Да ли су за успон Доналда Трампа одговорни ружни, биготни и притупи амерички rednecksi, или је он шампион скрајнутих губитника деиндустрализације? Да ли је природно станиште the tea party амерички одебљали bible belt, параноидна и затуцана бела малограђанштина - или се заправо ради о укинутој радничкој класи и друштву у транзицији? Да ли је рат у Босни заиста био "рат села против града", или је политичко-уставна криза нужно довела до етничког сукоба? Да ли су Слободана Милошевића на раменима изнели прикривени српски националисти, "славски фашисти", или је у питању класични комунистички пуч, са чистком која следи и режираним народним одобравањем? Да ли су Александра Вучића на власт довели транзициони лумпени и фудбалски хулигани, или је он нужна последица коруптивног система успостављеног у предходном периоду?
И да ли ови одговори искључују један други? Наравно да не. Ипак сматрам да је немогуће разумети нпр. Трампа или Вучића, а да не разматрамо и профил њихових фанова. Који јесу сама суштина њиховог "феномена", а који без масовне подршке напросто не би постојао. Проблем је што се тог тренутка улази у "great unwashed", међу крезубе и необразоване, напаљене на свакоразне глупости, понижене, љуте и агресивне. Њих је лако презирати, а мало шта је несимпатично као тај презир елите према "прљавцима". Но да ли их то аутоматски чини лишеним било какве одговорности? Где су праве границе култур-расизма? Могу ли уопште да причам о одговорности једне велике и кључне групе, у демократском процесу, а да ми се не налепи дотична етикета? А шта ако мислим да већ увелико имамо систем који храни зло, политичаре и новинаре који подјарују управо овај слој, који их са своје стране одржава на власти, и макар у Србији је тај систем метастазирао и појео све друго? Да ли и даље мора да се прича у рукавицама о стварима као што су ксенофобија, расизам, шовинизам, сексизам, итд? Да случајно не повредимо "нишче", а себе не произведемо у елиту? Или смо измислили култур-расизам да би себи финално одсекли курац?
Не знам одговоре на ова питања, али се често о њих саплићем.
И да ли ови одговори искључују један други? Наравно да не. Ипак сматрам да је немогуће разумети нпр. Трампа или Вучића, а да не разматрамо и профил њихових фанова. Који јесу сама суштина њиховог "феномена", а који без масовне подршке напросто не би постојао. Проблем је што се тог тренутка улази у "great unwashed", међу крезубе и необразоване, напаљене на свакоразне глупости, понижене, љуте и агресивне. Њих је лако презирати, а мало шта је несимпатично као тај презир елите према "прљавцима". Но да ли их то аутоматски чини лишеним било какве одговорности? Где су праве границе култур-расизма? Могу ли уопште да причам о одговорности једне велике и кључне групе, у демократском процесу, а да ми се не налепи дотична етикета? А шта ако мислим да већ увелико имамо систем који храни зло, политичаре и новинаре који подјарују управо овај слој, који их са своје стране одржава на власти, и макар у Србији је тај систем метастазирао и појео све друго? Да ли и даље мора да се прича у рукавицама о стварима као што су ксенофобија, расизам, шовинизам, сексизам, итд? Да случајно не повредимо "нишче", а себе не произведемо у елиту? Или смо измислили култур-расизам да би себи финално одсекли курац?
Не знам одговоре на ова питања, али се често о њих саплићем.