muzički doppelgänger

evo jedne ideje za topić koja čini mi se još nigde nije isprobana, i deluje kao da bi od nje mogla da se napravi zanimljiva priča.
kao igra asocijacija, ali na malo naprednijem nivou, povežite dve stvari koje dele neverovatnu bliskost (ili dvojništvo) u (ne nužno) muzički sličnom univerzumu, i deluje kao da su lančano uticale jedna na drugu. ne toliko u žanrovsko-pastišnom nego u kompozicionalno-konceptualnom kontinuumu, i deljenju neke slične muzičke filozofije....moguće je da je ta veza samo vama očita ili bliska, i bilo bi super kada bi moglo da se elaborira na konto ostvarene spoznaje. 

prvo su mi se iskristalisale u sećanju ove dve, u sličnom muzičkom miljeu (pioniri ambijentalnog popa) :

godina je 1985. ova stvar od art of noise je verovatno i njihova najpoznatija, sa famoznim horskim semplovima, vangelisovskim sintisajzerskim tonovima, povremeno robotizovanim glasovima, ksilofonskim fantazmima, stvarajući vrlo opipiljivu atmosferu (dekadentno dokoličarskog) futurističkog muzičkog laundža i saundtreka za umetničko klizanje. 




godina je 1987. bel canto su prvi norveški dream pop / ethereal wave bend iz koga će se izroditi gomila novih projekata na alternativnoj sceni. za priču sa topika je značajan njihov klavijaturista geir jennsen koji će postati dosta poznatiji tokom 90-ih u svom projektu (polarne) ambijentalne muzike Biosphere.
traka upland koja zatvara njihov prvi album white-out conditions je poprilično apgrejdovanija verzija moments in love. dok su im sličnosti horski semplovi, snolika atmosfera i sint zabodi, kao i osećaj da smo u centru zbivanja nekog retro-futurističkog baleta, atmosfera je još filmskija, dramaturgija razrađenija, napetost i dramatičnost opipljivija, oseća se polarna 'spatijalnost' i vrlo suptilni uticaji nordijskog folka.

moments in love je jedan od najispuštanijih muzičkotelevizijskih spotova koji mi padaju na pamet. da je malo pravde upland bi bila mnogo poznatija nego što jeste, pa evo i dodatnog motiva da se jedan anderrejted muzički dvojnik obelodani / ispoštuje. 

Svært flott

druga epizoda muzičkih dvojnika! operating theatre vs goldfrapp

godina je 1983. operating theatre su jedan od najekscentričnijih irskih bendova čiji je spiritus movens avangardni elektroakustički kompozitor roger doyle. nakon njihovog prvog, prilično neslušljivog uratka muzičkih halucinacija 'rapid eye movements' (nurse with wound lista kolažiranje sreće začarani klavir morton feldmana u automehaničarskoj verziji haute couture musique concrete eksperimenata), o.t prerasta u dosta heterogen projekat na rubu leftfield synth-pop tendencija, koji će na kraju njihove karijere prerasti u full blown newwaverski uradak koji će producirati niko drugi do bono himself!
na drugom albumu 'miss mauger', uključivši u svoju trupu i buduću holivudsku glumicu olwen fouéré na više vokalnih dužnosti nego ranije, na traci 'rampwalk' proizvešće jedan od svojih najpitkijih trenutaka u karijeri - predivnu synth temu koja plovi negde između ryuichi sakamotovskih laundž orijentalizam saundtrekova i šaputavo-operatične /kejt buš kada bi bila u twee pop bendu/ zavodljivosti, i jednu od najnepoznatijih ambient pop himni osamdesetih.




godina je 2000. inauguralni album alison goldfrapp i willa gregory-ja 'felt mountain' je verovatno produkcijski najraskošniji trip-hop uradak još od vremena pevog portisheada. sve je zaista tu na traci koja otvara album 'lovely head', ježeći giallo zvižduci, teremin koji zavija kao izmučeni ljudski glas, alison koja je, doduše više u hladno-dekadentnom 'marlen ditrih u spy movie filmu' modu.
možda je veza između dve žene i dve muzike far-fetched, ali ja i dalje čujem bliskost. rampwalk je, posmatrano iz intimnijeg ugla, interesantna preteča trip-hop / downtempo tendencija na felt mountain.

apsolutno nikad ne bi povezao ova dva muzicka entiteta u glavi, bravo

 imam još dva spremna, koji su možda previše zicer u domenu proto tendencija. za sada se topik kreće u višim astralima anđeoskih glasova, čekanje da se malo razbije monotonija. 

treća epizoda muzičkih dvojnika iliti dvojnica : sister irene o connor & virginia astley

bilo je pravo vreme da se pređe sa helijumskih anđela na prvu svitu božićnih sint pesama

godina je 1973 i dve katoličke sestre iz Sidneja su odlučile da svoje viđenje divoušnalno voznesenijske proto-minimal sint psihodelije u rangu jedne spacy lady, sa vokalima preljepo uronjenim u eho, što će Arthur Russell tokom 80-ih pretvoriti u religiju, te naivne radiofonije Broadcast / The Focus Group u 2000-im, pretoče u album "Fire of God’s Love/Songs to Ignite The Spirit", kultni album oko kojeg postoje velika sporenja da li ima više novelty value ili sve pobrojane muzičke kredencijale, a u svakom slučaju ostaje jedna od najvećih anomalija u "praise & worship" muzičkoj niši. 



godina je 1983. nisam siguran da li je Virginia Astley toliko pohađala časove katehizma koliko joj je muzički opus definitivno nalik žitijima muzičke svetice. znam samo da sam do smrti zaljubljen u njen ambijentalni album "from gardens where we feel secure" i da iz svih pora njenog neoklasičnog njuejdžovanja provejava nedostižni mir i harmonija iz imaginarne arkadije i da svakako ne treba da iznenadi da je lako naslutiti o čemu ona svojim anđeoskim glasom može zapevati u (lažno božićnoj) numeri love's a lonely place, koju je isproducirao niko drugi do ryuichi sakamoto, time savršeno zaokružujući priču i upotpunjujući mistično jedinstvo sa sidnejskim sestrama.




next, please

ja sam glup za ovu igru, a ti bukvalno objasnjavas palfute. ja mogu samo da ukazem na direktan citat.

neue deutsche welle bend iz dizeldorfa (1981) vs hutu griot iz burundija (1967), field recordings koje je napravio sarl duvel u burundiju i objavio za svoj ocora label (office de coopération radiophonique)

woohoo too 

sleep chamber, ritualni industrial iz bostona (1985) vs abdurrahaman galadiman kotso, apokrifni hausa praise singer iz kanoa (1980s ? 1990s ? who knows)

danzig! falam na obogaćivanju topika sa drugojačijim muzičkim strujanjima...