Besudna zemlja

Dva falsifikata i četiri prijave
SOFIJA MANDIĆ 04/08/2023


Javnost je nedavno obaveštena da je narodna poslanica Marinika Tepić podnela krivičnu prijavu protiv članice Visokog saveta tužilaštva Tanje Vukićević zbog sumnje da je Vukićević falsifikovala službenu ispravu u dva službena dopisa. Naime, tužiteljka je u odgovoru na poslaničko pitanje navela netačne podatke – da Disciplinskom tužiocu Državnog veća tužilaca (sada Visokog saveta tužilaštva) nije podneta disciplinska prijava protiv Nenada Stefanovića, Višeg javnog tužioca u Beogradu, ali ni protiv njegove zamenice Brankice Marić. Vukićević je ovako neistinitu izjavu potpisala i overila službenim pečatom Državnog veća tužilaca. To vidimo iz dokumenata koje je objavila prvo Tepić, a zatim i Visoki savet tužilaštva.

Slučaj ima, bar na prvi pogled, misterioznu notu. Nije jasno zbog čega bi tužiteljka Vukićević rizikovala i dala tako očigledno netačan odgovor na pitanje koje je poznato čak i široj javnosti. Naime, još u martu ove godine protiv Nenada Stefanovića i njegove zamenice Brankice Marić podnete su dve inicijative za pokretanje disciplinskog postupka;1 jedna prijava je predata pred kamerama. Podneli su je advokati nakon protesta održanog protiv smene tužiteljki Savović i Paunović. O disciplinskoj prijavi koju su podneli zamenici javnih tužilaca izvestili su mediji.

Drugim rečima, tužiteljka Vukićević je, ako već ne prati medije (u šta je teško poverovati), jednostavnom gugl pretragom mogla da ustanovi da su protiv Nenada Stefanovića i Brankice Marić od početka godine podnete najmanje dve disciplinske prijave. Stoga deluje da je dostavljen podatak o nepostojanju prijava trebalo da predupredi dalja pitanja – pre svega pitanje o postupanju po tim prijavama. To postupanje, a ne same prijave, je ono što Visoki savet tužilaštva želi da sakrije od javnosti.

Ali i to skrivanje će ići izuzetno teško. Naime, disciplinski tužilac Visokog saveta tužilaštva Zoran Vidaković je 15. juna svojom Odlukom odbacio kao neosnovane ne jednu, nego četiri disciplinske prijave (združene u jedan predmet) podnete protiv Nenada Stefanovića i Brankice Marić. Jedna od te četiri prijave su i prijave glavnih aktera – tužiteljki Savović i Paunović. O odluci disciplinskog tužioca obavešten je nemali broj ljudi – podnosioci prijava, prijavljeni i Visoki savet tužilaštva. Takva odluka nije tajna ni za stručnu javnost koja prati rad Visokog saveta tužilaštva. Činjenica da ovaj organ nije objavio odluku o odbacivanju disciplinskih prijava (kao što nije objavio ni druge akte o ispitivanju nedozvoljenog uticaja na tužiteljke Savović i Paunović), rečita je sama za sebe.

Disciplinski tužilac VST se u odluci o odbacivanju prijava, odnosno u obrazloženju zašto se po prijavama neće dalje postupati, na čak 18 strana dovija da nam objasni:

– da navodi podnosilaca prijava nisu dovoljno argumentovani i da upućuju samo na to da je ponašanje Stefanovića i Marić bilo nejasno, neuobičajeno i nelogično (disciplinskom tužiocu ne pada na pamet da eventualno nejasne navode dodatno ispita, u skladu sa zakonom);

– da Nenad Stefanović prilikom premeštanja tužiteljke Savović nije bio u obavezi „da daje bilo kome i bilo kakvo obrazloženje“;

– da nije bilo potrebno da razgovara sa smenjenim tužiteljkama Bojanom Savović i Jasminom Paunović, već samo sa prijavljenim Nenadom Stefanovićem i Brankicom Marić;

– da iz svih okolnosti proizilazi da Savović nije tražila, ali da se može zaključiti da je želela premeštaj (kao jedan od „dokaza“ za ovu tvrdnju se navodi to da je dobrovoljno pomagala, odnosno dežurala u odeljenju u koje je premeštena);

– da je Jasmina Paunović jedina i na potpuno pogrešan način razumela usmeno naređenje da se ubuduće o komunikaciji sa policijom tužioci moraju konsultovati sa nadređenima, te da se njen premeštaj ne može smatrati osvetom zbog njene negativne reakcije na takvo usmeno naređenje.

Čitajući odluku disciplinskog tužioca stičemo utisak da sa jedne strane stoje prijave protiv Nenada Stefanovića i Brankice Marić za zloupotrebu hijerarhijskih ovlašćenja i nedozvoljeni uticaj na rad javnih tužilaca, dok na drugoj strani stoji disciplinski tužilac koji pokušava da nam saopšti da su Savović i Paunović u javnim nastupima i u neformalnim razgovorima potvrdile kako su oni koje su prijavile prema njima zapravo postupali na najbolji mogući način. Da je to zaista tako, disciplinski tužilac zaključuje pretežno iz razgovora sa prijavljenim Stefanovićem i Marić, a delimično iz fragmenata medijskih nastupa Bojane Savović i Jasmine Paunović.

Trenutak kada odluka disciplinskog tužioca prestaje čak i da liči na akt organa javne vlasti i transformiše se u čist pamflet, dešava se negde na petnaestoj strani. Tada prosečan čitalac – može se očekivati – odustaje od potrage za smislom u besmislenom tekstu disciplinskog tužioca. Upravo na tom mestu, misleći da niko više ne čita, njemu se oslobađa ruka te neskriveno tvrdi da su moguće nezakonitosti u premeštanju Savović i Paunović „samo obični propusti u radu“ (str. 15, par. 2), da se može zaključiti da je Savović želela premeštaj, a i ako nije, da javno iznošenje te informacije „ne bi moglo predstavljati značajno kršenje nekog etičkog principa“ (str. 16, par. 1). Disciplinski tužilac zaključuje i da se ono što je prijavljeno kao nasilničko ponašanje tužioca Stefanovića može „maksimalno oceniti kao naglašavanje rečenog“ (str. 16, par. 2) ili „žučnije rasprave i način komunikacije koji različiti akteri različito doživljavaju“ (str. 16, par. 3).

Iz ovde predstavljenog slučaja možemo jasno zaključiti zašto u Srbiji nema tužilaca (ili nema značajnijeg broja tužilaca) koji nadležnim institucijama prijavljuju pritiske sa kojima se suočavaju. Ukoliko to učine, kao što su to uradile Bojana Savović i Jasmina Paunović, institucije će im svojim aktima objašnjavati da one zapravo nisu želele da podnesu tu prijavu i da im se sve što su doživele, samo učinilo. Te institucije će javnosti tvrditi da prijave nikada nisu ni podnete.

Akt disciplinskog tužioca o kome je ovde reč možemo da čitamo samo kao njegov težak profesionalni poraz i kapitulaciju pred silom predsednikovih reči izrečenih još u februaru ove godine. Pre nego što je ijedna disciplinska prijava podneta, Aleksandar Vučić je rekao da se protiv Stefanovića vodi politička hajka. Još tada je ovaj slučaj bio rešen – ostalo je samo da se napiše oduka.

Nekada se čini preteranim zaključak da srpski pravni i politički sistem teško pati zbog delovanja samo jedne osobe. Međutim, svaka analiza nepostupanja ili lošeg postupanja organa javne vlasti vodi u tu jednu i jedinu vučićevsku tačku. Da li to govori o snazi Aleksandra Vučića ili slabosti svih nas drugih – stvar je lične interpretacije. Kom god tumačenju da ste skloniji, nesporno je da u tački predsednikovog interesovanja pravo i pravila prestaju da postoje, dok primat preuzimaju zamena teza, izvrtanje činjenica i izgovori zbog kojih dalje postupanje nije potrebno (jer je sve već utvrđeno). U toj tački i javna tužiteljka Tanja Vukićević može slobodno da falsifikuje zvaničan podatak i da zna da je, makar za sada, od krivičnog progona štiti široki predsednički kišobran.

Međutim, Bojana Savović i Jasmina Paunović, kao i svi drugi podnosioci prijava protiv Nenada Stefanovića i Brankice Marić učinili su nešto dobro za sve nas – pokazali su nam u kojoj meri su institucije tužilaštva, a posebno Visokog saveta tužilaštva nefunkcionalne u zaštiti javnih tužilaca. Te prijave su lako i brzo pokazale je tzv. ustavna reforma tužilačkog sistema maska za održavanje postojećeg stanja. U njemu – to se nažalost mora ponoviti po ko zna koji put – preostale profesionalne sudije i tužioce štite samo i isključivo građani i javnost.

Baš nam dobro ide.
Odbijena sva tri kandidata/kinje za sudiju Evropskog suda za ljudska prava koje je predložila Vlada Srbije.@ZLF_poslanici pic.twitter.com/Sm3bnO5a6p

— Jelena Jerinić (@JelenaJerinic) October 4, 2023

"NEVOLJE U RAJU": Totalno rasulo u VJT Beograd,do te mere da falsifikuju potpise tužiocima,da najverniji i najodaniji Stefanovićevi ljudi za prljave poslove danas "apliciraju" za uzbunjivače i svedoke saradnike! Čemu građani da se nadaju, kada jedni drugima ovakva (ne)dela rade? pic.twitter.com/IyOt4R64WC

— Ivan Ninić (@INinic) December 6, 2023

!! BREAKING !!
Apelacioni sud PRAVOSNAŽNO OSLOBODIO krivce za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije.
Dva puta osuđeni na ukupno 100 god zatvora, sada OSLOBOĐENI.

Pravna država NE POSTOJI!
Neće je nikada ni biti!
Pucali ste opet u njega, u društvo, u novinarstvo!
Porazna vest! Strašno pic.twitter.com/wQ5XKJ6ecT

— Ana Novakovic (@Ann_Novakovic) February 2, 2024

This verdict departs significantly from the two previous first instance court verdicts and raises serious rule of law questions. 2/4

— OSCE_Serbia (@OSCE_Serbia) February 2, 2024

to “take effective measures to end impunity for crimes committed against journalists” and regrets that there is no justice and no accountability for the murder of journalist Slavko Ćuruvija. 4/4

— OSCE_Serbia (@OSCE_Serbia) February 2, 2024

Sudija koja je oslobodila ubice Ćuruvije iz BIA je i Dušanka Đorđević, žena bivšeg šefa VI uprave DB (BIA), sada adv. Aleksandra Đorđevića pratioca Mire Marković. Predsednik veća Nada Hadži Perić je učestvovala u oslobađanju atentatora na Vuka Draškovića, iste ekipe iz BIA.

— Aleksandar Olenik, advokat i narodni poslanik (@olenikadvokat) February 3, 2024

Да ли је нека пресуда праведна или није, то је ирелевантно. Праведност је лични доживљај неке индивидуе. Суд суди на основу доказа који су презентовани током поступка на претресима. Посебно је проблем када се судске одлуке коментаришу у медијима или када лаици дају себи за право…

— Владимир Ђукановић (@adv_djukanovic) February 2, 2024