Budžetiranje

u mom je ok, mada ja nemam visoke zahteve

mene nisu nista ucili, nekako sam dosao do zakljucka da rodbinu ne treba držati nikako blizu, a prijatelje ako hocu da imam onda najbolje da pare ne mesem u to nikako

to da je novac tabu tema je jer smo ovde svi i stalno siromasni a i generalno jer smo kurac od naroda pa se stalno bojis da ti neko ne trazi na zajam ili otme nesto ili te nesto zajebe..a da svako za sebe ima dovoljno nikako ne bi bio tabu tema i ne bi trebao biti..

Pa dobro, hajde da kao Amerikanci stalno diskutujemo o tome ko je šta kupio i po kojoj ceni, kako bi tačno znali ko kako stoji i kakve su mu kućne prilike. Ionako iz te  zemlje uvozimo samo gluposti.

Има ту и онај стари виц, кад каже Енглез како зарађује 2000 а троши 1400 фунти месечно. Пита Југос шта ради са остатком, каже овај "то се код нас не пита". Онда Југос каже како зарађује 50000 динџи, а троши 80000.

KinderLad wrote:

Blind Lime Pie wrote:Pa dobro, hajde da kao Amerikanci stalno diskutujemo o tome ko je šta kupio i po kojoj ceni, kako bi tačno znali ko kako stoji i kakve su mu kućne prilike. Ionako iz te  zemlje uvozimo samo gluposti.

Nije to poenta. I tamo je srednjoj klasi prodata ta fora "ne zabadanja nosa".

А продата је зарад тога да се радништво запослеништво увежба да је свачија плата фирмина пословна тајна. Наравно, фирме немају никакав проблем да једна другој доставе инфо колико плаћају своје људе, али ти људи не смеју један другом да кажу то исто. Јербо.

Пази, мени навратио колега с ким сам радио до две године пре тога, а онда се фирма распала, и ајде да га питам колико су њега плаћали - јеботе ко да сам га питао да му вадим зуб. Док се није освестио да 1) фирме више нема, 2) не радимо више тамо, 3) вероватно никад више нећемо бити на суседним радним местима јер је њега ћале позвао да почне мало да директорише у породичној фирми, доста зајебанције са тим програмирањем.

А то што размењују причу о томе пошто су шта купили, ту има више разлога, а главни је то да је за функционисање тржишта потребно да информације круже, да купац донесе одлуку добро информисан. Одакле? Па или из реклама, тог извора истине, или од уста до уста. С тим што ту изгубе силно време са којекаквим опцијама и шта се како тачно зове и да ли је то овај или онај модел, са словом више или мање... а ствари о којима би требало да су обавештени има више него што њима остане времена. Тако да добар део лове потроше отприлике & одокативно, све у нади да се нису превише зајебали. Напросто, потребних информација има више него што се исплати сакупити, тако да се иде на известан ризик. А зачудо, иста та страна ризикује кад се запошљава, не питаш ти њих колико нуде, него прво они питају тебе колико тражиш, и опет они знају више од тебе. Па ти де.

zabadanje nosa u tudj novcanik je pre svega elementarno nevaspitanje i povreda licne privatnosti, a ne povreda privatnosti firme. ono sto je u novcaniku ne mora obavezno biti iz firme koja ima pravilnike o poslovnim tajnama, gluposti. ako ovako razmisljate, jasno mi je zasto ljudi u srbiji ne umeju da se odmaknu na pristojnu udaljenost kada negde obavljate finansijske transakcije, bila banka posta ili radnja.

Mene tako učili mnogo pre kapitalizma, nekako se podrazumevalo da se o tim stvarima ne razgovara u društvu, pričalo se o lepšim temama. A u mom društvu se ni sad ne govori o tome. Možda su mene pogrešno učili ali ne nameravam da učim da razgovaram o tome ko koliko para ima, to je vulgarna i dosadna tema.

Arkady Ivanovich wrote:zabadanje nosa u tudj novcanik je pre svega elementarno nevaspitanje i povreda licne privatnosti, a ne povreda privatnosti firme. ono sto je u novcaniku ne mora obavezno biti iz firme koja ima pravilnike o poslovnim tajnama, gluposti. ako ovako razmisljate, jasno mi je zasto ljudi u srbiji ne umeju da se odmaknu na pristojnu udaljenost kada negde obavljate finansijske transakcije, bila banka posta ili radnja.

Једно је то забадање носа у новчаник, а друго је да Пера и Лаза заједно раде и да један не сме да зна колико други зарађује.

А то за удаљеност, канда не живимо у истој држави. Овде још нисам доживео да ми неко дише за вратом пред банкоматом или шалтером. Оно, банке избегавам, али и оно мало што сам свраћао, пре добрих седам година, исто, поштовала се жута црта.

А то за удаљеност, канда не живимо у истој држави. Овде још нисам доживео да ми неко дише за вратом пред банкоматом или шалтером. 

Isto.

KinderLad wrote: u većini zemalja i u većini slučajeva, lepo na oglasu ili već čemu mora da piše za koliku platu se oglašava pozicija.

Амери су ту ускурац осталом свету, као и по гомили других питања. Не да не пише, него је то питање за кандидата, и то одмах на формулару за пријаву, коју плату очекује. Тако ем терет процене пребацују на кандидата, ем добију информацију са улице (јер ће кандидат да се распита код колега на форуму), ем увек постоји шанса да увате неку овцу која ће да понуди нешто много јефтиније него што су се надали.

Мени се десило, давне 2000. да сам тражио 80000 а колега (знамо се са форума) после одговори "предложени износ за 12,5% премашује онај који бисмо понудили". Оно кад не сме да напише 70000 него овако около.

da se razumemo jednu stvar, mislim kada vam u dzep vire totalno anonimni i nepoznati ljudi, ne porodica bliski prijatelji ili vec osobe sa kojima vam nije neprijatno i problematicno da to razmatrate i diskutujete.
 i u firmi imas naravno osobe sa kojima mozes da delis privatno mnogo vise od iznosa plate, kao i one sa kojima jedva procedis dobar dan i ni makac dalje.

Blind Lime Pie wrote:Hehe tu smo dakle. Dakle jeste bilo tačno to što sam slutio.

Na šta si slutio?