капиталној књизи аријевске аристократске сабраности Европска идеологија, која прати континуитет европске самосвести о заједничком пореклу од најранијих времена до данас, Калајић, пишући о перспективи Европе, говори о великим задацима деснице у ослобађању од инерција антикомунизма, који је био само изговор за русофобију: „Већ смо указали на велику превару атлантских окупатора који су након победе у Другом светском рату успели да убеде западноевропске владе те и европску десницу како Европи прети руски освајачки поход. Та лаж је пала на погодно тле, на латентну и распрострањену русофобију, зли плод подлог Албиона и његове противевропске политике divide et impera. Неопходно је уложити велики труд у ревизију односа Русије и Европе коју су писали и коју исписују историчари под сенком Левијатана.“
Баук могућности стварања једне нове Свете Алијансе, кружи модерним светом, баук савеза Русије и Немачке, баук буђења Традиције.
БУДУЋНОСТ ПРИПАДА НАМА
Погледи аутентичне Европе упрте су данас у Русију. „Већ одавно знамо да та Света Русија, у својим недрима чува празавичај свих индоеврпских народа.“ [3]
Еволине прозорљиве речи младоме Калајићу: „Ви ћете препородити римску идеју“, као да су нашле смисао у Драгошевом уздизању и буђењу давне идеје о Москви као Трећем Риму... „Русија је и земља ка којој су упућени многи погледи прижељкивања обнове Трећег Рима. Русија је и име наде у ослобађање и препород Европе, наде коју гаје, са делотворним песимизмом, многи веродостојни Европљани, у цитаделама и тврђавама последње одбране европских врлина и вредности, под опсадом сила нихилизма ове наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада.“ [4]
Лутајући пламен аутентичне Европе (римска идеја Империје) данас је у Русији. Највеће резерве европске духовне енергије и моћи Традиције, њен elan vital, налазе се тамо, на континенту Европе. „Светлост традиционалних учења о цикличној морфологији историје указује да ће Русија прва изаћи из овог мрачног доба (kali-yuga), зато што је управо прва ушла у његово најгоре стање, искусивши прокомунистички систем свеопштег процеса свођења човека у кострети економске животиње. Русија је и последњи велики трезор енергија европског човека какве изискују задаци превладавања сила нихилизма и отварања магистралних путева ка хоризонтима обоготворења људског елемента. Од исхода борбе која се данас води у Русији између људи и нељуди, између руског народа и окупатора – зависи судбина Европе и васцелог света“ [5].
Поглед на целокупно дело Драгоша Калајића говори о изузетној и јединственој кохерентности тог дела, које стоји као мегалит на континенту Европе, о кога се разбија сила и илузија модерног Левијатана. Мистериозни мегалит, гост из великих даљина, за кога знамо да носи нешто данас недостајуће, што дотиче нашу суштину. Слутимо да смо то ми, онакви какви би требало да смо...
Но, прво морамо пробудити Империју у себи. Oбновити светилиште. Божанство тражи да се на олтар мора ставити све. Без остатка.
Немо присуство духовне узвишености божанске Традиције стоји пред нама, као да чека оне који ће је препознати, пробудити, удахнути нови живот, духовно уздићи једно ново Царство, ојачано искуством пада, сјајније но што је икада било. Драгош Калајић је учио да другачије од тога и не може бити.
Смаком света добија се имунитет од болести нихилизма и отварају се врата Традиције за оне који су позвани.
_________
* Баја Патак – Дизнијев јунак, збирно име свих ротшилда, рокфелера, моргана... овога света.
** „Непоколебљиви џез“ – назив војних маневара НАТО на северним границама Русије.
_________
Упутнице:
[1] Драгош Калајић: Кодекс соларног реда.
[2] Драгош Калајић: Америчко зло.
[3] Драгош Калајић: Русија устаје.
[4] Драгош Калајић: Русија устаје.
[5] Драгош Калајић: Русија устаје
Аутор је редитељ из Београда. Текст је предговор за обновљено издање књиге "Смак света" Драгоша Калајића, која ће се појавити поводом десетогодишњице смрти аутора

МОРАМО ПОНОВО ОСВОЈИТИ НАШУ ЕВРОПУ ИЛИ О СЛИКАМА ДРАГОША КАЛАЈИЋА

•  уторак, 05 јул 2016 17:37  
  

ДРАГАН М. ЋИРЈАНИЋ
У какву прошлост и какву будућност су загледани човек и жена на сликама Драгоша Калајића

Као да се умешала нека сила вишега реда да помери датум отварања ове изложбе из периода зимског солстиција у период летњег и у трећи дан нашега Видовдана, симбола континуитета наше духовности, дана када духовним очима видимо више и даље... у време које коинцидира са нашом и европском новом запитаношћу о Европи и њеном идентитету. И нема бољег места и боље личности поводом које ћемо прозборити о нашој заједничкој судбини... Ова изложба, не случајно, пада у право време када смо присиљени да изађемо из летаргичног сна о ЕУнији и када преиспитујемо природу ове творевине.
Не познајем Србина који је већи европејац од Драгоша Калајића и не познајем Србина који је већи интегрални српски националиста него што је био он. Контрадикција је само у очима и схватањима наших либерала. За аутентичне Европљане бити националиста је неопходни предуслов припадности Европи. Већ са овом констатацијом смо у средишту тема којима се Драгош целог живота бавио, Великом Европом, Нашом Европом.
Најсажетији израз Драгошевог сликарства могао би за ову прилику као поднаслов изложбе бити натпис – Традиција је најбоља авангарда.
То сликарство није још један –изам или уметнички каприц у тежњи за оригиналним, већ извире из целокупног његовог дела и његовог схватања Традиције. Заједно са њима чини једну недељиву целину.
ДОШЉАК ИЗ ВЕЛИКИХ ДАЉИНА
Нису сви људи деца свог времена. Драгош поготово. Он долази из великих даљина и подсећа нас да постоји један други свет наших могућности, божанска страна нашег бића. Сасвим супротно вредностима модерног света који нам показује сву дубину нашег пада. Он је човек чије дело и личност побуђују екстремна осећања и који никога не остављају равнодушним. Још од појаве Милоша Црњанског нико у Србији није говорио са таквом снагом и кохерентношћу о правом стању духа Европе и то као аутентични Србин, везан за Европу прастарим, суштинским везама, вредностима и идентитетима, који, чини се, скоро да и нису присутни у формирању наше државе, нашег места у Европи, већ више од једног века. Наивни, поводљиви и лакомислени, тумарамо мраком Новога доба, чије основне разлоге, побуде и смер не разумемо. Још постојимо као држава захваљујући меморији наше крви, заветном обећању мистичних сила Провиђења наших оснивача, некада давно... у пределима мита, који постоји, упркос неверовању данашњег човека.
Просто је фасцинантно колико Драгошево дело добија на значају како време пролази и криза се продубљује. Шта га то чини важним за нас?
У свету декаденције и ружноће свако ко говори истину и афирмише лепоту лако постаје ексцентрик, чак и монструм у очима посрнулог света. Велика драма европске историје одвија се пред нама. Европа је доживела културни геноцид, чије убрзање се дешава нарочито после Другог светског рата, када је европски човек остао без религиозног и културног упоришта, које га је формирало током хиљада година. Свето тројство, односа Човека, Бога и Света, је нарушено. Сам, са илузијом својих слобода, препуштен на милост и немилост силама економије и деструкције, страним његовом аутентичном бићу, он се нашао на ивици опстанка и ишчезнућа. Наша цивилизација подржава и подстиче најниже пориве човека, који узимају планетарне размере путем ширења трговине и развоја технике. „Модерни свет је септичка јама свих опакости и декаденције, које жели да успостави као норму”, каже са правом Николас Гомез Давила, мислилац Традиције.
О! Много је ствари вечерас овде са нама и многе личности су ту. Осећате да сте у центру једне енергије која вас приморава да се одредите. Са Драгошем никада не може бити досадно. Ту су са нама, као сажетак једне касте уметника и мислилаца, као планинари који се пењу ка врховима, везани једни за друге, Хомер, Платон, Јулијан Император, Ниче, Тилак, Селин, Јингер и Паунд, Евола, Хајдегер, Шмит и Малапарте, Деспот Стефан, Црњански и Краков, Александар Лончар, српски борци на ратиштима, Дрије ла Рошел и Кодреану... у освајању врхова истине, лепоте и животног смисла, „ловци светих сенки на вечним висовима”.
Драгош је говорио да је само карика у дугом ланцу Традиције. Јединствена појава у свету уметности, он слика обрисе те Традиције са религиозном посвећеношћу. Плаветнило неба, снежни врхови планина, камени сводови храма, купају се у прозрачним бојама Сунца као на неком небеском, светлосном, двору, где најчешће видимо човека-ратника и жену или само једно од њих, који стоје ту загледани у даљину. Ко су они и шта то чекају?
АРИЈЕВСКА КОСМОГОНИЈА
Драгошеве слике су евокација правих Европљана. Са старим поделама и оваквим животом никуда се више не може стићи. Потребно је издићи се изнад датости и имати капацитет за нову синтезу. Нова елита ће се оформити за нови циклус нашег живота. Овде је реч о обнови смисла, о градњи упоришта и смеру наше егзистенције.
Европа је под окупацијом тамних сила нихилизма. У својим списима о тој окупацији (Смак света, Мапа антиутопија, Америчко зло) и низу огледа и књига о модерном варварству и његовим пошастима, Драгош је рекао своје „не” владавини трговачког сталежа и његовом корозивном дејству на наш живот. Његова важна мисао да је капитализам као светоназор и поредак трећег трговачког сталежа изнедрио јерес комунизма, да би завршио са Европом, као да ни до сада није до краја схваћена. Исте силе деструкције синхроно су радиле на обе стране, да би данас консолидоване изводиле свој последњи чин. У секуларизованој Европи, лишеној божанског принципа, још само поједини уметници сведоче о светости живота.
У свом сликарству, међутим, он визуализује сву аријевску космогонију. Његов чист и јединствен стил у свему говори велико „да” тој победничкој смирености у хаосу живота. Сакрална атмосфера усредсређености пред одсудну борбу, евоцира етос јединства између мисли и дела, божанско надахнуће и спремност на акцију. Налазимо се у простору несавремених призора и пројекција једне религиозне објаве интегралног Европљанина, човека и жене, сједињених у перспективи херојског етоса. Ослањајући се на трезоре најстаријих списа Индоевропљана, без историцизма, он слика безвремени свет вечне поларне Отаџбине и припрема повратак изгубљене Империје духа. На овим сликама-објавама-откровењима у присуству смо сила апсолута и ауторитета. Свега онога што је из овог нашег света данас протерано. Апсолутни мушкарац и апсолутна жена, дискриминаторна хијерархија двора и храма, антиегалитаризам на свом врхунцу, само су обриси епске слике аполонијског света аријеваца. Призивајући живу Традицију, удахњујући симболима нови живот, Драгош Калајић је гласник те невидљиве Империје. То је објава једног света који постоји као „унутрашња Империја”, која ће сигурно постати стварност. Иза лика хиперборејског дендија, као последњег одбљеска хероизма, у овом свету декаденције гледају нас очи најеминентнијег идеолога српског и европског национализма. Национализма, заснованог на заједничком пореклу и пројекцији Неба. На Небу су сви наши идеали. Куле и осматрачнице Светлосног двора чувају континент Европе од пада у ништавило егзистенције.
Код интегралног човека све је актуелизовано и истовремено присутно, и прошлост и будућност. Целовитост налаже да прошлост и није прошла, већ је формативно присутна у нашим циљевима и акцијама. Метафизичко сликарство Драгоша Калајића најављује тренутак Истине, време када ћемо морати да се погледамо у очи, ми, Хиперборејци.
ИНКАРНАЦИЈА ВЕЧНОГ ЗАКОНА
Одлучан и тоталан као Унгерн фон Штернберг, Драгош Калајић је сликар монархијског принципа божанског закона Реда. На тим сликама религије соларног реда нема ничега случајног, личног и сувишног. Све је усредсређено на испуњење божанског дела.
Налазимо се пред једном особеном манифестацијом божанског принципа, пред једним аватаром, инкарнацијом вечног закона.
Фасцинантно је и то што код Драгоша нема никакве еволуције, никаквог развоја, већ све постоји готово и оформљено од самог почетка. У необичној поеми Кршевина, коју пише у раној младости, пита се „како, како живети достојни онога што јесмо”? „Одбиј свет овај без страха, јер, кад би страх био критеријум историје, историја би била немогућа и ћути у храбрости усамљености под ватрометом благостања...”
Млади Драгош је итекако осећао трагедију поражене Европе. Својим немирима, тузи, незадовољству и побуни дао је епске размере.
Ми и као народ већ дуго не живимо свој живот, нисмо оно што заиста јесмо. Драгош нас својим сликама подсећа да постоји један други стварни наш свет, нас, слободних да будемо оно што јесмо, величанствени део себе.
Ми живимо у великој лажи. „Да ли је Европска унија доиста европска?”, с правом се питају Европљани. Калајић је убедљиво више пута предочио да је то творевина вашингтонске атлантистичке завере мондијализма, иза које се крије мржња на Европу и води ка сламању њених виталних снага. Окултни и необјављени рат против Европе добија и своје епилоге у подлој издаји отварања својих граница милионима миграната неевропског порекла. Рихард фон Куденхоф Калерги је још 20-тих година прошлог века будућност Европе видео у мешању раса, што би последично водило елиминацији национализама, европских наравно. Сведоци смо остварења тог плана.
На Драгошевим сликама, међутим, видимо трагање за енергијама примордијалне и трансцендентне Отаџбине, Хипербореје, која је језгро европског национализма, њена идеална небеска држава. Истинољубивост је за Индоевропљане једна од основних врлина човекових, атрибут оних који су се дефинисали као „Ми искрени људи”. Они су узор, и критеријум сваког Реда и суверенитета. Тај морал је и узор свакој обнови националне културе, јер нација је природно станиште и оквир за процват сваке културе, где се све особености и искуства сливају у један стил.
РУСИЈА ИМПЕРИЈА СПАСА
Лав Гумиљов у својој Етногенези... каже да се у свакој заједници издвоје они којима су живот и бољитак заједнице важнији од личног. Они заједницу бране по цену живота. Они пажљиво негују обичаје и културу, и то пасионирано чине са себи сличнима. Тиме се обезбеђује континуитет тих посебности и јединствености. Тако се ствара аристократија, каста пасионираних. Кроз божанску еугенику слажу се својства и таложе у одређеном коду...
О таквој касти управљача је овде реч, еминентним групама, чије идеале и меморију Драгош слика на Небу Европе. То су људи за период криза, за изузетне тренутке, преломне за нацију, који преузимају одговорност, који виде најдаље. Авангарда европског препорода већ живи. Европа слободних нација од Лисабона до Владивостока већ је у срцима многих, пробуђених сећањем на давнашње заједничко порекло. Дуго дуго у Србији, па и Европи, нико није говорио о ономе што је заиста важно, као што је говорио Драгош Калајић.
Сетимо се и Дугинових речи. „Ми се не боримо за прошлост која је прошла, већ за вечност која се огледала у традиционалном друштву”, каже теоретичар евроазијства.
Русија, као баштиник поларног хиперборејског светог круга, европских вредности, све се више указује као Империја спаса, која ће бљеском Откровења вратити изгубљену духовност Европе. Без Русије Европа је само партикуларна творевина, осуђена на нестајање, а са Русијом је примордијална Империја будућности.
Као што је семе, сажетак врсте, нуклеус једног света, тако су и ове слике, сажетак наше аријевске традиције, све што је потребно за нови почетак; и као и у цркви, тако и у миту, откривају се онима који те кодове разумеју, а остају затворене за оне са гримасом подсмеха на лицу.
Сагледајмо, бар закратко, свој живот и свој свет, тим оптикама и перспективама и постаћемо снажни, безбрижни и лаки...
Нашу, српску припадност Европи још морамо проучавати и себи откривати. Изненадили бисмо се новим спознајама нашег присуства од Балтика до Средоземља још у предхришћанском периоду. На новим-старим основама градимо свој европски идентитет. Много више, више но што мислимо, уткани смо крвљу својих предака, у почетке, у основе тог мита (хесиодског мита о Хипербореји).
За крај, наведимо речи Емила Бенвениста о Индоевропљанима у насељавању Европе:
„...То су пре биле мале смеле групе, чврсто организоване, које су уводиле свој ред на рушевинама постављених структура. Очигледно нису познавали ни море ни градове. Они немају ни писмо, ни компликовану религију нити икакву префињеност. Они ће сви задржати, током своје посебне судбине, значајне црте своје првобитне заједнице: патријархалну структуру ,велике породице’ уједињене у култу предака која је живела од земље и од гајења стоке; аристократски стил једног друштва свештеника, ратника и пољопривредника; ,натуристичка’ обожавања и краљевска подношења жртви; освајачки инстинкт и жељу за слободним просторима; смисао за ауторитет и приврженост земаљским добрима... Дуго мировање прати њихова освајања. Али ускоро, из новог поретка који они оснивају, искрсне култура најпре пуна локалних елемената која се затим развија у све новије и смелије облике. Инвентивна снага обележава те творевине којима језик господара даје најсавршенији израз...”
Ето, у такву прошлост и такву будућност су загледани човек и жена на сликама Драгоша Калајића.
Морамо поново освојити нашу Европу!
Аутор је редитељ, уредник у Образовно-научном програму Радио-телевизије Србије. Беседа је изговорена на отварању ретроспективне изложбе Драгоша Калајића „Витез Светлосног Реда” у Галерији РТС 30. јуна 2016. Изложба ће бити отворена до 16. септембра 2016.

Radagast wrote:

Аутор је редитељ, уредник у Образовно-научном програму Радио-телевизије Србије

Lele...

The first feature of Ur-Fascism is the cult of tradition. Traditionalism is of course much older than fascism. Not only was it typical of counter-revolutionary Catholic thought after the French revolution, but it was born in the late Hellenistic era, as a reaction to classical Greek rationalism. In the Mediterranean basin, people of different religions (most of them indulgently accepted by the Roman Pantheon) started dreaming of a revelation received at the dawn of human history. This revelation, according to the traditionalist mystique, had remained for a long time concealed under the veil of forgotten languages—in Egyptian hieroglyphs, in the Celtic runes, in the scrolls of the little known religions of Asia.
This new culture had to be syncretistic. Syncretism is not only, as the dictionary says, “the combination of different forms of belief or practice”; such a combination must tolerate contradictions. Each of the original messages contains a silver of wisdom, and whenever they seem to say different or incompatible things it is only because all are alluding, allegorically, to the same primeval truth.
As a consequence, there can be no advancement of learning. Truth has been already spelled out once and for all, and we can only keep interpreting its obscure message.
One has only to look at the syllabus of every fascist movement to find the major traditionalist thinkers. The Nazi gnosis was nourished by traditionalist, syncretistic, occult elements. The most influential theoretical source of the theories of the new Italian right, Julius Evola, merged the Holy Grail with The Protocols of the Elders of Zion, alchemy with the Holy Roman and Germanic Empire. The very fact that the Italian right, in order to show its open-mindedness, recently broadened its syllabus to include works by De Maistre, Guenon, and Gramsci, is a blatant proof of syncretism.
If you browse in the shelves that, in American bookstores, are labeled as New Age, you can find there even Saint Augustine who, as far as I know, was not a fascist. But combining Saint Augustine and Stonehenge—that is a symptom of Ur-Fascism.

ostap bender wrote:i tu je gvint njegovog delovanja. on je usvojio umetnicki izraz gej jevrejina iz slovacke u svom radu i verovao da je nacrtati stonhendz ili samuraja dovoljno da se unese fasisticki kod u tu sliku ali avaj ko sto kaze cvetajeva 'u ovom hriscanskom svetu svi umetnici su zidovi'. pa i dragos.