Virus

Marius Lăcătuș wrote:dobro, to je tvoje mišljenje koje je nesprovodivo u delo kod 99% stanovništva (činjenica), na stranu što je preterano (to je moj lični stav)

sproveli su ga proletos. 

slazem se da su nesposobni za bilo sta smisleno

Kirko Skaddeng wrote:

Marius Lăcătuș wrote:eto vidiš da možemo da se složimo (barem sa 70%, znači dovoljno)

Pa ja nikad nisam siguran koje je tvoje stanovište. Rado bih tražio zajedničko tle ali često a) vrludaš i b) mrzi te da razvijaš misao. Imam sposobnost da nateram ljude da obrazlože svoj stav do kraja ali ti si malo tough cookie.

Nisam sasvim do kraja siguran ni ja šta je moje stanovište ali ću se potruditi da u narednih dan dva obrazložim ono što mi je najčešće na pameti. Negde sam na stanovištu da nije problem osmisliti najbolje mere, to možemo ovde za 15 minuta, ali je problem osmisliti najbolje mere koje su realne, sprovodive u Srbiji i daju rezultat. Zato malo stojim po strani ovog forumskog voza, mislim da ne sagledavamo dovoljno sve što treba.

bemty wrote:dovoljno je da se domacinstva podele u dve grupe i da svaka grupa izlazi svake druge nedelje. ko se zarazi tokom one nedelje kad je napolju provede vreme u izolaciji sopstvenog doma dok ne ozdravi. nista ne mora da staje potpuno. virus bi se iskorenio za nekoliko meseci, ekonomija se odrzala. ali zahteva disciplinu s jedne strane, i sposobnost vlasti s druge.

ovo je poslednji put moglo na ovim prostorima tamo negde 1984. ako se ne varam, par nepar sistem za voznju. od tog sistema uterivanja drzave u narod do ovog u cemu danas zivimo... oh well.

to je sistem koji inače mi sprovodimo u firmi od marta ove godine, podelili smo se u 2 tima koji su radili 2 nedelje, 2 nedelje mirovali, onda smo sa svešću o kraćoj inkubaciji prešli na sistem 1 nedelja rada 1 nedelja pauze. sačuvali smo radni proces i sa 2 slučaja zaražavanja i to ne baš naivna, 1 letos i 1 nedavno.

to može da radi u manjim entitetima, do par stotina ljudi i sa strogo izraženom hijerarhijom u upravljanju. nisam siguran da to imamo u srbiji niti da instrumenti moći koji su na usluzi državi mogu to da sprovedu.

i mi po nedelju dana. ja od ponedeljka radim, ove sam bio na odmoru

Marius Lăcătuș wrote:

bemty wrote:dovoljno je da se domacinstva podele u dve grupe i da svaka grupa izlazi svake druge nedelje. ko se zarazi tokom one nedelje kad je napolju provede vreme u izolaciji sopstvenog doma dok ne ozdravi. nista ne mora da staje potpuno. virus bi se iskorenio za nekoliko meseci, ekonomija se odrzala. ali zahteva disciplinu s jedne strane, i sposobnost vlasti s druge.

ovo je poslednji put moglo na ovim prostorima tamo negde 1984. ako se ne varam, par nepar sistem za voznju. od tog sistema uterivanja drzave u narod do ovog u cemu danas zivimo... oh well.

to je sistem koji inače mi sprovodimo u firmi od marta ove godine, podelili smo se u 2 tima koji su radili 2 nedelje, 2 nedelje mirovali, onda smo sa svešću o kraćoj inkubaciji prešli na sistem 1 nedelja rada 1 nedelja pauze. sačuvali smo radni proces i sa 2 slučaja zaražavanja i to ne baš naivna, 1 letos i 1 nedavno.

to može da radi u manjim entitetima, do par stotina ljudi i sa strogo izraženom hijerarhijom u upravljanju. nisam siguran da to imamo u srbiji niti da instrumenti moći koji su na usluzi državi mogu to da sprovedu.

sve može da se sprovede kad imaš autoritet, ova klika na vlasti ima autoritet samo kod svojih glasača u tome je problem

Nije mi teško da okačim n-ti put:

...
Reakcija gotovo svih opozicionih političkih opcija - političkih stranaka, intelektualne elite, liberalne i konzervativne političke elite, pa čak i većeg dela levice - bila je usmerena protiv sprovođenja mera, počevši od nazivanja privremenih bolnica “logorima”, preko osporavanja potrebe za lockdown-om, do svrstavanja svih mera u “psihopatsku državnu represiju”, koju vrši Vučić jer je “sadistički ludak”.

 
Dominacija ovog diskursa najvećim delom leži u fokusiranosti celokupne intelektualne i političke elite na ličnost Aleksandra Vučića, bilo da se radi o njegovim pristalicama ili mrziteljima. Umesto da se društvena stvarnost analizira uzimajući u obzir složene strukturne i istorijske činioce, prateći pritom naučnu produkciju koja se odnosi na epidemiološku problematiku i naučno najzasnovanije preporuke, doslovno sve nabrojano prenebregava se u korist jeftine psihopatologizacije "vođe". Istovremeno, pripadnici nevladajuće intelektualne i političke elite u potpunosti prenebregavaju svoju odgovornost za sadašnju užasnu epidemiološku situaciju - upravo su oni ti koji su svojom bezobzirnom kampanjom protiv mera vlastima servirali na tanjiru mogućnost da nas “bez ispaljenog metka” sa bilo koje strane političkog spektra, žrtvuju na oltaru kapitala. Detinjasto suprotstavljanje smislenim merama uz pomoć apelovanja na potrošački mentalitet i refleks za zadržavanjem ličnog komfora, bez obzira na cenu u tuđim životima samo doprinosi jačanju “očinske figure” nosioca vlasti i podrivanju poslednjih trunki sopstvenog legitimiteta.
 
Drugim rečima, ostavljeni smo bez ikakve političke alternative koja bi zagovarala zaštitu narodnog zdravlja kao najviši prioritet.
 
Svim navedenima - intelektualnoj eliti, liberalnoj, konzervativnoj političkoj eliti pa čak i delovima levice - zajednički je prezir prema kolektivizmu, planu i organizaciji, i upravo je ovaj konsenzus omogućio vlastima da po svom nahođenju nastave sa prvobitnim "kako ćemo, lako ćemo" pristupom - odnosno, da ukinu mere i uvedu "švedski model” na steroidima, koji se ogleda u odsustvu bilo kakvih mera, plana i organizacije.
 
Na ovom mestu važno je skrenuti pažnju na to da su, prema sociološkim istraživanjima, kolektivizam i egalitarizam - vrednosti čije je prisustvo značajan faktor, između ostalog, u omogućavanju uspešnog sprovođenja mera borbe protiv pandemije - najmanje prisutne među pripadnicima elite, a najviše među najnižim slojevima. Egalitarizam i kolektivizam koji imaju svoje korene kako u specifičnim istorijskim okolnostima razvoja, tako i u savremenim uslovima života, čine da je među stanovništvom široko rasprostranjeno prihvatanje nužnosti nekih odricanja zarad kolektivnog dobra. Ova okolnost u uslovima pandemije mogla je da znači uspešno sprovođenje mera koje po svojoj prirodi zahtevaju kolektivni napor, odnosno mali broj obolelih i umrlih ljudi. Nažalost, ovaj tanak sloj obožavalaca liberalnog kulta smrti ima nesrazmernu nadmoć nad ogromnom većinom stanovništva kada je u pitanju proizvodnja hegemonog narativa. Upravo su pripadnici elite vodili beskrupuloznu kampanju protiv mera za suzbijanje epidemije, čiju cenu plaćaju svi, a ne samo oni koji su u kampanji učestvovali. Sve to, bez problematizovanja sopstvene odgovornosti za smrti koje su mogle biti izbegnute da se na vlast vršio pritisak u smeru zadržavanja i doslednog sprovođenja i proširenja mera koje spašavaju živote, ili angažmana u diseminaciji naučnih znanja koja bi pomogla stanovništvu da bolje razume pandemiju, njene zakonitosti i posledice, kao i efikasne načine borbe.
 
Bez obzira na to da li podrivanja dolaze od vlasti ili opozicije, intelektualnih, političkih elita bilo koje deklarativne političke orijentacije, ne treba sumnjati u to da direktno podrivanje ionako nepotpunih mera borbe sa epidemijom i podrivanje kolektivizma i egalitarizma dolaze iz iste ideološke kuhinje/matrice.
 
Ova ideološka matrica konkretno se manifestovala na više načina i od strane više aktera:
1) Od strane vlasti pokazivanjem da mere ne važe za sve i da je određenim ljudima dozvoljeno da zarad političke kampanje ne poštuju mere i ne bivaju sankcionisani za to, kao što je na primer pokazano organizovanim bakljadama na krovovima zgrada i skupovima u režiji SNS-a.
2) Kontraproduktivnim delovanjem članova kriznog štaba, koji su dozvoljavali sebi da iznose informacije koje su bile u suprotnosti sa tadašnjom naučnom produkcijom (kao što su informacije da virus slabi ili da deca ne mogu oboleti ili ga preneti), a neki od njih i da se zalažu za etički neprihvatljiv koncept “masovnog, tihog prokužavanja”. Još jedan aspekt kontraproduktinog delovanja predstavlja i nedovoljno objašnjavanje kako mera tako i konkretne situacije, posebno kada je reč o stvarnom stanju u pogledu situacije u zdravstvu, broja obolelih i umrlih pacijenata zavedenih u Covid-19 sistemu.
3) Od strane opozicije, koja je koristila jednu tako ozbiljnu i opasnu situaciju kakva je globalna pandemija da prikuplja jeftine političke poene apelujući na nezadovoljstvo ljudi koji sede kućama, reprodukujući gore pomenute narative, organizujući skupove za vreme policijskog časa, ili otvoreno promovišući desničarske teorije zavere u vezi sa pandemijom.
4) Epidemiolozi su, umesto da zastupaju isključivo svoju struku i zdravlje stanovništva, preuzeli na sebe ulogu “ekonomskih stručnjaka” koji se više bave zastupanjem interesa kapitala (link 1, link 2) i državnog vrha ili različitih političkih grupacija, nego onim što im je navodno poziv. Ovo važi i za članove/ce kriznog štaba i za “opozicione” epidemiologe - i jedni i drugi su podjednako malodušno pristupali merama i mogućnosti suzbijanja epidemije, a više energije trošili na objašnjavanje zašto ništa ozbiljno kod nas po tom pitanju i ne može da se uradi.3
5) Već pomenutom krajnje jakom kampanjom protiv uvedenih epidemioloških mera kojima se spočitavala “državna opresija”, pre svega liberalne, ali i konzervativne intelektualne i političke elite kao i delova levice, od kojih je najžešča bila ona usmerena protiv privremenih bolnica koje su nazivane “logorima”, kao i karantina i samoizolacije koji su nazivani “kućnim zatvorom”.
6) Od strane internet aktivista koji su, najviše vrednujući lični komfor, zagovarali relaksiranije mere “slobodarskog” švedskog modela koji je doneo hiljade mrtvih i postavio Švedsku odmah iza Italije po broju žrtava, divili se “nemačkom modelu” čija se specifičnost svodi isključivo na konstantna ogromna ulaganja u zdravstvo, nezamisliva za bilo koju zemlju periferije, ili se pitali zašto se ne primenjuje južnokorejski model (koji se oslanja na masovno testiranje) u zemlji koja je u prvom delu epidemije imala svega 500 testova i potpuno odsustvo kapaciteta za obradu većeg broja testova čak i da ih je imala.
 
Važan deo diskursa koji je služio podrivanju mera predstavljala je i tvrdnja da su mere sprovođene isključivo ili najpre zahvaljujući državnoj represiji - da bi ona bila tačna, mere su morale da većinskom stanovništvu budu potpuno iracionalne, beskorisne i nelegitimne, a vlast je morala da ima na raspolaganju višestruko veći represivni aparat koji bi ih sprovodio. Navedeno se najbolje može videti iz sledećeg. Konačni udarac legitimnosti mera u poslednjoj fazi vanrednog stanja zadao je udruženi poduhvat vlasti i opozicije koji nam je otvoreno davao do znanja ne samo da su mere nevažne, već i da za jedan krug povlašćenih pravila ne važe. U društvu koje visoko ceni egalitarizam ovakvo ponašanje vlasti i opozicije dovodi do potpunog sloma morala kod ljudi koji su se do tada relativno disciplinovano pridržavali mera. Posle toga, postalo je jasno da su ogorčenost i nezadovoljstvo dostigli tačku u kojoj je postalo nemoguće držati situaciju pod kontrolom primenom dotadašnjeg nivoa represije.
 
Ne radi se ovde ni o nečemu suštinski novom. Radi se samo o tome da celokupna politička elita dosadašnje iskorišćavanje i postepeno zdravstveno upropašćavanje radnika/ca sada, zbog pandemije, pomiče preko granice siromaštva i invaliditeta. Autobusi koji voze u fabrike koje su legla zaraze nezanemarljiv broj svojih putnika odvoze u smrt od korona virusa. U međuvremenu, intelektualna elita raspravlja da li je Vučić psihopata i na koji način ubediti organe Evropske Unije da obrate pažnju i na njih. Umesto borbe protiv pandemije, frakcije elite istovremeno ratuju i međusobno i protiv stanovništva. Vlast za saveznike ima EU, Rusiju i Kinu, opozicija želi savez sa EU, a elita u celini ostaje najučinkovitiji saveznik Kovida-19.

...
http://www.elektrobeton.net/mikser/klasni-bioloski-rat-elite-i-kovid-protiv-stanovnistva/

Mnogo se slažem sa ovim tekstom.

U trenutku kad imamo po 8 hiljada zaraženih dnevno rasadnik Gardenija iz Čeneja, nadomak Novog Sada, ima AKCIJU u kojoj ako dođete BEZ MASKE dobijete biljku na poklon.

Predivno, ali i ružno. Sramite se, čestitke. pic.twitter.com/waICQo0vg0

— Marko Samardžija (@pile_istoka) December 5, 2020

Lol ne

meni kazna djeluje mala za njihov standard

buffalo bill wrote:Nije mi teško da okačim n-ti put:

...
Reakcija gotovo svih opozicionih političkih opcija - političkih stranaka, intelektualne elite, liberalne i konzervativne političke elite, pa čak i većeg dela levice - bila je usmerena protiv sprovođenja mera, počevši od nazivanja privremenih bolnica “logorima”, preko osporavanja potrebe za lockdown-om, do svrstavanja svih mera u “psihopatsku državnu represiju”, koju vrši Vučić jer je “sadistički ludak”.

 
Dominacija ovog diskursa najvećim delom leži u fokusiranosti celokupne intelektualne i političke elite na ličnost Aleksandra Vučića, bilo da se radi o njegovim pristalicama ili mrziteljima. Umesto da se društvena stvarnost analizira uzimajući u obzir složene strukturne i istorijske činioce, prateći pritom naučnu produkciju koja se odnosi na epidemiološku problematiku i naučno najzasnovanije preporuke, doslovno sve nabrojano prenebregava se u korist jeftine psihopatologizacije "vođe". Istovremeno, pripadnici nevladajuće intelektualne i političke elite u potpunosti prenebregavaju svoju odgovornost za sadašnju užasnu epidemiološku situaciju - upravo su oni ti koji su svojom bezobzirnom kampanjom protiv mera vlastima servirali na tanjiru mogućnost da nas “bez ispaljenog metka” sa bilo koje strane političkog spektra, žrtvuju na oltaru kapitala. Detinjasto suprotstavljanje smislenim merama uz pomoć apelovanja na potrošački mentalitet i refleks za zadržavanjem ličnog komfora, bez obzira na cenu u tuđim životima samo doprinosi jačanju “očinske figure” nosioca vlasti i podrivanju poslednjih trunki sopstvenog legitimiteta.
 
Drugim rečima, ostavljeni smo bez ikakve političke alternative koja bi zagovarala zaštitu narodnog zdravlja kao najviši prioritet.
 
Svim navedenima - intelektualnoj eliti, liberalnoj, konzervativnoj političkoj eliti pa čak i delovima levice - zajednički je prezir prema kolektivizmu, planu i organizaciji, i upravo je ovaj konsenzus omogućio vlastima da po svom nahođenju nastave sa prvobitnim "kako ćemo, lako ćemo" pristupom - odnosno, da ukinu mere i uvedu "švedski model” na steroidima, koji se ogleda u odsustvu bilo kakvih mera, plana i organizacije.
 
Na ovom mestu važno je skrenuti pažnju na to da su, prema sociološkim istraživanjima, kolektivizam i egalitarizam - vrednosti čije je prisustvo značajan faktor, između ostalog, u omogućavanju uspešnog sprovođenja mera borbe protiv pandemije - najmanje prisutne među pripadnicima elite, a najviše među najnižim slojevima. Egalitarizam i kolektivizam koji imaju svoje korene kako u specifičnim istorijskim okolnostima razvoja, tako i u savremenim uslovima života, čine da je među stanovništvom široko rasprostranjeno prihvatanje nužnosti nekih odricanja zarad kolektivnog dobra. Ova okolnost u uslovima pandemije mogla je da znači uspešno sprovođenje mera koje po svojoj prirodi zahtevaju kolektivni napor, odnosno mali broj obolelih i umrlih ljudi. Nažalost, ovaj tanak sloj obožavalaca liberalnog kulta smrti ima nesrazmernu nadmoć nad ogromnom većinom stanovništva kada je u pitanju proizvodnja hegemonog narativa. Upravo su pripadnici elite vodili beskrupuloznu kampanju protiv mera za suzbijanje epidemije, čiju cenu plaćaju svi, a ne samo oni koji su u kampanji učestvovali. Sve to, bez problematizovanja sopstvene odgovornosti za smrti koje su mogle biti izbegnute da se na vlast vršio pritisak u smeru zadržavanja i doslednog sprovođenja i proširenja mera koje spašavaju živote, ili angažmana u diseminaciji naučnih znanja koja bi pomogla stanovništvu da bolje razume pandemiju, njene zakonitosti i posledice, kao i efikasne načine borbe.
 
Bez obzira na to da li podrivanja dolaze od vlasti ili opozicije, intelektualnih, političkih elita bilo koje deklarativne političke orijentacije, ne treba sumnjati u to da direktno podrivanje ionako nepotpunih mera borbe sa epidemijom i podrivanje kolektivizma i egalitarizma dolaze iz iste ideološke kuhinje/matrice.
 
Ova ideološka matrica konkretno se manifestovala na više načina i od strane više aktera:
1) Od strane vlasti pokazivanjem da mere ne važe za sve i da je određenim ljudima dozvoljeno da zarad političke kampanje ne poštuju mere i ne bivaju sankcionisani za to, kao što je na primer pokazano organizovanim bakljadama na krovovima zgrada i skupovima u režiji SNS-a.
2) Kontraproduktivnim delovanjem članova kriznog štaba, koji su dozvoljavali sebi da iznose informacije koje su bile u suprotnosti sa tadašnjom naučnom produkcijom (kao što su informacije da virus slabi ili da deca ne mogu oboleti ili ga preneti), a neki od njih i da se zalažu za etički neprihvatljiv koncept “masovnog, tihog prokužavanja”. Još jedan aspekt kontraproduktinog delovanja predstavlja i nedovoljno objašnjavanje kako mera tako i konkretne situacije, posebno kada je reč o stvarnom stanju u pogledu situacije u zdravstvu, broja obolelih i umrlih pacijenata zavedenih u Covid-19 sistemu.
3) Od strane opozicije, koja je koristila jednu tako ozbiljnu i opasnu situaciju kakva je globalna pandemija da prikuplja jeftine političke poene apelujući na nezadovoljstvo ljudi koji sede kućama, reprodukujući gore pomenute narative, organizujući skupove za vreme policijskog časa, ili otvoreno promovišući desničarske teorije zavere u vezi sa pandemijom.
4) Epidemiolozi su, umesto da zastupaju isključivo svoju struku i zdravlje stanovništva, preuzeli na sebe ulogu “ekonomskih stručnjaka” koji se više bave zastupanjem interesa kapitala (link 1, link 2) i državnog vrha ili različitih političkih grupacija, nego onim što im je navodno poziv. Ovo važi i za članove/ce kriznog štaba i za “opozicione” epidemiologe - i jedni i drugi su podjednako malodušno pristupali merama i mogućnosti suzbijanja epidemije, a više energije trošili na objašnjavanje zašto ništa ozbiljno kod nas po tom pitanju i ne može da se uradi.3
5) Već pomenutom krajnje jakom kampanjom protiv uvedenih epidemioloških mera kojima se spočitavala “državna opresija”, pre svega liberalne, ali i konzervativne intelektualne i političke elite kao i delova levice, od kojih je najžešča bila ona usmerena protiv privremenih bolnica koje su nazivane “logorima”, kao i karantina i samoizolacije koji su nazivani “kućnim zatvorom”.
6) Od strane internet aktivista koji su, najviše vrednujući lični komfor, zagovarali relaksiranije mere “slobodarskog” švedskog modela koji je doneo hiljade mrtvih i postavio Švedsku odmah iza Italije po broju žrtava, divili se “nemačkom modelu” čija se specifičnost svodi isključivo na konstantna ogromna ulaganja u zdravstvo, nezamisliva za bilo koju zemlju periferije, ili se pitali zašto se ne primenjuje južnokorejski model (koji se oslanja na masovno testiranje) u zemlji koja je u prvom delu epidemije imala svega 500 testova i potpuno odsustvo kapaciteta za obradu većeg broja testova čak i da ih je imala.
 
Važan deo diskursa koji je služio podrivanju mera predstavljala je i tvrdnja da su mere sprovođene isključivo ili najpre zahvaljujući državnoj represiji - da bi ona bila tačna, mere su morale da većinskom stanovništvu budu potpuno iracionalne, beskorisne i nelegitimne, a vlast je morala da ima na raspolaganju višestruko veći represivni aparat koji bi ih sprovodio. Navedeno se najbolje može videti iz sledećeg. Konačni udarac legitimnosti mera u poslednjoj fazi vanrednog stanja zadao je udruženi poduhvat vlasti i opozicije koji nam je otvoreno davao do znanja ne samo da su mere nevažne, već i da za jedan krug povlašćenih pravila ne važe. U društvu koje visoko ceni egalitarizam ovakvo ponašanje vlasti i opozicije dovodi do potpunog sloma morala kod ljudi koji su se do tada relativno disciplinovano pridržavali mera. Posle toga, postalo je jasno da su ogorčenost i nezadovoljstvo dostigli tačku u kojoj je postalo nemoguće držati situaciju pod kontrolom primenom dotadašnjeg nivoa represije.
 
Ne radi se ovde ni o nečemu suštinski novom. Radi se samo o tome da celokupna politička elita dosadašnje iskorišćavanje i postepeno zdravstveno upropašćavanje radnika/ca sada, zbog pandemije, pomiče preko granice siromaštva i invaliditeta. Autobusi koji voze u fabrike koje su legla zaraze nezanemarljiv broj svojih putnika odvoze u smrt od korona virusa. U međuvremenu, intelektualna elita raspravlja da li je Vučić psihopata i na koji način ubediti organe Evropske Unije da obrate pažnju i na njih. Umesto borbe protiv pandemije, frakcije elite istovremeno ratuju i međusobno i protiv stanovništva. Vlast za saveznike ima EU, Rusiju i Kinu, opozicija želi savez sa EU, a elita u celini ostaje najučinkovitiji saveznik Kovida-19.

...
http://www.elektrobeton.net/mikser/klasni-bioloski-rat-elite-i-kovid-protiv-stanovnistva/

Vrv  nesto najbolje napisano na tu temu na srpskom do sada

Od ostalih vesti izdvajmo
[size=30]Potvrđeno: Zabranjene demonstracije protiv mera za suzbijanja širenja koronavirusa[/size]
Najviši nemački sud potvrdio je danas zabranu demonstracija u gradu Bremen na severu zemlje.

https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2020&mm=12&dd=05&nav_category=78&nav_id=1775767&version=amp&yyyy=2020&mm=12&dd=05&nav_category=78&nav_id=1775767&__twitter_impression=true

Osecam da je bradata švapska dzukela na aparatima

lalinea wrote:

MNE wrote:

ne sporim ja da virus pravi problem i izaziva komplikacije koje dovode do smrtnih ishoda ali kao sto sam vec napomenuo nemoguce je da negdje imaš mortalitet 0,1% zvanični a negdje 10%, tu nešto nije u redu, postoje razni razlozi zašto se upisuju kao umrli od korone i oni koji to nisu a koji nemaju nikakve veze sa zavjerama, jedan od tih je što je i doktorima tako lakše da napišu pošto su i inače preopterećeni i nemaju se kad nešto previiše misliti

Problem sa ovim sto si napisao je tvrdnja da je za tu razliku u % smrtnosti odgovorno upisivanje korone kao uzroka smrti u jednoj specificnoj grupi (pozitivni, bez apsolutno ikakvih simptoma ili pogorsanja koja se mogu povezati sa koronom, a stari su ili imaju neku hronicnu bolest). Odakle ti to da takvih slucajeva imatoliko da prave 10% ili X% razliku u smrtnosti, to je tvrdnja koju treba necim potkrepiti. Dok u isto vreme imas gomilu drugih razloga koji bolje objasnjavaju razliku u % smrtnosti.
Ne tvrdim ja da takvih slucajeva nema, vec da nisu relevantni za statistiku.

a da li je ovo relevantno za statistiku?

https://www.thetimes.co.uk/article/average-age-of-coronavirus-fatalities-is-82-pcwqrzdzz

The average age of those who have died from coronavirus in England and Wales since the start of the pandemic is 82.4 years old.
Using data from the Office for National Statistics (ONS), researchers at the University of Oxford found that the median age of a Covid-19 fatality was slightly higher than the median age of those who died of other causes over the same period, which was 81.5.

-------

https://vasudeva.forumburundi.com/viewtopic.php?t=1804