psiholoske posledice COVID-19 pandemije

Možda i nije baš za ovu temu.

Uključio bio sinoć da gledam Jovu, pa prekinuo. Otvorio sad taj tab, kad tamo ova reklama:




I odmah me podsetilo na poster za Palm Springs:




Druga asocijacija su mi brojni zombi filmovi koji mi se sad u glavi mešaju i ne mogu jasno da ih razdvojim, u kojima se junaci u nakom trenutku nađu nekoj luksuznuj vili, sa bazenom (i Bil Marejem ), ali potpuno izdvojeni od ostatka sveta.

Šta hoću da kažem - sve više mi pandemijski život liči upravo na zombi i slične postapokaliptične filmove, sa fiksacijom na različite konzumerističke fetiše: centralnost šoping molova je još jedno opšte mesto, navodno su stalno puni, svi stalno nešto kupuju, naročito u megamarketima.

Evo ovako tri stvari po redu tezine i vaznosti.

- Moj kolega sa starog posla, je u vrlo teskoj situaciji. Roditelji mu imaju covid, oboje su u bolnici, otac je na respiratoru, majka prima kiseonik. Ona je dobila pet dana nakon njega, i sa pet dana razmaka joj se javljaju simptomi. Tako da ono, uzasna je situacija, samo ceka kad ce se i njoj pogorsati stanje. Ide u pravcu da ce mu umreti roditeji jedno za drugim u narednih nekoliko dana. 

Ne moze mu se nikako pomoci, zovem ga svaki dan. Cekamo to da se desi. 

- Za sada deluje kao da se selimo u Teksas u julu. Stvari se opet pokrecu, sa poslom, ambasadom itd, i ono tu sam gde sam bio prosle godine u ovo vreme. Samo sto sad obavljam te stvari, al ne smem da se radujem celoj stvari, jer je skroz moguce da ce se nesto desiti kao sto se vec desilo. Jako je sve to naporno za nas.

- Pricao sam poslednjih dana sa antivakserima iz svog okruzenja, i sa onim najgorim sto nisu antivakseri, al cekaju neki kurac, a kad ih pitas sta cekaju, nemam  pojma da im padne peer reviewed studija s marsa, samo za njih napisana, pa da budu sigurni. I to je izvor frustracije, ne znam zasto to radim, mislim slusam posle godinu dana iste gluposti. 


Ova sad faza cele ove stvari, mi je drugacija od svih prethodnih. Nema ni straha kao sto je bilo na pocetku, nije vise celo iskustvo ni toliko novo, znamo kako sta ide i kako ce se ko ponasati. Samo je naporno vise u kurac. Nisam ikad imao neki snazan osecaj da zivim u zajednici, introvertan sam, imam mali krug prijatelja, najvise vremena provodim sa porodicim i sa istih deset ljudi, ali sad je jace nego obicno, da ne razumem nikog i nista oko sebe.


Ne idem kod psihologa, vec godinu dana, imao sam pre godinu dana on this day na fejsbuku status gde pominjem i psihologa tako, da eto skoro godinu dana je proslo kako ne idem.

Ovo su mi gorih par dana.

OVo je pogresan topik

Hvala  bice sve ok.

ne da ne veruju da imas depresiju, nego ne veruju da postoji depresija  

trgni se  evo, sa cu kako mi to ranije nije palo na pamet da se trgnem, fala ti sto si mi reko.


(nevezano za covid)