Beogradski restorani

au ko bi to onda mogao biti. neko se bio klonirao od zabranjenih.

brt mili po pecenje se ne dolazi u novi sad vec od valjeva nanize divcibare cacak jel, ili do neretve na zapad. ovim novim zaretima i gocima sto ih donijelo 90ih ne verujem nista, u backom jarku je pre njihovog dolaska bjelo janje razbijalo sa raznjem, ali danas ne znam ni da li radi.

Мракетинг и одвратајзинг, јебига, њихова је прича да то раде из носталгије а не похлепе.

Причао сам већ о оним овдашњим што су нишанили одређену кафану у Лици, разбили се од јагњетине а газда се пофалио да је свеже, јуче стигло из Меленаца.

Pa ljudi jagnjetina ili valja ili ne valja, teško je danas pored foursquare-a i sličnih servisa lagati o kvalitetu. Možeš kad su ti gosti snobovi kojima je svejedno šta jedu, ali oni ionako ne jure smuđeve i druge gice i jagnjad.

ma da, nego su standardi danas zestoko pali, pa tako mozes cuti da je u novom sadu jagnjetina u kninu da polizes prste fantasticna i statijaznam, kao sto mozes cuti da najbolje pice pravi karibik koji je tesko smece. problem je masa koja forskveruje i daje zvezdice  cak i mile pica prvi vlasnik picerije u ns danas ima lokal u kojem prave sasvim osrednje do lose pice. da se razumemo knin ima dobro pecenje, ali sad da ga dizemo u nebesa meni bar nije za to, nece se zajebati ko tamo klopa svakako.

Jel jeo neko u restoranu Senka (valjda) kod Sajma na Savi

Miki wrote:Jel jeo neko u restoranu Senka (valjda) kod Sajma na Savi

Stenka jbt.

Propali restoran. Zaobići u širokom luku.

E al Stenka je na splavu jel tako? A ima nešto na obali, bukvalno pet metara iznad što je čini mi se Senka ili sam baš istripovao

Bacio sam se u malo istraživanje sad i deluje da postoje Stara Stenka (splav) i Stenka (obala).

Miki wrote:Bacio sam se u malo istraživanje sad i deluje da postoje Stara Stenka (splav) i Stenka (obala).

Stara Stenka je izgorela ima 8 godina. To je bilo cuveno mesto, klinci su tamo pravili prve kafanske korake uz riblju corbu i spricer.

http://www.politika.rs/sr/clanak/120075/Beograd/Izgorela-Stara-stenka

Tebi brate treba malo sira obuka o recnim lokalima u Beogradu

Prema navodima pojedinih medija, ovde su pre više od tri meseca pripadnici udruženja „Naši” iz Aranđelovca i njihovi gosti proslavili 57. rođendan ruskog premijera Vladimira Putina. Ovaj datum na „Staroj stenki” bio je obeležen i 2008. godine, kada su pripadnici pomenute organizacije ovde takođe napravili žurku.

Lol

Pa evo, podučavam se

e za to je odlicna

Da ti ja kazem sta da radis. Kada grane sunce, idi u Radecki, posle Zemunskog keja jedno 200 metara. Ali idi oko podne-jedan-dva, dok jos imaju svu ribu. Pravo mesto: ima porodice sa decom, alase, ima sve. I pogled na Dunav od milion dolara. Ne ocekuj apsolutno nikakav luksuz.

Idi i u restoran Siroka staza, tu iznad, nadji ga na Google Maps, malo je zavucen.

Važi, utefterio.

mislio sam filipenku da kupimo tanjir da ima za pecenjare al kvalitetna cena jbt 

https://www.philosophyfootball.com/red-star-centenary-plate.html

nije strasna cena, standardna za kvalitetnije suvenire

a znam al ipak tanjir solja je u pitanju

ima na popustu upola, doduse ovaj 

https://www.philosophyfootball.com/factory-centenary-plate.html

ostap se raspitivao za pohovani mozak ako se dobro secam. elem pojavio se na meniju cveca zla. nisam probao ali ako je na tragu onog iz zapleta, bice dobar. 

e da oprezno sa ulaskom ja sam sinoc imao pogled na ulaštenu ćelu nebojše ilića što bi ostapovom stomaku palo teže nego mom...

Ko sad tamo peče mesa? Mirko je valjda u Sloveniji?

mirko je u sloveniji, da. ne znam.

prijatno 

https://www.vice.com/rs/article/3k5mww/cetiri-paklena-dana-rada-u-restoranu-kuvane-hrane-u-beogradu

restoran koji nema dil sa pomijarima, ili ne deli ostatke za neke uboge zivotinje i sl je red alarm

nek se nadje


Vladimir Skočajić Skoča
Yesterday at 18:44 · Belgrade ·
POD "ZNAKOM PITANJA"

Iako razumem zavodljivi čar kafane, nikad nisam bio kafanski tip. Alkohol ne pijem, ne volim glasnu muziku, smaraju me random plejliste za čije pakovanje je očigledno da je potrošeno dva minuta nečijeg života, odlazak kod zubara mi je draži nego provod (sprovod) na mestu sa „živom muzikom“, a ručak van kuće mi je vazda bio luksuz. Da li zato što mi četrdeseta kuca na vrata ili zato što ću se za nekoliko meseci iz Beograda preseliti u Ameriku, primećujem da se u poslednje vreme češće zadesim u kafani nego pre. Istina, to su više mirne dnevne varijante nego lumperaji subotom uveče, tako da sam još uvek daleko od lepljenja Nikole Tesle na znojavo čelo debelog kontrabasiste. I da budem skroz iskren, ti odlasci u kafane uglavnom imaju veze sa proslavama nekih ljudi koje volim, odnosno dolaskom prijatelja koji ne žive ovde. Tako mi je nedavno bila drugarica iz Zagreba, koja me je zamolila da je odvedem u „Znak pitanja“ jer je čula da je to najstarija kafana u Beogradu. A fakat je stara - ta kuća je sagrađena 1823. i još uvek je na istom mestu. I tako jednog petka popodne odosmo tamo na ručak.

Nije mi to bio prvi odlazak u „Znak pitanja“, ali znam da je prošlo mnogo godina od kada sam tamo bio poslednji put. Ne samo da se od tada tamo ama baš ništa nije promenilo, nego mi se čini da je kafana prilično ista kao u vreme dok je tu svraćao čukundeda (ili askurđel) Aje Jung npr. Plafon je braon boje, farba se kruni, zidovi bi trebalo da su beli ali su od duvanskog dima žuti, kelneri imaju iste kecelje kao osoblje jednog aranđelovačkog mlečnog restorana iz sredine osamdesetih, sa zvučnika dopire starogradska muzika, a čak sam prepoznao „Lađu francusku“ i „Igrale se delije“. Iako nisam neki ljubitelj starogradske muzike, mnogo mi je draže što se na takvom mestu sluša baš to, nego da poput onog nesrećnog Irish puba u Kneza Miloša puštaju Majkla Džeksona, Bijonse, Eli Gulding i ostale tipične predstavnike irske muzike. Osoblje je ljubazno i tako obično. Pomislio bi čovek da u najstarijoj beogradskoj kafani rade neki fensi ljudi...ali jok. Ništa od napumpanih usana sa Senjaka, veštačkih noktiju ili nekih lažnih manira. Kelneri stvarno izgledaju kao da su došli iz onog vremena kada su se stvari pravile da traju mnogo duže od datuma isteka garancije.

Uvek kada čitam knjige u glavi pravim slike. Kada Dostojevski piše o kockarima u zadimljenim kafanama sa furunom, kada Čehov priča o ostavljenim mladićima koji tugu utapaju u čašici na ivici šanka, u mojoj glavi je slika baš onakve kafane kakva je „Znak pitanja“. Čak je i svetlo lustera u toj kafani onakvo kakvo sam zamišljao dok sam pre nekoliko godina čitao klasike koja sam preskočio u gimnaziji. Iza tih nikotinskih zidova, ispod tih drvenih stolica i među stolovima u duborezu, nalaze se hiljade i hiljade sudbina, a taj miris se oseti još sa vrata.

Prvo smo naručili tursku kafu. Iako uvek biram neki nes nego tursku, ovde sam napravio presedan. I ne da se nisam pokajao, nego sam popio najbolju tursku kafu ikada. Na stranu što ti je posluže u divnoj maloj, zlatnoj džezvi, sa šoljom pored koje stoji ratluk (upakovan u celofan na kome je odštampan znak pitanja) i kocka šećera, ukus te kafe je tako jebeno savršen. Ni prejaka, ni preslaba, a onog soca ima potaman. Gustirao sam je cele dve cigare. Posle sam naručio prebranac sa kobajom, a moja prijateljica goveđi gulaš. Pasulj je bio mek taman koliko volim, a kobaja je bila od kvalitetnog mesa koje nije videlo Matijevića ili nekog sličnog trovača. I moja prijateljica je bila zadovoljna govedinom i pireom. Tog petka sam sebi rekao da ću ovde morati opet da dođem uskoro, pa makar samo na ovu fenomenalnu kafu. Tako i bi ovog utorka.

Danas me je pljusak zatekao u blizini Saborne crkve. Rešio sam da se sklonim u „Znak pitanja“. Kafana je bila relativno prazna. Seo sam za sto pored prozora u kome je bila bundeva, stara džezva i još par relikvija prošlosti. Naručio sam tursku kafu. Dok sam otvarao ratluk, u kafanu je ušla starica. Rekao bih da je imala oko sedamdesetak godina. Možda i više. Bila je obučena u neke dronjke, sa sobom je vukla dve torbetine, slične onima koje viđamo po buvljacima. Bila je otelotvorenje krilatice „kako nam dobro ide“ koju koriste ovi šibicari i protuve što nas jašu. Pitala je kelnera da li je došla neka žena. Ovaj joj je rekao da radi od tri i da treba da dođe svaki minut. Starica je pitala da li može da je sačeka a da ništa ne naruči, ovaj je odgovorio naravno. Sela je za drveni sto preko puta mene i uzdahnula. Žalila se kelneru što je obula patike po ovom pljusku. Bile su joj bar za dva broja veće. Kelner je nešto smrndžao u uvo žene koja je radila za šankom. Starica je rekla kako je putovala dva sata sa novog Beograda. Kelner je kroz osmeh dobacio kako će sada to sve da se promeni kada dobijemo novog gradonačelnika koji će da napravi metro. Ona mu se izvinila unapred, rekavši da to nisu reči koje priliče jednoj babi, ali da će ona novog gradonačelnika i novi metro da nabije na svoj naprednjački kurac koji nema. Kelner se nasmejao i otišao do šanka. Doneo joj je paket zavijen u papir i dve lepinje u kesi. Ona je pogledala paket, otvorila širom oči, odmahnula glavom i rekla mu:

„Ne, ne, nisam ja zbog toga došla. Hvala Vam puno, ali ne mogu to da prihvatim. Jeste da su mi bušne ove Duletove patike, ali imam ja za toliko. Sumljam da izgledam kao neka dama, ali bila sam čak i to nekad, nećeš verovati. Stvarno Vam hvala, ali ne mogu nikako to da prihvatim. Kao da ste mi dali“. Kelner je pitao da li je sigurna, ona je potvrdila glavom i rekla mu „Živ bio momak, ali stvarno nisam zbog toga došla“. Samo koji minut kasnije, u kafanu je ušla žena koju je starica čekala. Izgrlile su se, izljubile i nakon što se žena na brzaka presvukla u radnu odeću, sela je sa staricom. Pričale su tiho držeći se za ruke. Nemam pojma u kom su srodstvu ni o čemu su razgovarale, ali zar je bitno?

Po ko zna koji put se ispostavilo da odeća, godine i bušne patike nemaju veze sa prvim utiscima. Još uvek ima gordih ljudi, još uvek ima ljudi preko sedamdeset koje sklopljene šake i žvalava usta ne mogu da hipnotišu pa makar govorili „sumljam“. I još uvek ima kelnera koji su ljudi i koji razmišljaju o još nečemu osim o bakšišu. I sve to u najstarijoj kafani u Beogradu, početkom marta 2018. godine.

Znam da će se mnogi pitati da li sam ovu priču izmislio. Ja bih opet rekao da je to nebitno, jerbo ja nisam novinar koji izveštava za platu. Ali napraviću izuzetak ovog puta i reći da nijedno slovo iz ove priče nije fikcija. Sve ovo se desilo danas, u kafani pored Saborne crkve, dok je lilo kao iz kabla. Samo nekoliko sati pre nego što sam ovo napisao.

Kažu da je „Znak pitanja“ zaštićeni spomenik kulture. To me teši da će ostati na istom mestu još mnogo godina. Nadam se da nova silikonska gradonačelnica ili ko već bude bio na tom mestu, neće promeniti zakon i dozvoliti da se ova kafana sruši i na tom mestu izgradi izraelski hotel, nemački tržni centar ili radnja u kojoj će se prodavati karte za luna park u Beogradu na vodi. Voleo bih da kada se iz belog sveta vratim nekog leta u grad u kome sam proveo pola svog života, opet popijem tu jebeno savršenu tursku kafu, čiji miris će mi biti u nozdrvama i dok budem bio na drugom kraju planete.

Ne znam za grad u kome se takva kafana ne bi pretvorila u groznu zamku za turiste. Treba tamo ići, biće nam žao posle.

ne znam ja tamo jednom godisnje kada promolim njusku vidim samo turiste a i uzasno se jede. necu patiti ali mozda gresim.