Dinarski highlanders

a kad se krajem XII veka javi nabujala snaga

KinderLad wrote:

a kad se krajem XII veka javi nabujala snaga

metal

Filipenko wrote:Vau, našli ste nekim Šiptarima iz Crne Gore zvanim Crnogorci da imaju hercegovačko poreklo. Čestitam!

Sa njima samo kao Nemanja 1186.

Код многих братстава у Херцеговини постоје предања по којима су њихови преци дошли са Косова послије Косовског боја и да потичу од српских јунака. Нема сумње да је послије Косовског боја настало масовно кретање становништва према Црној Гори и Херцеговини. Бити потомак неког чувеног племића било је велика част и понос, па су се предања временом „уобличавала“ и преносила с кољена на кољено.



У Херцеговини велики значај припада гуслама. Постоји изрека: „Тешко кући у којој гусала нема“, јер се сматрају светињом. Гусле су живи пратилац мисли, жења и снова будућности и мученичке и славне прошлости. Управо су оне широм свијета проносиле славу и јунаштво Херцеговаца, јер гусларев пој је био о вјековној борби народа за слободу и опстанак, о војводама и јунацима. Звуцима гусала слушаоци срастају са пјесмом, те изазивају осјећања и стварају енергију.
За Херцеговину кажу да је духовни светионик српског народа. Она је Немањићима била завичај, на њеној земњи је синуло у вјечни помен Мирославњево јеванђење, те ова земља је дала велики број великих имена у различитим временима живљења.
Херцеговина је веома интересантна природна цјелина. Она се разликује од осталих српских области по томе што је она сачувала у себи велики дио породица које одавно живе на том подручју, па чак и од времена прије доласка Турака.

Многе породице које данас живе у Херцеговини, крајем 18. и почетком 19. вијека су се доселиле у Херцеговину из Црне Горе, када су неки крајеви источне Херцеговине опустјели због харања куге.

Монографија о историји цркава у племену Дробњак
Подгорица – Деценијама су у Црној Гори објављиване монографије о великим биткама и револуционарима Народно ослободилачке борбе, угледним сликарима, о градовима а ретко о верским знаменитостима. Такву праксу прекинуо је публициста и историчар Томаш Ћоровић из Шавника објављујући вредну монографију „Црква у Дробњаку” у којој је похранио бројне списе, предања и приче о животу цркве у племену Дробњак.
Ћоровић је монографијом обухватио настанак храмова на дробњачком тлу почевши од Цркве Светих апостола Петра и Павла у Никшићу која је из преднемањићког периода и била саборни храм племена Дробњака и Никшића, преко цркава и манастира пре турске окупације – Подмалинско, Бијела, Пошћење, Придворица, Петњица, Косорићи, Дубровско, Тушиња, па све до данас.
Према речима Ћоровића у Дробњаку никада није било друге вере осим хришћанске, православне, јер се „Дробњак успео одупрети исламизацији”.

Црквa Светих апостола Петра и Павла у Никшићу

"To može da se kaže za Prijepolje i okolinu, gde je najviše onih koji imaju poreklo od Vikinga, tamo ih je više od 20 procenata. Razlog je haplogrupa I1, inače karakteristična za pleme Drobnjaka, jedno od najraširenijih u srpskom narodu", rekao je Rajevac.

„НОВЉАНИ“ су, за Шибалића, највеће српско племе које је организовано дошло на Балкан, прво у околину Травника, потом Новог и Бањана и, коначно, у Дробњак. „НОВЉАНИМА“ се, по предању, звало једно српско племе које се у време досељавања Срба на Балкан доселило у Босну, а мало доцније прешло у Херцеговину и настанило се на Бањанској висоравни. Одатле Новљани, заједно с још неким српским племенима, потисну староседелачко становништво на Тари и извору Мораче, а на југ Подгорици. Освојену територију поделе међу собом и населе. Тада је Новљанима припало и пространо земљиште које је захватало племена Бањане и Дробњаке. Већи део Новљана који су преселили у Дробњак, заузео је цео предео између града Оногошта и реке Таре, и од тадашње пивске границе до горње Мораче.

СРБЉАНОВИЋИ

Србљановићи су од најстаријих времена живјели у Дробњаку, у селу Зукви, гдје су се из Бањана доселили нешто прије осталих Новљана од којих воде поријекло. Предање казује да су презиме Србљановићи донијели у Дробњак и по томе се види да су старо братство. Предање даље казује да је неки њихов предак био војник код краља Вукашина и да је за нарочите заслуге добио земљиште које је било ограничено и уписано у Повељи дуго чуваној у њиховој породици. И данас се памте њихове границе. Оне су почињале од ријеке Буковице уз село Тимар, на тимарску цркву, затим линијом Исправљени камен у Тимарском пољу – Сува смрча – Суво поље – Сама јела – Ждријело у Смољану – преко Смољана до на помол Зминице; одатле граница савија према југу и иде на Шљеме – Кадино брдо – Модри рт у Ивици – Црвено прло више Залучи – Ковиоц, а онда потоком у ријеку Буковицу. Ово земљиште је веома пространо и осим Србљановићима припадало је и њиховим огранцима, који су се временом од њих одвајали и мијењали презиме.

Предање које казује да су били везани с краљем Вукашином, има основа, јер се зна да је краљ Вукашин, у заједници са Балшићима који су тада владали Зетом, склопио савез против Николе Алтомановића. Он је у то вријеме владао овим областима, па је вјероватно да је и са Србљановићима склопио савез да се заједнички боре против Алтомановића.
Србљановића има исељених у Славонију, код Даља, а има их и у Затарју, у селу Бучју код Прибоја, гдје су задржали своје презиме Србљановић и узели ново презиме Дробњаци, по племену од кога воде своје поријекло.

Славе Ђурђевдан, а прислужују Пантелијевдан.