fat shaming

Fat-shaming: how the slim and sanctimonious help to cause our obesity crisis

imam drugaricu koja je skoro prestala da pusi, i u tom procesu prestajanja se ugojila. i sve bi to bilo ok da se nije zajebala da ode na letovanje u srbiju i hrvatsku, odakle se vratila vristeci jer se svako poznat i nepoznat nasao pozvanim da komentarise njen izgled i da joj deli savete. jos se uskoro udaje, pa je tako naisla na ideju da treba da kupi haljinu u koju ne moze da udje, i onda da joj se do dana D telesno prilagodi. i moje iskustvo je slicno, kad god odem u srbiju ljudi me otvoreno pregledaju, komentarisu, neki i stipnu za salo pa se onda odluce da li da pohvale ili pokude.

ovi dosadni evropljani koji gledaju svoja posla uglavnom nisu takvi (bar ne tako otvoreno), ali u americi sam imala prilike da vidim ljude koji s moralnih visina komentarisu tudju debljinu. tamo je situacija posebno skakljiva jer su gojazni najcesce ujedno i siromasni, tako da se prezir cesto svodi na neku mnogo kompleksniju klasnu netrpeljivost koja se ispoljavaja kroz toboznju brigu za tudje zdravlje, ili jos odvratnije, brigu za zdravstveni budzet nacije.

kakva su vasa iskustva i misljenja?

bemty wrote:kakva su vasa iskustva i misljenja?

Veoma bogata iskustva, i vrlo konfuzna misljenja.

Ovo za ex-YU prostore i fat shaming je jasno. Kao klinac sam imao par kila viska, sad kad gledam slike ne vidim ni gde je taj visak. Medjutim, to je bilo dovoljno da se kvalifikujem kao "debeli". Sto me je u adolescentskim godinama ubacilo u lose tripove (povlacenje iz sveta, sto je doduse mozda moja inherentna karakteristika)... i, najgore, nateralo na dijete. Posebno ranih osamdesetih su samoubilacke dijete bile u modi kod nas (tipa jedan paradajz dnevno), a sad je i plavusama (sorry Mau) jasno da je to najbolji put da se stvarno udebelis. Kao i ostavljanje duhana, naravno.

Niko me ovde ne fat-shamuje, izmedju ostalog jer sam mator i nikog nije briga, u stvari jedini to radim sam na svoj racun (i ljudi se obicno nasmeju, ali umereno... ne seire).

I'm a fat pig & I don't give a shit. Lazem, naravno, rado bih skinuo 5-10 kila... ali s dijetama sam zavrsio. Jos gajim malo vere u onaj low-carb model, to moze da pomogne.

nikada nisam bio debeli. naprotiv. moja baka je stalno patila zbog toga i pokusavla je da me ugoji bez uspeha. no kako sam bio giki kid druzio sam se s bucmastom decom koja su bila nrdy pa nisam imao neki zazor.

danas imam dosta drugara koji vode racuna oko linije a meni je gust da tamanim cevape kod cice ili u talimatu posto se jednostavno ne lepi.

inace betty mislim da je i kod nas situacija sada negde deo klasnog raslojavanja.

Primetio sam i ja to za komentarisanje izgleda, tj tezine, u domovini. Radi se to i ovde, ali vise kao prijateljsko zezanje medju dobrim drugarima ili ogovoranje nekog treceg. Jos nisam doziveo da mi neko van Srbije (a da nije "nas covek") ozbiljnim tonom kaze: "ti si se kanda malo ugojio/smrsao".

nikada nisam bio debeli. naprotiv. moja baka je stalno patila zbog toga i pokusavla je da me ugoji bez uspeha. no kako sam bio giki kid druzio sam se s bucmastom decom koja su bila nrdy pa nisam imao neki zazor.

Isto.

Na drugoj godini faksa imao sam 54kg na 1m84, i onda sam, posto su mi neke drugarice diskretno stavile do znanja da sam zgoljavko, poceo da vezbam i jedem na silu po dve porcije po obroku.

Ja sa debljinom imam intiman odnos, pošto mi je mama on the plus size, pa sam je u jednom trenutku krivila što ne brine dovoljno o sebi i svom zdravlju. Kasnije sam shvatila da je debljina samo simptom nekih drugih stvari, ali prekasno pa mi je ostao taj strah od viška kilograma. A od kad se meni desilo što se desilo ugojila sam se više nego ikad, iako ne izgleda tako, pa se sad trudim da se vratim gde sam bila, iako je, bez svakodnevnog bicikliranja to dosta teško i sporo. Ne volim i ne prija mi kada nisam zadovoljna svojim telom, ono meni jeste bitna stvar i ne volim što nisam bila u stanju da se adekvatno brinem za njega.
Opet, ne robujem mu - ne odričem se slatkiša a sport koji radim je nešto u čemu uživam.

Inače hoću da podelim sliku divne kerol rozeti ovde


Kad smo kod šejminga, a jel možemo da pričamo i o disfigurement shamingu?
Ja u poslednje vreme imam užasan strah od nošenja kratkih majica. Letos mi to nije bio problem, iako su mi ljudi često blenuli u ruku, ali sad kako stalno nosim duge rukave valjda sam se i odvikla kako izgleda, pa sad kad treba da idem na neki fitnes baš mi je teško da izaberem kratke rukave umesto dugačkih. pa se kuvam ko luda :D

u svakom slučaju, svako bi trebalo da se brine o svom telu i da ga voli bez obzira da li je mršavo ili debelo.

Kad smo kod šejminga, a jel možemo da pričamo i o disfigurement shamingu?
Ja u poslednje vreme imam užasan strah od nošenja kratkih majica. Letos mi to nije bio problem, iako su mi ljudi često blenuli u ruku, ali sad kako stalno nosim duge rukave valjda sam se i odvikla kako izgleda, pa sad kad treba da idem na neki fitnes baš mi je teško da izaberem kratke rukave umesto dugačkih. pa se kuvam ko luda

Eh, ja sam bio u tom filmu, ali zbog tetovaze. Imao sam jednu ljubavnu uspomenu na podlaktici leve ruke (jedino je moja ujna, god bless her, imala razumevanja... posto sam sluzio u mornarici, rekla je, kakav je to mornar bez tattooa). Ostatak sredine (YU/Srb) nije to gledao s naklonoscu, posebno kad sam se - sto rekao jedan moj bivsi poznanik, preko masonskih veza - domogao pozicije na univerzitetu. Dugi rukavi u sred leta, nocna mora.

Onda sam platio lepe pare nekom hirurgu da to skine. Onda sam otisao down under, gde nikog nije briga dal si ceo oslikan kao strip. (Stavise, u Novom Zelandu mu to dodje tradicionalno).

baš šteta, tetovaže su kul

i sama sam često razmišljala o tetoviranju ruke al me strah od reakcije budućih poslodavaca odvraćao od toga.
sad bih baš i mogla, ionako neću ruku pokazivati svuda, a ako i hoću, tetovaže neće biti prve stvari koje će zapasti ljudima za oko
inače mi je u USA baš bilo neobično i interesantno kako su svi istetovirani, i mladi i stari i nikog nije briga. jest da je u uslovima zapošljavanja pisalo da moraju biti sakrivene ali se na to niko nije obazirao. freedom, man.

moja baka je umrla a nije saznala da moja polovina ima tetovazu (deepo iz inkala) na podlaktici, tacno iznad zgloba. stalno je nosila pred njom neke narukvice i sta ti ja znam.

Ointagru Unartan wrote:Jos nisam doziveo da mi neko van Srbije (a da nije "nas covek") ozbiljnim tonom kaze: "ti si se kanda malo ugojio/smrsao".

drug mi se preselio u nemacku, pa se letos vratio u zavicaj da obidje rodbinu. ide dijalog s tetkom:

- ti si mi se malo ugojio?
- nikad nisam bio mrsaviji.
- vidi se.

bez da trepne izmedju, a i jedno i drugo nekim zloslutecim tonom.

Skoro pre 15 god. ja se konacno spremio da posetim rodbinu po Evropama i Amerikama. Ne specijalno za tu priliku, ali desilo se tako da sam tik pre toga skinuo oko 20 kila. Jbt. mog razocarenja, niko nista da primeti! U stvari, verovatno sam im se bio ubucio, ali nisu hteli da kazu. Ne znam sta su ocekivali, Ricky Martina? (Verovatno... e pa sorry sto sam ih razocarao.)

Ja imam baš dosta iskustva sa fat shamingom. Najgore iskustvo mi je sa sopstvenim roditeljima. Jer ja sam od recimo 16 do 20 godine imala ozbiljan problem sa viškom kila, fazon BMI mi bio preko 25, možda mi je zdravlje bilo ugroženo, a možda i ne, ali mama i tata su se plašili da će moja težina samo rasti. Tad sam ih mrzela, sad ih ne krivim, jer znam da su bili uplašeni i da jednostavno nisu znali kako da se postave. Jebiga. S njima sam imala takvih problema samo u tom periodu, pre i posle toga ne, iako sam ceo život bucka.

Dakle, u detinjstvu sam bila bucmasta ali nikad debela i niko mi do srednje škole nije rekao da sam debela, bar ne da se sećam. Negde na prelasku iz osnovne u srednju sam naglo smršala, slučajno, to je jedino vreme u mom životu da sam bila baš mršava, fazon 52-53kg na 169cm. Onda sam malo krenula da se gojim, to mi se nije svidelo, pa sam počela da eksperimentišem sa raznim dijetama. Naravno, rezultat je bio da sam se ugojila preko 20kg tokom naredne 4 godine. U tom periodu sam jahala konje pa sam fat shaming trpela i tamo. Osećala sam ogromnu krivicu, jer to nije bio čisto estetski fat shaming, nego sam mislila da mučim konja svojim viškom kila. Što je glupost.

Oko 20 godine sam smršala i ja od tada, dakle preko 10 godina, variram između 62 i 66 kila. Problem je što želim da imam 60 kg i nisam nikad (osim možda jedno leto kad sam se na kratko spustila ispod 62) u potpunosti zadovoljna svojim telom, pa sam samim tim mnogo osetljivija na fat shaming. A trpela sam ga, i to čak možda i sa više strana nego dok sam imala pravi problem sa kilažom. Posebno će mi ostati u sećanju jedna prijateljica sa kojom se više ne družim, koja je bila vrlo agresivna. Mislim da je teško moglo da prođe naše viđanje a da me ona ne podseti kako je ogromna šteta što neko lep kao ja (njoj sam bila baš jako lepa) dozvoljava sebi da ima višak kila. Meni je to smetalo, mislim da smo zato i prestale da se družimo. I dan danas dosta razmišljam o njoj jer me je baš istraumirala. Mislim da je ona imala problem i sa sopstvenim telom, rekla bih (po Fezbuku) da je sad baš mršava, i nadam se da je srećna.

Sa partnerima nikad nisam imala takvih problema, sva sreća, svi su voleli moje 'obline'. Ustvari, jesam s jednim likom, ali sam to tek posle shvatila, tj shvatila sam da mu nisam bila dovoljno model-like za pokazivanje. Mislim da me je i to malo istraumiralo, iako je taj konkretan čovek neko za koga mi je boljenje kurca na maksimumu. Za kraj, jedna anegdota, juče sedim u restoranu, žderem picu, i sasvim slučajno čujem ženu pored koja priča svojoj prijateljici kako joj je muž kupio vagu koja meri dve decimale kako bi mogao da je meri i proverava da li se ugojila. Žena se nije šalila. Btw, mršavije je i to znatno od mene. Je-zi-vo.

E da, dve godine provedene u inostranstvu su jedini period u mom životu kada niko nije komentarisao moju kilažu, ni pozitivno ni negativno.

sejlor, bas mi je drago sto si se javila. po slikama koje postavljas mi delujes totalno slim&fit, i odavno se vec cudim kako to da imas percepciju da imas visak kila. po kilazi koju kazes da imas, variras izmedju manekenske i normalne tezine za tu visinu. sad mi je jasnije odakle ti ideja da ne izgledas kako treba. izgledas super, ok? recite joj da izgleda super!

moja prica je da sam posisala feministicku misao s majcinim mlekom. ona je odrastala u velikoj kuci koju je delilo nekoliko brace i sestara sa svojim porodicama, i bila je dovoljno velika kad se rodilo Prvo Musko Dete da pocne da razmislja o svim nepravdama prema zenskom rodu. dok sam se rodila ja, to se vec iskristalisalo u jasnu ideologiju, i od pocetka me je ucila da je bitnije kako razmisljam nego da li izgledam u skladu sa drustvenim kriterijumima gradjenim prema muskim fantazijama. kao klinka sam se takodje intenzivno bavila sportom, ali tamo negde oko dvadesete sam to zamenila intenzivnim bavljenjem knjigom, i rezultati nisu izostali!

e, kako sam krenula da se gojim, tako je ona promenila plocu i krenula da panici i da mi to stalno spocitava. naravno ne uz opaske da bih mogla da se bavim sportom nego da bih mogla da manje jedem, dok se kod kuce smatralo da je pohovano meso + pomfrit (s hlebom) = kompletan obrok. e, ali do tada je vec bilo kasno, vec sam je gledala ostrim okom kulturkriticarskim. naravno, njenom glasu su se dodali glasovi moje okoline, sto direktno sto indirektno, zapocinjanjem razgovora o paradajz-dijetama bas u mom prisustvu i tako to. u meni je to samo proizvodilo bunt, i apsolutno smanjivalo svaku sansu da se povinujem. najvise mi je smetalo sto je bilo toliko ogoljeno da je sustina da svojom pojavom vredjam estetiku.

i onda sam otisla u inostranstvo. covece. taj shum koji je samo odjednom nestao. kao kad odes na selo da prespavas pa ne mozes da se nacudis tisini. taj mir u kom mozes da se preispitas, i presaberes, i presaltas na lifestyle koji je zdraviji, zbog sebe. mrsavljenje samo po sebi nisam nikad postavljala kao cilj, ali jesam izasla iz autodestruktivnosti i pocela da vozim bicikl, odlucila da ne kupim auto, i dajem povrcu glavnu ulogu kad kuvam. i osecam se bolje, energicnije.

svi ti glasovi su ucinili da budem u stanju neverice kad sam zacas uspesno smuvala tipa na kog sam balavila i po estetskim i po ostalim kriterijumima. (u srbiji mi doduse prebacuju da mi je mnogo zgoljav i da se bacim na kuhinjski posao.) i ta neverica je bas potrajala, mada se i ona polako otapa s vremenom. nekad se pitam da li bi se vratila galopirajucom brzinom ako bih opet bila single.

Uvek mozes da propusis. Ima 20 godina kako sam ostavio duvan, a posto mi se cini da sam dosta ziveo, mogao bih opet da pocnem. Jedino sto bih imao para da pusim jedno 3 dana mesecno. Mislim, s ovim cenama cigareta.

ja sam zapravo i pusila u periodu gojenja. cigarete mi uopste nisu ubijale apetit, ali su mi ubijale volju za fizickom aktivnoscu.

Kod tebe sve nesto obrnuto, k'o da si ti u Australiji.

nemoj da ti debela dodje u australiju...

Nemoj da ti debeli dodje u Kanadu, Ameriku, Holandiju, ili gde si vec.

engleska! debeli da dodje u englesku!

jbt trolujem sopstvenu temu. odoh da potrazim neki kvalitetan link apropo fat shaminga.

Sledece na redu, slut shaming i vasa iskustva s istim.

evo ga, odlican:

Why I can’t wait to be a fat bride

sneak peak:

A few weeks back I was sitting at a bar, holding hands with my fiance, when a woman recognised me from the internet (it happens, I swear!). She was a fan of my writing, so she came up to introduce herself, and we shambled through a few minutes of pleasant chit-chat. Sensing the conversation was running out of steam, she asked me one of the questions that people always ask me in those awkward, floundering moments: “So, what’s it like to work from home? Aren’t you lonely?”

“Not really,” I said. I gestured to my fiance, a musician. “He works from home, too. It’s hard to feel alone when there’s a guy constantly playing the trumpet in your face.”

She laughed and turned to him. “So, you two are roommates?”

Sigh.

Yes, lady. We are platonic adult roommates who hold hands at bars. This is, clearly, the only logical explanation. Actually, since you asked, I recently sustained a pulsing gash to the palm and he’s just holding the wound closed until paramedics arrive. Also, every night before bed, a rattlesnake bites me on the mouth and he has to suck out the poison. It’s the weirdest thing. We should probably move.

ja ne mogu da se ugojim ni kad pusim one apetisan cigare

Ogladneh od ovog topika...

Spoiler:

bemty wrote:
i onda sam otisla u inostranstvo. covece. taj shum koji je samo odjednom nestao. kao kad odes na selo da prespavas pa ne mozes da se nacudis tisini. taj mir u kom mozes da se preispitas, i presaberes, i presaltas na lifestyle koji je zdraviji, zbog sebe. mrsavljenje samo po sebi nisam nikad postavljala kao cilj, ali jesam izasla iz autodestruktivnosti i pocela da vozim bicikl, odlucila da ne kupim auto, i dajem povrcu glavnu ulogu kad kuvam. i osecam se bolje, energicnije.

svi ti glasovi su ucinili da budem u stanju neverice kad sam zacas uspesno smuvala tipa na kog sam balavila i po estetskim i po ostalim kriterijumima. (u srbiji mi doduse prebacuju da mi je mnogo zgoljav i da se bacim na kuhinjski posao.) i ta neverica je bas potrajala, mada se i ona polako otapa s vremenom. nekad se pitam da li bi se vratila galopirajucom brzinom ako bih opet bila single.

Srbija je zlo po tom pitanju. Od roditelja, preko partnera (ovo što sam načula juče u restoranu nije uopšte usamljen primer) do random ljudi koje sretneš na ulici dva put godišnje. Evo sad sam se setila još jedne moje prijateljice koja ne propušta da mi skrene pažnju kako bih trebala da smršam. Isto tako ne propušta da upumpa silikon u sve u šta se može upumpati. I ja svaki put kao krenem da joj objašnjavam da isto tako kao što se njoj ne sviđa moje telo, meni se ne sviđaju njene intervencije i mislim da je pre svega toga izgledala bolje blabla, ali ja to iz pristojnosti ili ne znam već iz čega ne mogu da prevalim preko jezika.

Moj najveći problem je što ja zaista želim da smršam, iz prostog razloga što sam psihički znatno bolje kad sam mršavija. Verovatno je i sav fat shaming kroz koji sam prošla, i kroz koji i dalje prolazim, doprineo tome.

edit: Ovo što krenem da kažem mojoj drugarici N. pa se predomislim ustvari nema smisla jer i ja, kao i ona, mislim da ja treba da smršam, dok ona voli svu tu plastiku u sebi i na sebi.

ma naravno, problem i jeste sto vecina zeli da smrsa. i ja sva ta suocavanja odradjujem iskljucivo u svojoj glavi.

nakon nesto zivota u holandiji, kad sam bila na vrhuncu zaljubljenosti i vec smo poceli da pricamo o deci i ozbiljnijem zajednickom zivotu, dodjem u srbiju na leto i sretnem nekog kog sam ovlas poznavala u srednjoj skoli. uvece, zvoni mi telefon, s druge strane on. zove da me moli da smrsam. jer kaze, ja sam toliko super, stvarno je uzasno ako me ljudi koji me ne znaju oduvek sad upoznaju kao debelu devojku. je-bo-te.

Hehe mogu da ti pljunu pod prozor (tj. ne mogu).