Karadjoke ☃

Filipenko wrote:Vojska i MUP se vrlo lukavo targetiraju i osvajaju...Biće ovde veselo za 15-ak godina...

Karađorđević: Vratila dostojanstva na Belom Dvor kraljevsko

Novac u Belom dvoru nenamenski trošen

Zanimljiva činjenica, je da Vam je Zoran Đinđić pomogao da se vratite u Srbiju kao i da ste se družili, ispričajte nam kako je izgledalo to druženje?

- Kada sam se vratio da živim u Srbiju imao sam jako dobru saradnju sa predsednikom Vlade, Zoranom Đinđićem. Dok sam živeo u inostranstvu pomagao sam da se organizuju konferencije za pomoć ujedinjenoj opoziciji. Bile su tri konferencije i Zoran je dolazio svaki put. On nije zaboravio to prijateljstvo i tri do četiri dana nakon što je postao premijer, zvao me je i rekao: “Vratite se, čekam vas, i veliko vam hvala za pomoć koju ste nam pružili”.

Filipenko wrote:Interesantno kako je predviđeno da se u ime Obrenovića sa Karađorđevićima mire neki Jakovljevići, Mratinovići i Vukomanovići, pitam se zašto 

Pored članova porodice i prijatelja Kraljevskog doma, paljenju Badnjaka prisustvovali su i pripadnici Žandarmerije, zaposleni na Kraljevskom Dvoru.

Ersatz Rikshaw Driver wrote:gde mu je sekira na poslednjoj slici?
ostavio u sumi?

RESTITUCIJA: Karađorđevići traže od države rudnik zlata!

Kraljevska porodica Karađorđević u zahtevu za restituciju, pored Belog i Kraljevskog dvora na Dedinju i imanja na najluksuznijim lokacijama u Beogradu, tražila je od države da im vrati rudnik zlata, ekskluzivno saznaje Kurir.

Prema tvrdnjama našeg izvora, zahtev desetoro naslednika kralja Aleksandra sadrži više od 70 stavki, a vrednost te imovine je basnoslovan.

– Spisak je dugačak kao roman. Nema čega nema na njemu – šume, voćnjaci, livade, nekretnine… Ono što je najviše privuklo pažnju jeste rudnik zlata u opštini Negotin. Uz njega ide i laboratorija za preradu zlata, fabrika za preradu zlatne rude i lager u reci Pek. Ne smemo ni da zamislimo koliko će sve to da košta državu, naravno ako dobiju sve što su tražili, jer smo čuli da su preterali sa zahtevom imovine – kaže naš sagovornik, uz opasku da je pitanje da li im sve to zaista pripada:
– Koliko nam je poznato, kraljevska porodica je te rudnike dobila od države na korišćenje i nisu bili vlasnici, tako da po svoj prilici neće imati pravo na povraćaj. Ali o tome odlučuje Agencija za restituciju nakon što pregleda svu dokumentaciju.
Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić naglašava da će Karađorđevići imati tretman kakav zakon nalaže.



– Agencija za restituciju raspravljaće tek sledeće godine o povraćaju imovine Karađorđevićima. Beli i Kraljevski dvor su zakonom zaštićeno dobro nulte kategorije i kao takvo ne mogu biti vraćeni starim vlasnicima. Svakako, odluka o zahtevu biće doneta u legalnom postupku kao i za sve ostale građane – kaže Sekulić i dodaje da će tražiti pomeranje rokova za finansijsko obeštećenje sa 2017. na 2020. godinu.
Imovina koju Karađorđevići potražuju*

– rudnik za vađenje zlatne rude Brodica, Negotin
– rudnik za vađenje zlatne rude Železnik, Negotin
– lager u reci Pek
– laboratorija za preradu zlata „Neresnica“, Negotin
– rudnik uglja Sikole
– fabrika za preradu zlatne rude u Glogovici
– poljoprivredna gazdinstva u Topoli
– imanja u Sokobanji
– imanja u Kučevu
– rudnih Ševica Kučevo
– u beogradskoj opštini Rakovica više od 200 ari
– u Sarajevskoj ulici, Beograd, više od 15 ari
– šuma na Kanarevom brdu, više od jednog hektara
– opština Savski venac,
– 9 hektara
– opština Vračar, više od 100 ari

* Karađorđevići potražuju imovinu koja je posle smrti kralja Aleksandra ostavinskim rešenjem od 27. oktobra 1938. podeljena na tri jednaka dela između sinova Petra, Tomislava i Andreja

Karađorđevići
NE PITAJTE NAS NIŠTA

Služba za informisanje porodice Karađorđević nije bila previše raspoložena da priča na ovu temu:
– Podsećamo vas da je na identična pitanja odgovoreno toliko puta do sada, pa sigurno da i u vašoj arhivi ti odgovori postoje. Oni se nisu promenili, jer se ni situacija nije promenila. Trenutno jedini ko na ovu temu može nešto novo da kaže jeste onaj ko je zakon doneo i onaj ko zakon sprovodi.

otto katz wrote:Ja bih im sve vratio. Zarad zaoštravanja društvenih antagonizama. Lako će se poslije opet pootimati.

William Murderface wrote:Evo prilike da to ponovimo bez tih ometajućih faktora.

Ако је за Париз, није за Београд
Уместо да се париски споменик Карађорђевићима одлива и реплика поставља у Београду, прави је час да се сруши и уклони и онај оригинал у Паризу

Министар генерал Марић, посланик Најжар, француски председник Лебрен, посланик Пурић и остали великодостојници испред споменика краљу Петру Првом и краљу Александру Карађорђевићу у Паризу, на дан откривања 9. октобра 1936. (Фото Архив Југославије)
Иницијатива групе архитеката да се париски споменик краљевима Петру и Александру Карађорђевићу одлије и постави у Београду наишла је на опречне коментаре. Једни мисле да бисмо тако добили не само споменик него и нешто више од споменика.
А то значи симболичну обнову памћења и нарушеног српско-француског пријатељства као и смањење раздаљине између, у наше време, прилично удаљених Париза и Београда. Други то одбацују и неће да чују ни за два споменика ни за два краља ни за два народа ни за два града, тврдећи да је таква иницијатива депласирана.
Не опредељујући се ни за једну страну, а у жељи да се нађе компромисно решење и ово питање за сва времена скине са дневног реда, реченоме би ваљало додати и нешто што се још није чуло.
Наиме, уместо да се париски споменик одлива и реплика поставља у Београду, прави је час да се сруши и уклони и онај оригинал у Паризу. Док се то не учини он ће увек бити предмет оваквих распри, па и камен у ципели српско-француских односа. Не бисмо се зачудили ако би се испоставило да су власти нове Југославије и раније долазиле на ову идеју, али можда Французи никад нису били склонији, а међународне околности погодније, да нам се изиђе у сусрет.
Прилика је да наум који није остварила Титова Југославија оствари суверена и слободна Србија. Завод за заштиту споменика, Министарство културе, Министарство иностраних послова, ваљало би да упуте званичан захтев надлежним француским институцијама и Унеску који брине о светској културној баштини, да се тај споменик, на наш захтев, без много буке, преко ноћи, уклони и уместо да постоје два да не постоји ни један. А ниједан је циљ који је у Србији већ остварен.
Најприкладније би било да се тај подухват уврсти у програм обележавања стогодишњице Првог светског рата. Французи би тако показали да воле нас као што смо ми волели њих.
Али вратимо се на почетак и пођимо редом.
Идеја о рушењу сама по себи све говори и без сумње ће код већине наићи не само на разумевање него и на одушевљење. Ако јој је готово сувишно свако образложење није ли то најбитније и за њено остварење.
Пре свега већина наших људи не зна, нити је икад чула (и добро је што не зна и што никад није чула, а и да је чула не би веровала) да такав споменик у Паризу постоји. Они ретки који су чиста срца одлазили у Париз били су непријатно изненађени шта их је тамо чекало, не верујући очима кад би, на несрећу, на њега набасали.
На повратку о томе нису ником причали, а да су причали био би то класичан пример ширења лажних вести и непријатељске пропаганде. Они који у Паризу живе обилазили су га ноћу, али у широком кругу, зазирући да их ко не види. Из амбасаде су будно мотрили и фотографисали сумњиве који су се тамо врзмали.
Провокација је била утолико већа што споменик онолико штрчи, не мањи од оног Кнезу у Београду, у срцу француске престонице, на Јелисејским пољима, на рубу Булоњске шуме, близу српске улице, тако да га и најопрезнији нису могли избећи и игнорисати.
Да је тај споменик у неком другом граду, а не у Паризу, да је и у Паризу, али не тамо где је, у самом центру, и да је у центру и у Паризу, али да је подигнут неком другом, свакако не би бацао тако сумњиву сенку на Град светлости. Да ли је случајно што се код тог споменика нико наш никад није састао ни фотографисао, нити је коме своме миломе препоручио да то уради.
Или се фотографисао, али водећи рачуна да се споменик не види. Ко би се усудио да такву компромитујућу разгледницу пошаље пријатељу у Србију, а да се тај не престрави или га пријави. Упитајмо се зашто су наши гастарбајтери готово по свим париским трговима демонстрирали, а једино избегавали да се окупе код тог споменика, ако не из жеље да их нико не доводи у везу са њиховим проскрибованим краљевима. 
А да су то учинили, шта би тек онда свет мислио о нама кад и без тога не мисли ништа добро. Како то да нам се баш никад ниједан наш репортер није обратио са тог места? А какав би тек скандал избио да се српски амбасадор преварио да, неким поводом, на тај споменик положи венац или цвет.
После свега реченог и нереченог, какав би преседан настао кад би се тај вајни споменик, који смо једва подносили у Паризу, обрео у Београду. И то између дворова од којих је један њихов, или испред Скупштине коју су Карађорђевићи и подигли.
Али покушајмо да останемо присебни како бисмо проблем сагледали хладне главе.
Упитајмо се зар Французи нису имали никог свог да му подигну споменик него су морали да га подижу туђим, и то баш нашим краљевима.
Постоји ли још неки случај да је неком краљу подигнут споменик у туђој, а да га нема у својој земљи. Своје краљеве су побили, а нашим подижу споменик. Шта хоће да нам кажу и поруче тиме што наши краљеви имају споменик у Француској, а немају га у Србији.
Да се можда не усуђују да тако упућују неку примедбу нама и нашој новијој историји. На шта би личило да ми подигнемо споменик Гетеу или Моцарту или Пушкину, а да га нема ни у Берлину ни Бечу ни Москви.
Да су Карађорђевићи, краљеви Петар и Александар, заслужили да имају споменике ми их не бисмо срушили колико год их је било и где је год који био. И да су нам Французи били искрени пријатељи, придружили би нам се, кад смо у јеку обнове и изградње порушили све до једног – и срушили тог једног. Не, издали су нас, нису га срушили и зато им и сада можемо рећи отворено: Ако је за Париз није за Београд. А кад није за Београд, не би требало да буде ни за Париз.
Појава париског споменика у српској престоници, у овом часу, одударала би од свега што данашњи свет о нама мисли и што Србија данас ради и представља у очима света. То би био крупан корак уназад и класичан пример ревизије историје. Коме је могло промаћи да је те краљеве у Србији мало ко и споменуо приликом обележавања стогодишњице Великог рата, а они су га наводно водили и у њему тобож победили, мада о томе нема чврстих доказа.
Зато нема сумње да би представници наше државе идеју о рушењу много ученије и раскошније образлагали, горљивије и убеђеније заступали него идеју о подизању. Да не говоримо о подршци и несебичној помоћи на коју бисмо наишли у читавом региону. Рецимо поштено, да ли би се јавило више заинтересованих домаћих и страних инвеститора – за његово рушење или за подизање?
Французи би средства која дају на одржавање споменика могли да уштеде и последњу рату приложе за његово уклањање. Најзад, Француској тај споменик није сметао да уђе у Европску унију, али ако би се појавио у Београду, постао би препрека на нашем путу ка ЕУ. Одмах после Косова, његово уклањање би постало услов за наше даље напредовање.
Да подсетимо: На споменику је приказан краљ Петар Први Ослободилац на коњу, чију узду држи његов син, витешки краљ Александар Ујединитељ. Можда се, у срећнија времена, могло наћи и прелазно решење.
Рецимо да се краљу Петру замени глава, лако је погодити чијом. Краљ Александар би могао остати и наставити да држи узду новом коњанику, као што се то, и без тога, у стварности већ догодило. Али за такву иновацију чини се да је пропуштена прилика, за сва времена.
На крају, не заборавимо колико хектара најлепшег грађевинског земљишта заузимају, по Европи и Блиском истоку, српска војничка гробља, због којих је поменути споменик и подигнут. И израчунајмо колико би се добило да се та гробља претворе у шопинг центре? Али о том – потом.
Матија Бећковић
објављено: 25/01/2015

Како је принц Александар „ председавао” у Краљеву
Изненадни долазак престолонаследника Александра Карађорђевића и принцезе Катарине на седницу градске скупштине у Краљеву изазвао различите реакције и полемику међу одборницима

Александар Карађорђевић за говорницом Скупштине Краљево (Фото З. Љубичић)
Краљево – Колико до јуче важило је неписано правило да од скупштинске говорнице др Љубишу Јовашевића, бившег градоначелника, а сада одборника и лидера Покрета за Краљево није лако уклонити са говорнице, а ни збунити. Нису помагале ни опомене председника скупштине, ни мерење времена, а понекад ни јачи аргументи колега.Али, јуче се десио преседан. Јовашевић, иако по опредељењу републиканац, прекинуо је своје излагање и напустио скупштинску говорницу, изненађен и збуњен.
– Док сам говорио, изненада се на вратима појавио престолонаследник Александар са принцезом Катарином и својом пратњом. И, упутио се према говорници, а шта сам друго могао него да се склоним и уступим му микрофон. Немам ништа против да оваква личност дође у наш град и локални парламент, али треба да се зна како се то ради. Морали смо да знамо за ту посету. Седницу је требало прекинути да бисмо далеко уљудније и достојанственије дочекали претендента на престо. Овако је све, стварно, било чудно – објаснио нам је Јовашевић.
Престолонаследник Александар се обратио одборницима пожелевши им успешан рад, објаснивши да је у вољени град, које носи краљевско име, са супругом, принцезом Катарином донео донације за болницу, дечије село и једну школу и да ће се трудити да помогне у привлачењу крупнијих инвестиција.
Али, џаба то. Чим је напустио седницу Срђан Кнежевић, одборник, такође Покрета за Краљево, истина знатно уздржаније него уобичајено, указао је на повреду пословника и при том објаснио да лице које није у скупштинском саставу може присуствовати скупштинској седници, може и да се обрати одборницима, али уз њихов пристанак. Сретен Јовановић, председник градске скупштине је прећутао интервенцију одборника Кнежевића и није затражио гласање о повреди пословника. Правдао се: „За посету седници ни сам нисам знао, а као добар домаћин устао сам, уважавајући угледног госта“.
И, док је престолонаследник говорио, председник Јовановић, иначе социјалиста, као и већина одборника су из поштовања стајали. Зачуђујуће, седели су они блиски монархији, одборници Двери.
– Не, није то био гест уперен против доласка престолонаследника Александра. Заиста смо тиме почаствовани, али смо против озбиљног нарушавања реда у сали у којој заседа највиши орган локалне власти. То није морао знати престолонаследник, али је на то требало да га упозори његов протокол и домаћин – објаснио нам је Владан Шапоњић, заменик шефа одборничког клуба Двери.
Градоначелник Краљева Томислав Илић, који је дочекао престолонаследника и принцезу, после је објаснио да је Александар пролазећи поред сале, упитао „шта се ту одржава“. А, када је добио одговор, пожело је да сврати и накратко „председава“.
– Мислим да је ова реакција и полемика била сасвим непотребна, напротив срамотна је и штетна. Јер, личности као што су престолонаследник Александар и принцеза Катарина су изнад наших правила, па било да је реч о статуту или пословнику, свеједно.Уосталом, ми од свега направимо случај зарад ситношићарџијске политике и ништа нам није свето – каже Милош Милишић, заменик председника одборничке групе СНС-а.
Мирољуб Дугалић
објављено: 31.01.2015.