Mediji u Srbiji

ficfiric wrote:Marko Djurisic

plachkica wrote:nema veze sa medijima u srbiji, sem posredne

Piše: Una Hajdari
Draga Jelena,
Moram da naglasim koliko mi je zadovoljstvo čitati tvoja lična iskustva sa političarima, diplomatama i drugim ličnostima čija su imena za mnoge mlade novinare samo mrtvo slovo na papiru, slična anegdotama koje prepričavaju stariji članovi porodice – teško ti je predočiti lice koje bi spojio sa poznatom osobom, iako ti je ime vrlo dobro poznato.
Kao nastavak ovom, volela bih da ti prepričam jedno lično iskustvo koje me zaista frustrira zadnjih godina, a tiče se stalnog pritiska koji doživljavam od stranih urednika i novinara.
Ovog proleća imala sam (čast) i sreću da provedem par meseci u međunarodnoj redakciji Njujork tajmsa. Prijatelji i kolege sa svih strana su se javljali da im opišem „unutrašnjost“ zgrade u kojoj se nalazi ta čuvena novina – očekujući da će priče završiti tako što ću im konačno potvrditi da novinari koji rade za njih nisu poput nas, dvonogi i dvoruki pripadnici ljudske vrste, nego su zapravo nešto slično nadtalentovanim vanzemaljcima.
Retko šta može opisati osećaj kada sediš na redakcijskom sastanku novine koja jednom rečenicom može stvoriti istoriju, promeniti tok političkih događaja, srušiti ili dignuti nekog revolucionarnog lidera ili pak omogućiti da se iskustva najmarginalizovanijih ljudi čitaju na globalnoj sceni. Svaki put kad bih zakročila u salu za sastanke, koja liči većini poslovnih kancelarija u Njujorku, dakle okružena je providnim staklenim zidovima sa ogromnim monitorom u sredini, na kojem se javljaju dopisnici iz celog sveta, očekivala sam da će neko da dođe do mene da mi javi da je greška što sam tu, i da se brzo pokupim i odem. Već trećeg dana sam uspela da proguram temu o kojoj sam želela da pišem, i dalje u neverici da će me pustiti da pišem za njih.
Znam Jelena za sve mane Njujork tajmsa, sama sam od onih koji kritikuju njihov rad. Ali da si videla samo koliko kapaciteta imaju u redovima lektora, jezičkih i stilskih urednika  – svaki tekst prođe minimum dva puta kroz ruke dva različita lektora – bude ti žao što neki naši novinari, sjajni stilisti autodidakti sa urođenim talentom, nikada nisu imali toliko posvećenih urednika da radi sa njima.
Tema koju smo dogovorili da radim je sveže preimenovana Republika Severna Makedonija. Dobijem zadatak da napišem „eksplejner“ (eng. explainer) ili tekst koji služi za upoznavanje onih čitaoca koji nisu pre bili suočeni sa ovom temom. Krenem da zivkam ministarstvo spoljnih poslova u Skoplju, analitičare, da mogu što pre da sklopim tekst koji bi bio gotov do 5 sati ujutru po londonskom vremenu i na dan kada će Makedonija potpisati sporazum o priključivanju NATO-u. Po londonskom zato što Londonski biro otvara Evropski dan za novinu, ovog puta sa mojim tekstom. Mojoj sreći nigde kraja.
U ponoći po njujorškom vremenu, sedim na ivici kreveta u mom minijaturnom stanu – ne preterujem, mogla sam u tom stanu da dodirnem dva suprotna zida kada bi ruke raširila do kraja – i gledam mobilnu aplikaciju Tajmsa nestrpljivo ćekajući da se pojavi moj tekst prvenac. Nakon cele večnosti, na glavnoj stranici međunarodne rubrike pojavljuje se moj tekst sa slikom nedavnih protesta u Skoplju. Uraaa!
Nisam htela da ga čitam jer sam ga sad već znala napamet. Ja i noćni urednik smo ga peglali do osam sati uveče. Ali oči me odvedoše do trećeg pasusa, meni nepoznatog.
„Ovaj je sporazum veliki poraz za Rusiju. Severna Makedonija je bila pod zonom uticaja Sovjetskog saveza tokom 20. veka i Rusija je vodila aktivnu kampanju protiv referenduma za promenu imena Makedonije i njenog ulaska u NATO.“
Stanem šokirana. Pomislim jesam li pogrešno shvatila instrukcije tokom prvog dana uvodnog treninga, gde su nam nekoliko puta rekli da je sistem napravljen tako da kad tekst pređe zadnju fazu uređivanja, on se zaključa i ne može ga promeniti ne samo izvršni urednik već bog otac, ako mu u sistemu autor teksta, u ovom slučaju ja, ne da saglasnost.
Stižu mi poruke od dobronamernih kolega, čestitajući mi prvi tekst. Ne otvaram ih i trudim se da zaspem. Uspem možda par sati da odspavam dovoljno da bih skupila energiju da se dovučem do narednog redakcijskog sastanka.
Sednem na isto mesto kao i uvek, iza Dina Bakea (eng. Dean Baquet) šarmantnog izvršnog urednika Tajmsa koji se smatra glavnim odgovornim za preporod Tajmsa i uspeh u prilagođavanju digitalnom dobu. Preko puta mene sedi glavni međunarodni urednik, moj šef za period koji ću provesti tu. Jedva čekam da se završi sastanak, da mogu da mu priđem i da ga pitam sta se desilo.
Čim se sastanak završio priđe on prvi meni. „Dobar ti je tekst, uspela si da dočaraš sve za međunarodnu publiku a da nije suvoparan. Ja sam im rekao da dodaju taj deo o Rusiji, jer moramo nekako američkoj publici da objasnimo zašto je ovaj sporazum bitan.“ Dakle, jeste intervenisao bog otac – ili jedina osoba koja može da otključa tekst u sistemu. Pokušam da mu objasnim da postoje bazične činjenične netačnosti u tom pasusu, ali on me brzo prekine i kaže „Sredi to sa Londonom.“
Ko će sad objasniti dobronamernom ali pomalo neupućenom uredniku u Londonu da Makedonija, to jest Jugoslavija, nije bila pod zonom uticaja Moskve najvećim delom 20. veka? Ili to da ne postoje nikakvi dokazi da je Rusija namerno uticala na referendum, osim što postoji opoziciona stranka u Makedoniji koja koketira sa marginalnim pro-ruskim sentimentima u zemlji? Preradimo mi taj pasus, ja samo razmišljam o tome kako je šest sati tekst stajao (i bio čitan sa mojim potpisom) sa pasusom koji maltene tvrdi da smo bili deo Varšavskog pakta. Negde u Kući cveća se Tito prevrće u grobu.
Na svakom narednom sastanku vidim kako bih mogla sto tema da napišem za njih, samo ako nekako uspem da ubacim „ruski ugao“. Ne zanima ih rast desnice u Hrvatskoj, pedofilija u crkvi… Imam osećaj da kad bih našla nekog Rusa koji se slučajno pojavio negde na Kosovu, da bih dobila naslovnu stranicu.
Iskustvo koje ću zauvek pamtiti jeste to da sam bila deo redakcije i novine koja uživa ogroman prestiž izveštavajući o najvećim svetskim događajima. Znaš kako ti se brzo javi portparol šefa Evropskog parlamenta kad mu napišeš da zoveš iz Tajmsa? Ili nakon pada aviona Boeing u Etiopiji, kako su mi se javljali predstavnici svih evropskih aviokompanija kad smo pokušali da saznamo hoće li nastaviti da lete sa Boeingom?
Dođe na red i napad na Novom Zelandu. Odštampali su mi ogromne slike oružja na kojima su bila ispisana razna imena boraca protiv Osmanlija ili muslimanskih lidera,  jer „se ja razumem u te stvari, i ajt’ da ja to njima objasnim“. Nakon što sam satima proveravala po čemu je poznat Boemund treći iz Antiohije i njemu slični, stigne mi mejl iz Londona.
„Videla sam da postoji neka Balkanska poveznica sa ovim likom koji je pucao na džamije. Je li tu možda umešana Rusija?“- stiže pitanje od koleginice u Londonu. Meni samo što nisu krenule suze.
Davno sam shvatila da je teško pisati o ovim našim prostorima u uslovima da postoji neko jako interesovanje strane, posebno američke publike. Sa jedne strane ih ne krivim – nije da su ljudi u Beogradu previše zainteresovani u to šta se dešava u Zapadnoj Virdžiniji. Osim kad se radi o ratu ili mržnji neki jugoistočnih evropljana, ili možda Rusiji i njenom imaginarnom ili postojećem uticaju, njih Balkan u drugim slučajevima teško da zanima.
Ono što mi nije jasno, ili što nisam sebi uspela da objasnim, je da li je to rezultat toga da se mi sami previše lako „palimo“ na te teme, ili su stranci samo tupavi? I jesmo li mi tupavi kad nas ne zanima, generalno govoreći, ništa o Holandiji osim Amsterdama ili ništa o Francuskoj osim vina i sira? Ali zato očekujemo da stranci shvate svaki detalj naših sukoba, finese svakog političkog poteza ili masovnog protesta. A svaka od ovih epizoda sve kontradiktornija od prethodne. Trebamo li se onda čuditi što nas ne shvataju kad ni sami nismo shvatili šta se sa nama dešava zadnjih 20. godina – kada je, koliko se pamti, Balkan zadnji put često bio na naslovnoj stranici Njujork Tajmsa?
I to kojim povodom…
Sa puno poštovanja,
Una

https://kossev.info/kako-odrzati-zainteresovanost-strane-publike-ili-zasto-mora-sve-biti-o-rusiji/