Home
by паће Sat Dec 26, 2020 6:59 pmЕ, најзад... дођох до Културе. Ијан М Бенкс, "Сети се Флеба". Што може да се сматра уводом у Културу, од које се у овој књизи, засад, виде само обриси, све нешто из друге руке и у натрухама, обиграва око ње у пошироким круговима и опипава тек издалека.
Јер је главни лик Бора Хорза Гобучул, обртањ (да употребим руски превод, који код њих значи и вукодлака, тј неког са променљивим обликом), припадник малобројне врсте, одгајене као оружје за неки давни рат. У току је рат између Идирског џихада и Културе, у ком се Култура још увек само повлачи, а цела радња је само једна епизодица у четрдесетосмогодишњем рату. Један Културин вУм избегава уништење невероватним маневром, измешта се (што је најбоља замена за телепорт) у сред гравитационог сингуларитета, играјући на дванаесту децималу ситне шансе у прорачуну, и успева. Нађе се где је хтео, у подземном тунелу одбрамбеног система за неки рат од пре неколико миленијума, ама планета је сад заштићени музеј, а од чувара зазиру и Идир и Култура... осим што је Хорза већ био у кустоској посади тамо, па ће њега пустити.
Прва половина књиге је само крчкање, цик-цак путања до слетања на музејску планету, у којој се на мицеве упознаје расположива технологија, обриси онога што Култура може (а може практично све што вам падне на ум), и то дође више туристички део, мада има и добре пуцачине и вратоломних вожњи (Амазон и Бенксова задужбина су се на крају договорили да се нису договорили, неће се снимати серија, а штета... а можда и боље да сачека да техника сустигне).
У тунелима долази до праве бесмислене пуцачине. Хорза је на страни Идирана јер имају веру, за разлику од Културе која је "под машинском управом"; међутим нека група Идирана је стигла тамо пре њих и на силу, побили су све кустосе (и његову рибу) и кренули соло, последња двојица, у потрагу за вУмом. Нису обавештени да је он на њиховој страни и на истој мисији, и његова пиратска екипа успе да их среди обојицу - једног убију, другог заробе. Ал' жилави су ови, један остане довољно жив да покрене воз (тунел је део подземног железничког система, никад нећете знати где нам је генералштаб), а други искористи стизање тог воза да се ослободи и побије све. Тј скоро све, јер ту је и разоружана, заробљена шпијунка из Културе, која мање више статира кроз цео роман, али на крају вади зуб и претвара га у разорно оружје... и враћа се сама.
Оваква папазјанија од радње је управо оно што Бенкс мисли о ратовању - сјебаће те савезници, за јунака ће те прогласити непријатељ; извршићеш мисију али ћеш погинути а ћар од мисије иде непријатељу; војна логика те тера да убијаш без везе и за сваки случај, јер док сазнаш који су наши који њихови може бити касно итд итд. Погодиш циљ и промашиш све остало...
О самој Култури је још увек овде све округло па на ћоше. Зна се да имају службу звану Контакт, што би ваљда било министарство иностраних послова, кад би имали владу. И да Контакт има Посебне Околности, што би требало да им је Служба, оно са све агентима и тајним задацима, и да је Перостек Балведа, ова што се враћа сама, њихова. Види се Вавач, нешто као Нивенов прстен али широк 30 хиљада километара и сразмерно дугачак, посебан по томе што има копно само уз ивични зид, а све остало је један прстенасти океан, по ком плове туристички бродови дугачки по 3-4 километра... и све се то уништава да не би Идир на њему направио војну базу. Слике које ту Бенкс оставља у читаочевој глави су за акутну вртоглавицу, после које она хронична некако лакше пада.
Јер је главни лик Бора Хорза Гобучул, обртањ (да употребим руски превод, који код њих значи и вукодлака, тј неког са променљивим обликом), припадник малобројне врсте, одгајене као оружје за неки давни рат. У току је рат између Идирског џихада и Културе, у ком се Култура још увек само повлачи, а цела радња је само једна епизодица у четрдесетосмогодишњем рату. Један Културин вУм избегава уништење невероватним маневром, измешта се (што је најбоља замена за телепорт) у сред гравитационог сингуларитета, играјући на дванаесту децималу ситне шансе у прорачуну, и успева. Нађе се где је хтео, у подземном тунелу одбрамбеног система за неки рат од пре неколико миленијума, ама планета је сад заштићени музеј, а од чувара зазиру и Идир и Култура... осим што је Хорза већ био у кустоској посади тамо, па ће њега пустити.
Прва половина књиге је само крчкање, цик-цак путања до слетања на музејску планету, у којој се на мицеве упознаје расположива технологија, обриси онога што Култура може (а може практично све што вам падне на ум), и то дође више туристички део, мада има и добре пуцачине и вратоломних вожњи (Амазон и Бенксова задужбина су се на крају договорили да се нису договорили, неће се снимати серија, а штета... а можда и боље да сачека да техника сустигне).
У тунелима долази до праве бесмислене пуцачине. Хорза је на страни Идирана јер имају веру, за разлику од Културе која је "под машинском управом"; међутим нека група Идирана је стигла тамо пре њих и на силу, побили су све кустосе (и његову рибу) и кренули соло, последња двојица, у потрагу за вУмом. Нису обавештени да је он на њиховој страни и на истој мисији, и његова пиратска екипа успе да их среди обојицу - једног убију, другог заробе. Ал' жилави су ови, један остане довољно жив да покрене воз (тунел је део подземног железничког система, никад нећете знати где нам је генералштаб), а други искористи стизање тог воза да се ослободи и побије све. Тј скоро све, јер ту је и разоружана, заробљена шпијунка из Културе, која мање више статира кроз цео роман, али на крају вади зуб и претвара га у разорно оружје... и враћа се сама.
Оваква папазјанија од радње је управо оно што Бенкс мисли о ратовању - сјебаће те савезници, за јунака ће те прогласити непријатељ; извршићеш мисију али ћеш погинути а ћар од мисије иде непријатељу; војна логика те тера да убијаш без везе и за сваки случај, јер док сазнаш који су наши који њихови може бити касно итд итд. Погодиш циљ и промашиш све остало...
О самој Култури је још увек овде све округло па на ћоше. Зна се да имају службу звану Контакт, што би ваљда било министарство иностраних послова, кад би имали владу. И да Контакт има Посебне Околности, што би требало да им је Служба, оно са све агентима и тајним задацима, и да је Перостек Балведа, ова што се враћа сама, њихова. Види се Вавач, нешто као Нивенов прстен али широк 30 хиљада километара и сразмерно дугачак, посебан по томе што има копно само уз ивични зид, а све остало је један прстенасти океан, по ком плове туристички бродови дугачки по 3-4 километра... и све се то уништава да не би Идир на њему направио војну базу. Слике које ту Бенкс оставља у читаочевој глави су за акутну вртоглавицу, после које она хронична некако лакше пада.
.
Bleeding Blitva
Usred gomile ubijanja i mučenja stvara se razdor kod protagnosta kojem teško pada to zen promatranje, ali pri tom je to njegovo unutarnje previranje i postepeno propadanje baš suhoparno prikazano. Slabašni mikro svijet, a slabašni i likovi okolo tako da sam da mi bude zanimljivije njega zamišljala ko prerušenog starfleetovca a ove zlice okolo ko ferengije, skroz legitimna tehnika, izdurala sam do kraja 
