Move over Ištvan - here comes Bazdulj!

Buahahaha kako kiselo grožđe.

Колумна недеље

О Русији без љубави
Слободна Европа или Дојче веле рутински се доживљавају као независни медији, а не као гласила Америке односно Немачке, док је за Спутник нужно нагласити да га финансира Руска Федерација

„Могло би се с разлогом рећи да је руски народ један од најлакоумнијих, али и најнедокучивијих на свету. Шта је до сада учинио за напредак људског духа? Није имао филозофе, моралисте, законодавце или научнике чије је име оставило трага у историји; ипак, њему никада нису недостајали врсни дипломати и вешти државници”, написао је у чувеној књизи „Русија 1839” Маркиз де Кистин (цитирано према преводу Милана Комненића; Службени гласник, Београд, 2009, уредник Бранко Кукић). У својој надалеко хваљеној књизи, Маркиз де Кистин је Русе, дакле, прогласио „социјалним и моралним талогом” Евроазије, признајући ипак појединцима из реда овог народа политичку вештину. Добрица Ћосић је, присетимо се, у својој књизи Време змија о Албанцима писао: „Тај социјални политички и морални талог трибалног варварског Балкана узима за савезника Америку и Европску унију против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа.”
Због цитиране реченице против Ћосића су пре шест година две невладине организације (Комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права) поднеле кривичну пријаву тврдећи да је њоме извршио „кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости и кривично дело расне и друге дискриминације”. Ђорђе Балашевић, истини за вољу, због онога што је написао о Албанцима никад није тужен, али га танкоћутније и осетљивије душице и дан-данас, тридесетак година након што је објавио „Три послератна друга”, презиру и вербално черече због следећих реченица из поменутог романа: „Повод за све било је Косово. Зло је тамо. Накотили се дошљаци из суседног мрака, из земље без историје, без птица, без сликара, балерина, виолончелиста...”
Предупредимо очекивани приговор и нагласимо како се, наравно, не може занемарити податак да је Маркиз де Кистин своју књигу писао у првој половини деветнаестог века, док цитирани ставови Ћосића и Балашевића потичу с краја двадесетог. Наравно да ставови који се тичу етике и политичке коректности временом еволуирају, али исто тако не треба заборавити да силне похвале књизи Маркиза де Кистина потичу из наше епохе. Чини се да барем део подношљивости оваквих генерализација за западну и западноцентричну публику потиче од чињенице да се оне односе на Русе. О Русима и Русији је, рекло би се, прећутно дозвољено просипати стереотипе, генерализовати и уопште се разбацивати свим могућим предрасудама.
Дејан Илић тако и не крије како се грози саме идеје да се такмичење за Песму Евровизије одржи у Русији, па ових дана пише: „За длаку смо избегли да нас следеће године из ’слободарске’ Русије током наредног такмичења раздрагани домаћини не заспу порукама о миру, толеранцији и потреби да се људска права признају свима и примене на све без обзира на разлике.” Преслатко ми је стављање наводних знакова на придев „слободарска” да неко случајно не помисли да је озбиљно мислио. Ипак, његов став је савршено усклађен са сентиментом публике која је гласно звиждала кад се Русија нашла у водству односно кад би од неке земље (попут Немачке) добила дванаест поена.
Да се разумемо, Русија је светска сила коју у вањској политици руководе првенствено прагматични сопствени интереси. Али – и у томе је суштина – то није оно по чему је она различита од Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Немачке, Француске, Кине или Јапана, то је пре оно по чему им је слична.
Да, анексија Крима није баш у складу с међународним правом, али исто важи и за признавање независности Косова. Да, индиректно учешће у рату у Украјини није претерано етично, али то још више важи за бомбардовање Либије или инвазију на Ирак. Уобичајено је већ, међутим, да се за Русију и друге велике силе употребљавају различити аршини. Тако се, рецимо, Слободна Европа или Дојче веле рутински доживљавају као независни медији, а не као гласила Америке односно Немачке, док је за Спутник нужно нагласити да га финансира Руска Федерација. Слично је и са третманом појединачних инцидената. Недавна неугодност коју је доживео новинар Стеван Дојчиновић када га руска гранична служба најпре није пустила да уђе у земљу не објаснивши му разлог и који је касније враћен у Србију с вишегодишњом забраном уласка у Русију постала је преко ноћи главна медијска тема, нарочито за медије у западном власништву. Не спорећи ни најмање потребу да се цела ситуација разјасни, уз пуну колегијалну солидарност и сваку подршку протестним саопштењима медијских организација, неизбежно је ипак потенцирати да је карикатурално користити појединачни инцидент као доказ било чега, нарочито што се у појединим коментарима одговорност за Дојчиновићеву непријатност фактурише малтене Путину лично. У исто време, нико не осећа потребу да коментарише понижавајући третман кроз који свакодневно пролазе српски држављани који желе да путују у Велику Британију.
Након што су Британци укинули конзуларне одјеле у свим својим балканским амбасадама, српски држављани који траже британску визу морају најпре да допусте да им некаква приватна агенција узме биометријске податке и пасош, затим све то шаљу у Варшаву, да би, у најбољем случају, визиран пасош добили натраг путем брзе поште након три недеље. Знам неколико конкретних случајева угледних писаца, новинара и универзитетских професора који нису отишли на важне службене скупове у Велику Британију јер им пасош није враћен на време, а да овде и не помињем нелагодну и потенцијално проблематичну ситуацију остајања без путне исправе на скоро месец дана.
Борко Стефановић изјављује ових дана да односе с Русијом Србија треба да смешта што више у призму економског и енергетског сектора, а мање у политичку призму. Другим речима, у политици према Русији треба се више руководити прагматичним интересима, него идеалима и сентиментима. То је сасвим тачно, али не само у односима с Русијом. Исти принцип ваља успоставити у спољној политици генерално.
Мухарем Баздуљ
објављено: 31.05.2015.

Миљан Кораћевић | 30/05/2015 23:43
Мухареме, Мухареме, на бис, на бис! Аплаудирам и потписујем сваку реч. Апостоловски, Ти и још кад би вам се придружио мали Николић из Блица, била би то Три Политикина мускетара који пером ратују за истину и лепу реч.

Radoslav Radovic | 31/05/2015 01:31
Dobro dosao i dobro te snaslo, dobro ti i u domu i u toru. To bi za ovakve luconose iskonske svjetlosti rekao nas dobri narod. Tvoje pero je opasnije od puske i jatagana, snaznije od najsnaznijeg orkana.Ti se sa perom sluzis i crtas rijecima istinu potpuno golu i ne bojis se da ce se prehladiti, bez" modernog" odijela.Tvoje rijeci su ciste kao suze i ne dozvoljavas da ih zamuti rosa" civilizacijske "sumaglice.Stoj tu gdje jesi na bedemu naseg spasenja i brani nas tvojim ostrim perom od nesreca i iskusenja.Tu stajat nije lako jer vec znaju za tebe i ucinit ce bescasni sve da te odgurnu sa strane,satru i smaknu. Otmu i slomiju tvoje pero, jer se boje da ce i bez tebe pisti istinu samo. Vazno je da si tu i da te imamo.

Milica M | 31/05/2015 08:23
Ja samo koristim priliku da zamolim Muharema da kada ide u pozorušte (ili na slične priredbe) veže svoju kosu, jer je sedeti iza njega pakao. i da ne mrda glavom i rukama non stop. Hvala

E, baš lepo!

Борко Стефановић изјављује ових дана да односе с Русијом Србија треба да смешта што више у призму економског и енергетског сектора, а мање у политичку призму. Другим речима, у политици према Русији треба се више руководити прагматичним интересима, него идеалима и сентиментима. То је сасвим тачно, али не само у односима с Русијом. Исти принцип ваља успоставити у спољној политици генерално.

Ovaj Borko upade u zaključak s neba, pa u rebra. Kao drug Tito izjavljuje ovih dana...

Ni meni nije jasno šta Borko traži u tekstu. Verovatno pomaže autoru da nabije wordcount.

A genijalan je i zaključak da se spoljna politika mora voditi pragmatičnim interesima.

ostap bender wrote:pominje ga i u vecernjim novostima. kao armani levica. znam da je to no-no ali foto-robot prosecnog pppovca da pravis po bazdulju.

A, znači nije slučajno.

Bazdulj rek'o da rasizam smeta samo osetljivim dušicama

Dr Nebojša Krstić ‏@Krle22 2h2 hours ago
Jovo Bakić, ne samo što je pisao program Borka Stefanovića, već je, čini mi se, pisao i tekst Muharema Bazdulja u današnjoj @PolitikaJavlja
0 retweets 2 favorites

Nego, zamislite za jedno 50ak godina  kad se Srbija i BIH budu otimale o Bazdulja!
Čiji je Bazdulj pisac! 
(Pod Srbija i BIH mislim na neke nove Bazdulje koji će izrasti na teritoriji obe države, 
a Bazdulj će im biti predstavljan kao najplodniji pisac i kolumnista sa ovih prostora,
još ako se u međuvremenu okiti nekom međunarodnom nagradom...)

A za nagradu Muharem Bazdulj će pisati neki novi klinci, neki novi klinci, neki novi kliiiinci.

plachkica wrote:Nego, zamislite za jedno 50ak godina  kad se Srbija i BIH budu otimale o Bazdulja!
Čiji je Bazdulj pisac! 
(Pod Srbija i BIH mislim na neke nove Bazdulje koji će izrasti na teritoriji obe države, 
a Bazdulj će im biti predstavljan kao najplodniji pisac i kolumnista sa ovih prostora,
još ako se u međuvremenu okiti nekom međunarodnom nagradom...)

Misliš čiji nije? Kao roditelji Adrijana Mola kad se razvode pa se svađaju kome neće pripasti.

INTERVJU Muharem Bazdulj: Ponovo je vreme danka u krvi

Vuk MIJATOVIĆ | 31. maj 2015. 15:46 | Komentara: 0
Pisac za “Novosti” o iseljavanju omladine, Dražinoj rehabilitaciji, "Drugoj Srbiji", kolonijalnom Balkanu




Muharem Bazdulj

Srodne vesti

• 
  Biblija je antidepresiv
  
• 
  Nema većih Marsovaca od nas
  

• Svi trikovi diktatora
  
• Lemetr: Suze za Poaroa
  
• Vule Žurić: Prust je utakmica bez golova
  

REVIZIJA istorije Drugog svetskog rata u Srbiji počela je kada je koalicija "Zajedno" preuzela vlast u Beogradu 1997. godine. Tada je skinuta petokraka sa Starog dvora i tada su oduzete ulice Ivi Loli Ribaru, Ivanu Milutinoviću i Savi Kovačeviću. Ljudima koji su najsvetliji primeri antifašizma u Evropi i za koje nikakve grehe komunističkog režima ne možeš da vežeš jer su poginuli pre kraja rata. To počinje u krilu vlasti koju čine, da ne spominjem mrtve, Vuk Drašković i Vesna Pešić.


Danas, osamnaest godina nakon što je njena vlast oduzela ovoj trojici ulice, Vesna Pešić i drugi iz GSS, poput Žarka Koraća, kritikuju rehabilitaciju Draže Mihailovića iako su sami započeli taj trend. Kao što će kamen koji baciš pasti na zemlju, tako će, ako 1997. godine uzmeš ulicu Ivi Loli Ribaru, 2015. godine biti rehabilitovan Draža.
Ovako Muharem Bazdulj, jedan od najboljih i najpoznatijih mladih pisaca na prostoru koji u poslednje vreme zovemo "regionom", komentariše reakcije koje je u Srbiji izazvala rehabilitacija vođe Ravnogorskog pokreta. Sarajevski pisac sa beogradskom adresom, koji nije izbegao da bude uhvaćen u čaršijski sukob takozvanih prve i druge Srbije. Zbog njegovih stavova deo "drugosrbijanske" javnosti, ali isto tako i anonimni učesnici raznih nacionalističkih foruma u BiH, proglasili su ga "srpskim igračem" i gotovo mu nalepili etiketu srpskog nacionaliste.
- To je posledica nekoliko mojih tekstova u kojima sam pokušao da poljuljam stereotipnu crno-belu sliku, zato što ni stvarnost nije takva - objašnjava Bazdulj. - Mislim da su antikomunizam i antijugoslovenstvo kosturi u ormanu i prvi greh te "druge Srbije". Ako njima ukažeš na to, kreću "ad hominem" napadi. Ali to me ne dodiruje previše jer sam kroz sličan tretman prošao u Sarajevu kada sam pisao o nečemu što se ne dopada tamošnjoj čaršiji. Na primer - da se ne mogu tek tako otpisati događaji u Dobrovoljačkoj jer tu nisu pobijeni neki "četnici" već klinci koji su bili na služenju vojnog roka. Bio je tu i jedan lekar, otac Saše Radulovića...
KOMPLEKS MANjE VREDNOSTI * Žalimo se da se mladi i uspešni ne zadržavaju ovde, a onda dovodimo "strani menadžment" kao čudotvorno rešenje za propale fabrike? - Kod mlađih generacija došlo je, iako to zvuči kao gruba fraza, do gubitka nacionalnog samopouzdanja. Nekada smo imali užasan osećaj superiornosti prema Česima i Poljacima, pričali šta sve možemo sa jednom crvenom u Varšavi... Nekada smo imali osećaj superiornosti, sada kompleks manje vrednosti.
* Da li vam se čini da su reakcije na vaše stavove žešće delom i zbog toga što nisu u skladu sa onim što bi se na osnovu vašeg "bošnjačkog identiteta" očekivalo?
- Ima toga. To je dogmatska svest koja ne teži nikakvom dijalogu, čak i u širem krugu sličnomišljenika. Ako imalo skreneš smatraš se otpadnikom. Naravno, to ne važi za taj čitav "front". Ima ljudi koji su spremni za neku vrstu nijansiranosti, ali baš zbog toga i oni često budu etiketirani.
* Govorite o nedoslednosti dela građanske Srbije u slučaju rehabilitacije Draže Mihailovića. Slična nedoslednost može se pročitati i u reakcijama koje stižu iz regiona?
- Čini mi se da reakcije u Hrvatskoj služe da tamošnje vlasti prikriju vlastiti revizionizam koji je ranije počeo i mnogo dalje odmakao. U Hrvatskoj su već devedesetih ne samo izbrisane partizanske ulice nego su one date visokim ustaškim funkcionerima. Neki, poput Mile Budaka, po bizarnoj ideji da su bili pisci, uvršteni su u školske programe. Licemerno je da današnja Hrvatska, koja je već dvadeset godina suštinski bazirana na raskidu sa antifašističkom tradicijom, kao neka Trnoružica koja se budi posle zimskog sna, otkriva da je Srbija krenula da nekoga rehabilituje.
* Hrvatska predsednica je kritiku Srbiji zbog Draže uputila iz Blajburga?
- Pavelić i Draža ne mogu da se porede. Možda na nekom nivou sa Pavelićem može da se poredi Nedić, ali ni to nije dobra paralela. Pavelić je imao kolaboracionistički sistem iza sebe, sastajao se vrlo često sa Hitlerom, bio njegov blizak saradnik. A iako su Dražine jedinice u određenim trenucima sarađivale sa okupatorom, ne može se reći da je Draža lično imao bilo kakav prijateljski odnos sa vođom Trećeg rajha. Čak je jedno vreme bio na Hitleroj poternici.


* Da li smo rehabilitacijom Mihailovića dobili dve paralelne verzije istorije?Mogu li one da ostanu jedna kraj druge ili se ipak mora tragati za zajedničkim istorijskim narativom?
- Presuda je tu manje važna, a bitnija je odluka iz 2004. godine o izjednačavanju partizana i ravnogoraca. Te paralelne istorije na zvaničnom nivou postoje najmanje deset godina. Posle Putinovog govora u Beogradu i učešća Srbije na paradi u Moskvi, kao nikad u poslednjih 20 godina osećamo ponos što smo učestvovali u antifašističkoj borbi. A istovremeno imamo rehabilitaciju. Možda ćemo i to za pedeset ili sto godina posmatrati kao što Englezi danas vide Rat ruža. Ali danas, delimično i zbog svega što se dešavalo devedesetih, ove stvari imaju dnevnopolitičku težinu.
* Aleksandar Vučić je u Sarajevu poručio da Srbi i Bošnjaci moraju da razmišljaju o zajedničkoj budućnosti. Čini se da Srbija sve više preuzima ulogu nekoga ko želi da zaboravi podele i uspostavi nove odnose u regionu?
- Čini mi se da je Vučić shvatio jednu relativno banalnu stvar - da bi se nekom vrstom zajedničke politike Srba i Bošnjaka smirile neuralgične podele u tri države na zapadnom Balkanu. Pored Srbije i BiH, tu je i Crna Gora gde bi saradnja srpskih i bošnjačkih partija mogla da označi novu vrstu političke paradigme. Ako bi došlo do minimalnog konsenzusa o zajedničkom interesu na liniji Beograd - Sarajevo - Tirana, to bi moglo da pacifikuje region. Deluje ohrabrujuće to što se čini da deo međunarodne zajednice koji je imao interes da ovde ima tačke zamrznutog konflikta, sada nastoji da pacifikuje region.

* Mislite li da je to moguće s obzirom na eskalaciju priče o "Velikoj Albaniji" i incidente poput onog u Kumanovu?
- To je verovatno najproblematičniji faktor unutar naše regije. Napraviću ovde jednu kafansku analogiju - kada je devedesetih postojala ideja da svi Srbi treba da žive u jednoj državi, međunarodna zajednica se tome oštro usprotivila. Danas, kada Albanci imaju istu težnju, imamo samo deklarativno protivljenje. Princip mora da postoji - ako su granice nepromenljive, onda su nepromenljive. Tu naravno dolazimo na pitanje Kosova, koje je verovatno ključno. Svako ko to posmatra sa minimumom objektivnosti i poštenja vidi da je ideja da je taj slučaj "sui generis" - obična glupost. To je zaista otvorilo Pandorinu kutiju. Mislim da se čak ni Putin ne bi usudio da anektira Krim da nije bilo presedana Kosova.
* Izgleda da je albanski nacionalizam jedini nacionalizam na Balkanu koji međunarodna zajednica ne osuđuje?
- Emil Sioran kaže da čas nacionalizma ne dolazi istovremeno svim narodima. Mislim da je na neki način taj čas kod Albanaca zakasnio. Ali Albanci verovato iz perspektive nekog zapadnog stratega koji posmatra demografske karakteristike izgledaju kao najjača karta u budućnosti. Jedan prijatelj iz Amerike, koji je držao predavanja svuda po Balkanu, pričao mi je kako je svuda, od Srbije do Slovenije, čak i u Sarajevu, slušao priče o tome kako su Amerikanci grozni ljudi. Jedino u Prištini i Tirani su mu plaćali piće kad čuju da je Amerikanac.
* Toliko je krvi proliveno u različitim borbama za nezavisnost, a došli smo do toga da živimo u polukolonijalnim državama?
- Krleža je u jednom eseju rekao da će Hrvati, ako nekada i dobiju tu nezavisnost o kojoj sanjaju, jedva čekati da je nekom opet daju. I na neki način to se potvrđuje. Najveći albanski pisac Ismael Kadare rekao je da Balkan može da bude svoj na svome ako se dogovore Grci, Albanci i Sloveni. Kada posmatramo Grčku, vidimo da, iako je u EU, ona danas ima pseudokolonijalni položaj. To me podseća na Andrićevu "Travničku hroniku" gde muslimani gledaju ka Istanbulu, Hrvati ka Beču, Srbi ka Petrogradu. Umesto da su upućeni jedni na druge. To možete da proširite na čitav region danas. U srpskim i hrvatskim medijima jedna od glavnih tema je odlazak mladih u Nemačku. Maltene imamo danak u krvi. Oni ovde nemaju perspektivu, a Zapadu je draže da uvozi Evropljane i belce koji su deo istog kulturnog miljea nego stanovništvo pravog "trećeg sveta".

NA DELU JE "NOVA ARMANI LEVICA"
* Može li "nova levica" da bude odgovor na sve veće nezadovoljstvo građana političkim strankama i liderima u čitavom regionu?
- Levica je pokret koji od svog nastanka teži što većoj inkluzivnosti. Istorijski, desnica želi da osnovna prava da što manjem broju ljudi, a levica da se ta baza proširi. Najveća opasnost novih levičarskih pokreta jeste što pokušavaju da rade suprotno. Umesto da budu inkluzivni, oni su ekskluzivni. To je neka "armani" levica, koja traži da budeš fensi obučen i da nipošto nemaš seljački ukus u muzici da bi bio levičar. Leve stranke moraju da nađu način da u svoju gravitaciju ubace "gubitnike tranzicije". Mislim da bi oni koji su izabrali Vučića sa pametnom levicom postali njeni glasači. Čak i u vreme celovitih radikala, uveren sam da njihovi birači nisu bili vođeni nacionalizmom već pre svega osećajem bede i izgubljenosti. Nažalost, levica se, ne samo u Srbiji, pretvorila u jednu vrstu interesne grupe za zaštitu stečenih prava i privilegija.
* Ima li u Srbiji stranke koja bi mogla da postane prava levica?
- Demokratskoj stranci, koja je nastavak one Grolove i koju je osnivao Pekić, to levičarsko odelo nikada nije dobro stajalo. Puno bliža pravoj levici bio bi SPS da nema tog užasno teškog prtljaga Miloševića. Mogu da zamislim da se mlađe generacije, za koje će devedesete biti davna prošlost, pre okrenu SPS nego nekoj drugoj danas postojećoj stranci koja teži levici.

Šta god oćete!