Ekologija - izdvojeni nevažni slučajevi

Ekologija je bitna i sviđa se ljudima da se njom bave globano, kako je i jedino moguće. Prate otapanje glečera, permafrosta, mere CO2 ili metan u atmosferi i dolaze do zaključaka koji nam predviđaju katastrofalnu budućnost. Moje mišljenje je da je sve to korisno i da smo se lepo civilizacijski zakucali u zid ispred nas i da nam nema budućnosti bez potpune promene ekonomskih i iz ekonomije proiztičućih zakonitosti po kojima živimo. Na temu idemo li ka svome usudu nema mnogo prostora za diskusiju, bar ne u mojo glavi, kao ni na temu da kako to da mi je u vikendici potpuno ispravan frižider star skoro 70 godina, a u kući menjam pomenute na deset godina.
Ono što mene interesuje su slike koje su nam usađene i to ću pokušati da objasnim kroz krajnje plastične tj prizemne primere. Takođe, ono što me strašno nervira je pitanje cene i forsiranje slike naše srećne budućnosti kroz omogućavanje usluga i proizvoda po veoma niskim cenama zahvaljujući konkurenciji i tržišnom rešenju. Na žalost, život sam potrošio na „how it is made“ emisiju, a nisam snimio ni jednu epizodu, pa ću vam ovde ispričati par pričica o doom-u koji je našu malu zemljicu zadesio kada je konkurencija uzela stvar u svoje ruke.
Pisaću sporo, u skladu sa vremenom.
Trudiću se da svaki slučaj posebno postujem, tako da ću sa ovim kljakavim uvodom završiti 1,2,3, sad.

Industrija i tržište DIY premaza, jeftini ekološki premazi.
Već par decenija se forsira prelazak sa rastvaračkih sistema (razni uljani emajli, osnovne i ostale farbe, lakovi i tome slično) na vodene, ekološke premaze.  U skladu sa tim su donesena razna ograničenja za isparljive organske materije koje neki premaz može da sadrži.
Konvencionalni, stari premazi se prave od alkidnih smola (koje se proizvode od glicerola (biljni izvor, obnovljivi) ili pentaeritrola i biljnih ulja ili sintetičkih masnih kiselina). Biljna ulja (sojino ili suncokretovo npr) se dobijaju iz soje i suncokreta, obnovljivi izvori. Međutim, u formulacijama se koriste rastvarači, najčešće benzin (za lak) ili white spirit koji nije obnovljiv. Sušenje ovih premaza se odvija otparavanjem organskih rastvarača (štetno) i hemijskom reakcijom u samom alkidu – zasićavanjem nezasićenih veza. Otpravanje je brzo, reakcija je spora, tako da se ovi premazi sporo suše.
Da bi se rešili štetnih isparenja, prelazimo na premaze na bazi vode, gde je rastvarač koj isparava voda, čime smo se rešili najvećeg problema starih sistema. Ostaje problem koji ne volimo da previše potežemo, a to je pitanje monomera koji se koriste za proizvodnju emulzionih veziva (vinil acetat, razni akrilati, vinil versatat i slično). Takođe, ostaje i problem potrošnje vode, koja je značajna zato što se voda troši ne samo u samom reaktoru, već i za kontrolu temperature reaktora, tj za njegovo hlađenje, često je sama polimerizacija egzotermna.
Prethodno poređenje navodim, samo kako bih naslikao sliku na kojoj se vidi da situacija nije potpuno čista i da je upitno šta je zelenije. Takođe, da malo približim osnove, za ono što sledeće nameravam da kažem.
Oslobađanjem zemlje od crvenih stega, dobili smo tržište koje ne interesuje preterano razne lopove, zarade su isuviše male, a posao je mukotrpan, pa sve ostaje tržištu i konkurenciji.
Na primer:
Godinama su se razvijale male firme i dobijali smo na tržištu nove poludisperzije (naziv koji ne odgovara ničemu, ali je ovde ustaljen, pa ajde de) koje se obično predstavljaju kao ekološke. Po sastavu imaju minimalnu količinu veziva, još manje pigmenta, a jako puno punilaca (kalcijum karbonat). Zahvaljujući tome, potrebna je velika količina za farbanje zida i potrebna je dobra podloga. Troši se veća količina materijala i više rada. Puno materijala se i vozi, što za proizvodnju, što prilikom distribucije, čime se troši dosta goriva. Sam premaz je poprilično osetljiv, lako se ispralja i ošteti, tako da ga je potrebno često obnavljati. Zato što se nanosi debelo (nema pigemenata, a punila teško pokrivaju podlogu) prilikom ponovnog farbanja je potrebno skinuti prethodno nanešenu farbu. Ono što ovaj proizvod drži na tržištu kao osnovni proizvod je cena kante od 25kg. Na prvi pogled, cena je neuporediva.
Sa druge strane, postoje proizvodi čijom pravilnom primenom, isti posao može da se završi sa 4 do 5 puta manjom količinom. Ove pune disperzije (opet ustaljen naziv ovde) se nanose daleko tanje, formiraju bolji i otporniji film, mogu da budu i perive, bolje štite podlogu i traju znatno duže. Obično nije potrebno skidanje za novo nanošenje. U poređenju sa prethodnim, svega se manje troši, pa bi na nivou ove male države umesto 100.000 tona, bilo dovoljno 20.000 tona za obavljanje istog posla, ne računajući to da se ređe zanavljaju. Manja potrošnja neobnovljivih. Pored toga, potrebno je imati na umu da to znači manje upotrebljene energije za proizvodnju, kao i manje potrošenog goriva za prevoz, prvo sirovina, pa posle i gotovog proizvoda. Na kraju 5 puta je manja količina plastične ambalaže da se sve to zapakuje.
Konkurencija je rekla svoje i tržite je uredilo situaciju. Za potrošača naizgled jeftinije, a puno skuplje kada se sve izračuna, ali tu već ne mogu ništa, moram da se povinujem tržišnom rešenju.
Nadam se da sam jasno napisao važnije detalje.

Те фарбе на воденој бази волим јер се брзо осуше, за 2-3 сата, а оне уљане фарбе доста дуже, већ сам заборавио колико, годинама их не користим, чини ми се данима се суше.. и шта сад, офарбам рецимо 50 дрвених сандука на отвореном, а почне киша... 

Igrom slučaja sam krenuo od farbe, pre neki dan sam u RL imao raspravu na temu vodenih i poliuretanskih lakova za parket, pa me je to podstaklo.

Razlika u ceni je ponekad nerealno velika, ako se analizira cena sirovina potrebnih da se proizvede. Upotrebno je sasvim druga priča, često se za male uštede kvalitet proizvoda sroza nerazumno mnogo.

U opisanom slučaju je jasno da je boja u osnovi bila sa isuviše malo veziva koje nije moglo da se dobro veže za podlogu i formira zaštitni film. Pored toga, u boji nije bilo titan dioksida koji je beli pigment koji boji daje pokrivnu moć. Ono što meni smeta je ta akrilna laž koja se često ponavlja - mnogo proizvoda koji se reklamiraju kao akrilni premazi nisu akrilati. To tako prolazi od kada pratim situaciju sa tim proizvodima i nikom ništa.

Čisto kao ilustracija, boja bez tog pigmenta ili sa njim se razlikuje u ceni za nekih 10-20 centi po kilogramu (u proizvodnji, naravno u zavisnosti od doziranja), dok je u prodaji razlika nesrazmerno viša. To je sve lepo uredilo tržište.

uskok i ajduk wrote:Те фарбе на воденој бази волим јер се брзо осуше, за 2-3 сата, а оне уљане фарбе доста дуже, већ сам заборавио колико, годинама их не користим, чини ми се данима се суше.. и шта сад, офарбам рецимо 50 дрвених сандука на отвореном, а почне киша... 

Drvo je posebna priča. Transparentne (lazurne) ili pokrivne boje za drvo?

Kol'ko je skuplja kanta od 25kg ful disperzije?

Plašim se da se dohvatim ambalaže, tu je situacija poprilično komplikovana. Od folija koje različito traju zbog manjeg doziranja antioksidanasa i UV stabilizatora, preko birazgradivog do plastike ili višeslojnih materijala za pakovanja u prehrani. Padaju mi na pamet mleko i pivo kao interesantni primeri, verovatno ću na tu temu malo da pišem čim me puste zlotvori.

ontheotherhand wrote:Kol'ko je skuplja kanta od 25kg ful disperzije?

Полудисперзије,дисперзије,акрилне боје...оне су све одавно на воденој бази.

Kada je u pitanja ambalaža, danas se najviše posmatra ukupna emisija gasova koji doprinose efektu staklene bašte, koji se svode na emisiju CO2 (svi drugi gasovi se preračunavaju na CO2) kako bi bilo lakše poređenje. Što je veći carbon footprint tj što je veća emisija gasova koji doprinose efektu staklene bašte, to su veći porezi koje proizvođač mora da plati po osnovu proizvodnje određenog tipa ambalaže.

Ako posmatramo konkretne primere, kako bi bio jasniji princip po kome ovo funkcioniše, možemo da poredimo plastičnu ambalažu sa metalnom ili staklenom ambalažom, razne su namene u pitanju – od pakovanja smrznutih proizvoda, preko morskih plodova u raznim marinadama preko raznih turšija, namaza do raznih proizvoda za pranje.

Osnove ovog koncepta razmišljanja idu u komletno sagledavanje procesa – od transporta mabalaže do fabrike, preko manipulacije u proizvodnom procesu, distribucije i prezentacije proizvoda.

Zamenom staklene ambalaže plastičnom, količina ambalaže za pakovanje jednog proizvoda je smanjena sa 18 kamiona staklenki na jedan kamion plastične ambalaže. To je ostvareno tako što je dizajnirana složiva ambalaža, veoma tankih zidova, sa prihvatljivo dobrim barijernim svojstvima. Nema etiketiranja, zato što je plastična ambalaža došla sa već nanetim dizajnom (in mould labeling). Bruto masa upakovanog proizvoda je niža za 24%, što omogućuje dalje uštede prilikom transporta napunjenih posuda. U radnjama je značajno smanjeno škart, nema više razbijanja posuda i troškova čišćenja prosutog. Ranije okrugle i elipsaste forme su zamenjene pravougaonim, iskorištavajući prostor na paleti do maksimuma, optimizujući broj proizvoda na jednom paletnom mestu. Izbegava se povratna ambalaža, njeno pranje i otpadne vode koje tako nastaju, tretiranje tih otpadnih voda i cena tog tretmana.
Kada se svi faktori unesu u odgovarajuće računice, dobijemo rezultate koji omogućuju  uštede od 30% do 70% u zavisnosti od konkretnog slučaja, a kako se računa da je plastičnu ambalažu moguće reciklirati skoro 100%, pomenuti kalkulatori emisije CO2 nam daju doatne uštede na porezima, zato što se računa da je emisija CO2 manja za 10% do 30%.

Problemi sa barijernim svojstvima plastične ambalaže (bolja propustljivost za gasove što je neželjeno od staklene ili metalne ambalaže) je predmet stalnih poboljšanja svojstava polimera po ovom pitanju.

Ostaje problem reciklaže  i razgradljivosti– računa se da je recikliranje 100% (zato što je to teoretski moguće) dok je praktičan rezultat daleko niži, a biorazgradljivost praktično ne postoji. Takođe, postoji jedan problem koji po meni najkontroverzniji – svaki neškodljivi polimer u sebi sadrži više ili manje štetne monomere.

Naravno, sve što sam ovde napisao nije tačno, ima previše aproksimacija da bi moglo da prođe kao istina, ali kao opis stoji.

Ukus vode je bolji iz staklenih flaša, naročito leti zbog zagrevanja plastike. i staklene duže čuvaju temperaturu.

Inače, šta misliš o Story of stuff projektu?

Ne znam šta je to.

http://storyofstuff.org/movies/

hvala, umem da guglam već neko vreme

u principu, svaka čast aktivizmu, ali zemlji je potrebna serija zakona, globalno istih, koji će se primenjivati bez pardona, na svest čovečanstva nikad ne računam

Teško će to da ide, kad je vazduh već komodifikovan kroz carbon trading. Pravi fiktivni kapital.

Kako nas istorija uči, u izostanku spoljašnjeg mehanizma koji će da promeni trenutna pravila igre između aktera, opadajući prinosi na investicije u društvenu kompleksnost vode u provaliju pre ili kasnije. Energija je osnov svega, a subvencionisanje kompleksnog društva jeftinom energijom ima svoje limite.

Zna li neko nešto o briketima kao ogrevu? Čuo sam, meni se čini paranojne, priče da mogu da dovedu do eksplodiranja peći u kojima se koriste.

ne bi trebalo
mogu samo biti boljeg i losijeg kvaliteta u zavisnosti od cega ga prave, sto se ogleda u toplotnoj energiji koju oslobode