Burundi Patrola

Пошто је гледатељка из Задра то тражила...

ЛМ, Сокобања. За смештај смо се били снашли прошли пут, па смо само цимнули чоека и сачекао нас, станче у центру, тик уз главни парк, нема грејање нема интернет ал кмјм и не треба нам.

Ручак, ресторан Зеленгора, који смо прошли пут заобишли због погрешне музике (а није се изливала на сокак), немају пиво него држе програм апатични, ал' ајде „Бавариа“ (не Баварија, не Баварска) и није испала тако лоше) и чекали пљескавицу. Огромна, дали да нам спакује и за вечеру.



Није успело, ни за вечеру нисмо успели да их докрајчимо. Јбт колико је то чудо.

Иначе пицнуто је онако по амерички, значи главно комунално предузеће је градска чистоћа и зеленило а по буџацима између кућа... е ту нема ко да зађе.

А види се да је стари бањски град и да је бањање главна привредна грана, ево и уштосили се са сувенирима... мада на оном држачу за упаљаче није било места за другу строфу, што почиње са "Соко Бања, Соко гребен".

Као и Врњачка (и донекле Овчар бања), ово је све у бањској архитектури, дакле фасаде врве терасама са којих се одлично виде остале куће које врве терасама. Истина, овде се често заломи и поглед на падину па горе буде тог зеленила и тих боја, да не буде да је све само тај ваздух.

И, наравно, истакнутији припадници балканског арт декоа.

Пијаца је омања, али има огромну предност у односу на овдашње пијаце: овде продају сељаци а не накупци, тако да роба није стандардизована, има и већег и мањег и сто ствари које не стижу до кванташа. Чак неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на величину длана, питамо шта је то, име нисмо запамтили али рекоше „растерује баксуузе из куће“.



Не знам колико тих речица што се зову Моравица има, на мапи се ова зове „Моравица код Алексинца“. Први пешачки мостић, што би водио до хотела наспрам парка, је заграђен с ове стране, и то изгледа одавно, јер је с друге стране из пукотине у бетону израстао поприличан жбун, или омање дрво, од којег већ не би могло ни да се прође. На фотци ми делује да је мост од лошег челика, поприлично зарђао, кривог пода.



Узбрдо, уз уређене стазе... које јесу тако фино уређене првих сто метара, а онда већ бива и јако стрмог, и узаног, и чек стани да се надишем. Бивало је да смо правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу. Ал' стигли смо до неког одличног видиковца, нашкљоцао сам неколико добрих серија, испало материјала за два-три аутокрпа. То је чистина где на троуглу стране од двадесетак метара не расте скоро ништа, го камен и то иде доста стрмо. Док смо се пењали до клупе где ћемо сести и запалити, чуо сам неки звук као да ми је спао поклопац са објектива, или да сам га куцнуо негде. Проверим, све у реду. Тек касније сам укапирао шта је било - носио сам јакну у руци, пресамићену. У џепу су биле наочари, у футроли. Футрола је мека и изнутра глатка. Чуо сам кад су наочари испале и звекнуле о камен. Да сам знао шта је, вероватно бих их нашао, ал' сам погледом тражио нешто црно и округло, не провидно са жичицама...

Како би се оно рекло, слузимо народу.

Биће још, касније.

Turul madár wrote:jedini pravi suvenir iz soko banje je onaj tanjir keramički za nazid, ili limeni za doručak. otkad je rakijanje simbol banje

Откад носимо са собом...

Ма то сам схватио као личну поруку, као гле неко мисли на мене. И добро што сам снимио, сутрадан већ није било.

Хм, овде је требало да буду три фотке. ОК, следећа дође пре ове.

Овако изгледају те стазе у почетку, тј кад кренеш узбрдо. После се то сведе на неку козју ширине ни пола метра, нагиб крене ка 45 а и није више стаза него у камењу има згодних ногоступа.

Ал' није то било ни тако страшно, јес да је било узбрдо, до те чистине (нагнуте бар 30°, штоно реко Праче, има равнице колико хоћеш, само под разним угловима) одакле сам снимио онај први аутокрп^РЖ. Онда нас је неки лик повео стазом наниже, ка Граду, с тим што смо у кључном тренутку скренули са тог пута, ка Пећини, а он продужио. До тамо има још доста, а ово је била лагана шетња низ поток речицу.

И ово је аутокрп, одокативно 170°

Кад се Пећини приђе из горњег тока, пешака, не види се баш шта је, само кафанче са котуром за окретање ражња, већ виђено, ништа нарочито... ма скоро да прођемо. Башка што има и асфалтни пут дотле, из другог правца. Ал' стаза пролази кроз кафану, ај' да погледамо. А било је већ једанаест, могли бисмо ускоро бити гладни (не доручкујемо). Но, док скину јагње са ражња, проћи ће и пола један, па ајд да ужинамо.



Нишко светло пиво уопште није лоше. Нарочито у том амбијенту. Испрва смо седели како смо ушли, гледајући према кућици где је кујна, ал' онда је госпоја почела да коментарише нешто што је видела на екрану телевизора, четири стола даље. Е па нећемо да кваримо штимунг. Преместимо се тако да окренемо леђа екрану.
Били смо негде око пола друге кригле кад је стигла јагњетина. Одлична, и лепиња добра, и печене паприке таман како треба (две љуте, три обичне), ма све.

Миссим зове се Пећина ал' му фали пола свода и други зид, ал' ајде, занимљиво је и овако. Мачор фино подгојен, сија му се длака.

Ма печење бре, роштиља имаш на све стране... узели кило јагњећег, ама ниједан комад није био да не ваља. Нисмо ни ишли на вечеру, довршили то у соби .

После ручка нас упути келнер на стазу низводно до парка, одакле смо и кренули, каже за десет минута сте тамо. Да, само што смо на једном месту изабрали нижи крак стазе, јер нам се учинило да овај виши крак иде превише узбрдо. Лалинска логика, да ми изађемо на обалу па ћемо долмом. Но, овуда јесте било низбрдо, али још стрмије, стаза узана, местимично го камен, ма планинска козја. Кад смо угледали спуст до воде, јој. Деловало је да бисмо се спустили сувише брзо, ово је преко 60°. Налево круг, краћим путем, с тим што је сад требало још узбрдо да стигнемо до оног места где нам се чинило да је јако узбрдо. Одмарали смо се три-четири пута. Мени се већ мало мутило у глави, ал' нисам губио ни равнотежу ни присебност.

Ово је поглед низ падину... немогуће је одредити углове овако, ал' мислим да између ове и наспрамне падине има мање од правог угла.

Иначе речени лик што је пишкио фирнајз кад је видео ирски паб је пропустио да каже да није баш паб него је на тераси Милошевог конака - ја паб замишљам као рупу где се склањаш кад је киша. Знам кад је долазио другар из Ирске, како се обрадовао кад је пала киша, најзад као код куће. Миссим шкк има да тражим ирски паб у срцу Шумадије, а још мање ћу и да му се обрадујем. Ал' тераса, мора да пуца поглед. Ош врага, столови уз ограду били заузети.



Иначе, одлична кафа, коју смо наручили као домаћу а келнерица рекла шанкеру турску. Реко откад то да се турска зове домаћа, то раније није било. Каже прави им забуну, кад неко каже домаћу, прво мисли на ракију. Код нас не би било забуне, друге ракије нема.

А да, кисела је из Аустрије. Нит смрди нит мирише, ништа нарочито, ал' згодна флаша. Да ми је да набавим таквих од литре, провидних, са таквим грлићем и чепом, за ракију.

Е, којим путем до Сокобање а да није аутопут? Једном сам у повратку изашао на погрешну страну па испало Књажевац - Зајечар - Параћин, и било је 70 км дуже и јако ми се свидело, осим оног дела од Сокобање до Књажевца, где је пут 50 нијанси сиве, ужас од коловоза. Одговарало би ми да идем Панчево-Ковин-Смедерево и... куда даље? Тј баш и не мора то Смедерево.
Деца су једном ишла туда али чак преко Милановца и Бора, што исто делује занимљиво, бар према фоткама које су снимили.

А' сте ми помогли. Дојадио ми је аутопут, оћу мало да зверам около.