Domaća pizza vs. u restoranima i "na parče"

Kad sam bio maji i gledao pizze samo na filmovima, kao Pogačić koji je čitao o filmovima umesto da ih gleda, moje prve pravljene pice su bile ovakve: umesim lebno testo, razvučem debelo, premažem onim Kečapom iz fllašice, Droga Portorož i preko toga metnem homljski sri upakovan u kesice po samopsolugama. I sir se ne istopi, dobijem pogaču s pekmezom od paradajza i preslanim sitroporom. Ali to je bila pica.

E sad, origano da miriše kao u originalu, to je nedosanjani sanak. Ovaj progano koji se prodaje u kesicama, isti je kao sasušena trava, bosiljak ili peršun, Arome nigde. Naše beogradske pice s kraja 1970-ih su imale kečap i drobljeni beli sri, testo je bilo živo, to je bilo više kao neko uzgajalište bakterija ili instalacije pičke s nekom zarazom - otud izraz palačinka za pičku pod antibioticima ili pcafejs za aknastog tinejdžera.

Zatim je trebalo pregurati fazu "tanke kore", koje onda zapravo i nema, pa je čovek gladan posle sat i po.
Trebalo je preživeti i hlebaste pice, neke vrste fokače nabudžene dodacima koji su se dodavali lopatama.

Pice u beogradskim restoranima ne valjaju. U hvaljenoj od strane 2 bgd 2srbijanska foruma - meću susam na ivicu. Jednom sam sliku metnuo pa mi rekoše "kenja mi se od tog đevreka". Kore su u bgd picerijama ili pretanke ili žive predebele nedopečene.

Iostaje na kraju domaća radinost.
Za jedni picu, a da nije ni providna ni predebela, treba 200-220 grama brašna.
Kvasac, šećer, kašika surukte, kašika ulja, so i to je to. Vode koliko da se zamesi a da ne traži još brašna.
To se može onda i bez oklagije razvući, kao što preporučuje Đenaro, prstima, brate.

Fil. Preporučuje se da se ne pretera s količinom, ja ipak preteram često.

Vremenom sam zavoleo kombinaciju slatko-ljuto-slano.

Kada mi dođe, pravim vrlo izdašan i bogat sos od paradajza.
Jedan deo paradajza ispečem sporo slow u rerni, posoljen i pobibeten i poprskan maslinovim uljem.
U tiganju dinstaum luk i beli luk na buteru i to je "investiranje u ukus", onda dodam pelato, biber i peršun seckani i kuvam da se malčice zgusne.
Onda zgnječeni pečeni paradajz ubacim u sos.
Deo pečenog paradajza metnem u teglu i zalijem uljem.

I to je sos snažan i moćan. Kad mi dpđe ulijem mali vustera, soja sosa, ubacim i ljutu papričicu (prodinstam je sa lukom),

S ovim sosom i lepim testom, svaka je dobra.
Volim suvo voće s mocarelom da kombinujem i mnogo svežeg zeleong lišća.
Pa slaninu. Ili čak i krompir kuvani pa tanko nasečen. To sam nekada radio iz štednje, a sada saznajem da je to tradicija u nekim delovima Italije.

Od origana sam digao ruke. U poslednjih 20 godina mi nije mirisao kako treba. 

Pica je jedno od mojih omiljenih sećanja iz detinjstva. Prvi put sam probala picu (i prvi put čula za nju) negde oko šeste, sedme godine. Naravno, to nije bila prava pica, nego nešto što se samo tako zvalo i što je moja mama kupila gotovo i smrznuto i šibnula u rernu. Meni je to naravno bilo super, jer se razlikovalo on onoga što sam uobičajeno jela. Međutim, pravo uzbuđenje je bilo kad sam nedeljom (ne svake nedelje, ali povremeno) išla kod ujne koja je tog dana pravila picu za svoju decu + mene. To je već bila OK pica, solidno, ne predebelo testo, domaći sos od paradajza, šunka, sir, šampinjoni, sve bejzik, ali meni wow. Sećam se da su imali tanjire za picu na kojima je bila nacrtana cela porodica koja sedi za stolom i jede picu.  Uglavnom, to je za mene bila definicija idile, pogotovo zimi, napolju sve zavejano (još oni žive u kući van grada), ja pregladna i jedem picu.

Nešto kasnije je baba počela da pravi picu, ali to je bila, što kaže kud_genijalci neka focaccia, pogača, šta li. Time već nisam bila oduševljena, testo je bilo predebelo i vlažnjikavo, a ja volim što tanje i krckavo. Nešto najbliže pici koju je pravila moja baba je pica iz nekog Pizzagrama, u Francuskoj ul. To sam nedavno jela, samo zato što sam bila mrtva gladna i piškilo mi se, svi regularni restorani bili zatvoreni, a fast fudovi bez WC-a. Inače, svakako bih pre otišla u Kli Kli, što mi je možda i jedina prihvatljiva pica na parče u BG. Malo me podseća na pice iz detinjstva, ne znam tačno zašto.

Inače mi je kod pice najvažnije da je testo tanko i da se ne raskvasi mnogo od sastojaka. Mislim da je peć jedna od ključnih stvari za dobru picu i nikada nisam jela picu ispečenu u običnoj kućevnoj rerni koja mi je bila wow. Najbolju picu sam jela u Švedskoj.  U BG, šta znam, Pomodoro mi je OK, ali samo ako se jede tamo, ako naručiš dostavu, testo bude raskvašeno.

Sad sam baš gladna.

Ne seri da ne voliš Pizzagram? Meni oni zakon, mada jedem odvajkada samo jednu pa ne znam zapravo da li su overall dobri.

Pa ako voliš to debelo testo onda je ok. Mislim, nije neki plastični trash, ja samo ne volim takvo testo.

Мора за пицу јача рерна/већа темп. Продавали су оне мале рерне баш за пице, али ме мрзело да их узимам јер су и овако добре, а мало је места у кухињи.

Иначе, ако правите добру пицу кући, кад наређате добре састојке и видите цену, лако може да се закључи шта се ставља у куповну.

at sejlor:

u pravu si, samo je meni fil odličan plus zapeku picu pa testo odozdo bude hrskavo što skoro nikad ne dobijem u piceriji.

ako voliš tanko testo, najtanje da znam u beogradu pravi pjaca i zato je sklono gnjecavljenju.

nije pica na parče ali preporučujem fabriku u požarevačkoj, oni imaju pice u 3 veličine od koji je najmanja otprilike veličine parčeta i super je za 150-200 kinti u zavisnosti šta uzmeš. mene od svog ovog fenseraja u beogradu jedino oni podsećaju na piceriju iz komšiluka u italiji.

inace to testo iz picagrama mene najvise podseca na testo koje smo jeli kao deca u jednoj od prvih bg picerija, pod lipom.

Da, Fabrika je OK, mada dugo nisam bila, znam samo da mi je ostalo u sećanju da je OK.

Ako je pleh četvrtast, onda pravim takve pice. To su onda veće, pa ih delim na teritorije - to je neka vrsta razgraničenja, kao naši političariu za kafanskim stolom nekada ili danas u mašti u tekućim pregovorima . pa jedan deo pokrijem kuvanim krompirom i šargarepom, na drugi deo ćušnem sremsku kobasicu (iedva oguljenu) i papriku na kockice, na treći, pak, kvartal plavi sir i gaudu i tako dalje. 
Kao mapa iz XIII veka.
A okrugla je kada koristim jedan predratni aluminijumski pleh, koji je verovatno preživeo izbegličke peripetije još od balkanskih ratova.
Volim ponekad i jaje, ali da žumance bude meko, najviše rovito.
Nisam naučio da kontrolišem rernu i ne pomaže da jaje razbijem "5 minuta pre kraja", već primenjujem prevaru u vidu kuvanja jaja između 3 i po i 5 minuta, i onda bupnem oguljeno jaje na dezignirani frtalj teritorije.

ja u Pizzagramu ozbiljno ispizdeo, bio jednom, ali sa celim čoporom pa sam probao razne. baš mi je bilo bezveze, posebno taj lebac odozdo, pritom, sećam se da je ceh bio dranje kože naživo

volim pice u Pjaci, dobre su i u Tratoria Campania, na mestu onog nekadašnjeg krimi - džimi Kneza u Pop Lukinoj

inače, zajebah se neki dan, pa naručio iz Pizza Bara na nbgd. i dalje ne razumem zašto iko sedi i jede tamo. odron. plastičn testo, preslana jeftina generička pršuta, sranje sir, ništa ne valja

a pirotsku pizzu iz Mamma Rose budan sanjam, ali to je kategorija za sebe. mislim i dalje da mi je to najbolja pica koju sam ikad jeo u Srbiji

otkidam na Karijolu u Zagrebu, a izvikana O'Hara mi je raniej bila bolja, sad i oni brljaju sa testom i preteruju sa nadevima - mene ne fascinira da je slanina od crne slavonske svinje i ragu od boškarina, već hoću savršenstvo jednostavnosti na pici

Meni se isto nije dopao Pizzagram, em preskupo, em podgrejano, em ta kora od pola nokta. Pizzu jedem iz vulgaris generičke picerije u kraju, ali dosta retko. Kada je za društvenu priliku, zovemo Botako, cliché, mda.

Botako je baš onako 1 srpska pica, volim ga u PMS-u.

ja u PMS-u radije prikoljem 400 grama masnog bureka. botako mi je pekarstvo zalutalo u picarstvo.

Od pica na parče, KLi Kli je zanimljiv, ponekad uzmem tamo, ali Dorćol nije moj kraj.
Ponekad uzmem u onom kršu preko puta Mašinskog, tamo se peć niakda ne gasi kao u krematorijumu.
Volim da ih prekrijem naseckanim povrćem i zalijem buterom od kikirikija.
Ali, kao rob navike, uzimam ono što ne bih smeo: na onom mestu na Krst, pored piljarnice na uglu Bojanske i Mileševske, tu uzmem picu koja je unikatna: nikakav kečap i samo neki žuti sir, bez traga pečuraka, koje mi i ne fale. Ili kod Tome ukoso preko puta Pjace. 
Znači - džank, da džankijastije ne može biti.

Toliko o parčićima.

Pjacina ima testo tanko kao kreker, pa moram da naručim i njoke uz.

Nema više "Vladimira" na početku Bulevara. Oni su imali pristojno testo.

A najbolje deep fried pan pizza bila je najsrpskija i najbeogradskija na svetu, u jednoj kafani u samom centru, ali to je posle renoviranja poslao mesto koje ima samo staro ime.

dimitrije iz čakova wrote:

volim pice u Pjaci, dobre su i u Tratoria Campania, na mestu onog nekadašnjeg krimi - džimi Kneza u Pop Lukinoj

ovo je i moj izbor. kad ocu napolitansku supenjacu idem u kampanju kad supertanko samoodrzivo idem u pjacu i to je meni sasvim okej.

E pa ne znam, ja u Botaku dobijam gnjecavo testo, masno i ivice posute susamom.

Botako je topli sendvič ali nepreklopljen tako da se ne računa kao pica. Ovo gore što su hejlovali Dimitrije i zvezda je pica.

Oni su hejlovali - ovo?

Napraviste nauku od jednostavnog talijanskog slepackog jela. Ni u ludilu ne treba vise od 3 stvari ozgo

ja eksperimentisem u poslednje vreme. ubacim sastojke za testo u onu makinu za lebac, samo dodam i kasiku kukuruznog brasna, da bude krckavo. kad se zamesi, shvatila sam sta mi je ciniti: razvucem u pleh i stavim samo testo u rernu, da se malkice zapece. onda ga izvadim, prevrnem, i namazem domaci sos od paradajza + ko sta zeli, i nazad u rernu na 240 ne vise od 10 minuta. e, to je pica!