Move over Ištvan - here comes Bazdulj!

ИЗМЕЂУ КРАЈНОСТИ

Секунда дуга десет година
Сви наши народи и народности, ударнички су, пуних десет година, убијали једни друге, на све могуће начине (гранатирањем, стрељањем, клањем, изгладњивањем, бомбардовањем итд.) па су једва успели да убију подједнак број људи колико је – у једном једином тренутку детонације – убила атомска бомба бачена на Хирошиму 6. августа 1945. године

Док се сви ми овде у Босни, Хрватској и Србији бавимо својим годишњицама, болно локалним, јер – да се не лажемо – ни Сребреница ни „Олуја” остатак света не занимају превише, успркос предлозима резолуција, дипломатским депешама и медијским пренемагањима, свет се бави својим. Поклопило се, ето, да су и наше и светске годишњице овог лета „округле” и јубиларне. Од 1995. прошло је двадесет, а од 1945. седамдесет година. Цео свет је тако ових дана обележио пуних седам деценија откад су бачене атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Бомба на Хирошиму је бачена шестог августа, а баш данас се навршава тачно седамдесет година од дана кад је и на Нагасаки бачена атомска бомба.
Расписали су се о овим годишњицама сви светски медији и агенције. Пре три дана, Бета је овако пласирала информацију АП: „Нуклеарни напад на Хирошиму, изведен пре тачно 70 година, до данас је однео, како се процењује, око 300.000 жртава. Од 6. августа 1945. године, када су САД бациле атомску бомбу на јапански град, чиме су убрзале окончање Другог светског рата, до краја те године у експлозији и од повреда и болести узрокованих радијацијом страдало је око 140.000 људи. У наредим годинама, све до данас, многи преживели су умирали од леукемије и других болести узрокованих радијацијом, али нико са сигурношћу не може да каже тачан број жртава бомбардовања. Ниједан амерички председник никад није посетио ни Хирошиму ни Нагасаки, нити су се САД извиниле за бацање атомских бомби”. Овлашно сам погледом прелетео цитирану вест, а фраза „страдало је око 140.000 људи” зазвучала ми је познато. Стотину и четрдесет хиљада људи представља целокупно становништво неког за наше услове повеликог града, попут Крагујевца или Суботице. Али није то разлог због кога ми познато звучи наведени број. И онда ми сине: „око 140.000” је официјелно прихваћена процена броја мртвих у ратовима што су пратили распад Југославије. Тачније, Међународни центар за транзициону правду изишао је пре неколико година у јавност са проценом од „око 140.000 жртава”, док је Међународни фонд за хуманитарно право баратао апроксимацијом од око стотину и тридесет хиљада жртава. Било како било, процењује се да је у Словенији страдало тек шездесетак особа, у Хрватској око двадесет и једна хиљада, у Босни и Херцеговини око стотину хиљада, те нешто мање од петнаест хиљада на Косову. Неки аналитичари овом збиру додају и неколико десетина погинулих у сукобу око Прешева и око две стотине погинулих у сукобу у Македонији 2001. године. Углавном, сви наши народи и народности, ударнички су, пуних десет година, убијали једни друге, на све могуће начине (гранатирањем, стрељањем, клањем, изгладњивањем, бомбардовањем итд.) па су једва успели да убију подједнак број људи колико је – у једном једином тренутку детонације – убила атомска бомба бачена на Хирошиму 6. августа 1945. године.
Након шест година трајања пројекта „Менхетн”, трошка од две милијарде долара (што је, економисти процењују, једнако вредности данашњих двадесет и шест милијарди), рада две стотине хиљада људи у четрдесет лабораторија, бомба је, кажу тумачи и аналитичари, морала да буде бачена. Не само да је Труман хтео да натера Јапанце да што брже капитулирају (такође и у контексту уласка СССР-а у рат против Јапана) и не само да је јавност желела одмазду због Перл Харбора (Артур Ферару наводи да је око тринаест посто анкетираних Американаца током Другог светског рата држало да треба побити све Јапанце, укључујући жене и децу; после бомбардовања Хирошиме и Нагасакија скоро четвртина анкетираних Американаца желела је да се бомбардовање Јапана атомским бомбама настави), него се тражило и оправдање за трошење толиког новца пошто се ваљда мислило да је новац узалуд потрошен ако се бомба практично не употреби (израчунато је да је израда атомске бомбе коштала тек незнатно мање од свег осталог оружја употребљеног у Другом светском рату: свих мина, граната и авионских бомби коришћених у ратним годинама).
Каква енергетска ефикасност, казао би можда какав циник: Американац притисне дугме и одради оно за шта глупим Балканцима, па још пола века касније, и то пола века незапамћеног технолошког напретка на глобалном нивоу, треба десет година. Плус је код нас још све било и силно примитивно, са свом том крвљу, свим тим костима, масовним гробницама, опсадама, мучењима и сродним фолклором педантно описаним у елегантним публикацијама западњачких журналиста и путописаца. Овамо је цела ствар ишла много модерније и једноставније: „плавичаста светлост и нешто налик на струјни удар”, а затим „ветар снажан попут торнада и црна киша”.
Да се разумемо, има нечег истовремено глупог и морално одбојног у свим релативизацијама типа „а шта сте ви радили црнцима”. С друге пак стране, има нечег још глупљег и морално одбојнијег у склоности „периферијских народа”, а посебно њихових елита, да „понављају оно што чују да други о њима причају и гледају себе туђим очима”. Свако ко с правом осуђује лажи и хушкања у овдашњим медијима деведесетих требало би барем да зна да је на првој страници „Њујорк тајмса” 13. септембра 1945. године објављен велики наслов „Нема радиоактивности у рушевинама Хирошиме”. С таквим знањем свака је критика веродостојнија. Нема стварног „суочења с прошлошћу”, нема „истине и помирења”, док су то шифре и мантре инфантилне и незреле „критичке интелигенције” која – налик деци из обданишта – у „међународној заједници” види тутора и безгрешан ауторитет. Пунолетство, духовно и свако друго, подразумева и способност реалног контекстуализовања сопственог места у свету, без мегаломаније, али и без комплекса ниже вредности, као и спремност да се признају сопствене грешке зато што су самостално препознате као такве, а не да би се тобожњим признањем и хињеним кајањем умилостивио тутор или васпитач. Време је да се одрасте.   
Мухарем Баздуљ
објављено: 09.08.2015.

Мухарем Баздуљ

Политика сентименталности
Гест Јелене Милић није разлог да се пренебрегне чињеница да је она лобиста организације која је за целу избегличку кризу најодговорнија
Пише се много последњих недеља о великој избегличкој кризи, па је она тако у јавности постала налик оном симболичном снегу који, је ли, не пада да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. Добро познати актери заузели су своје добро познате позиције и једино што је покварило већ уходани сценарио јест хумано и одговорно понашање власти. Хистерични гнев који се обично обара на Александра Вучића овог пута су морали да отрпе некакви споредни ликови из таблоидне сфере на које су се спремно острвиле добро организоване дигиталне бригаде професионалних човекољубаца.
Сви древни религијски канони нас подучавају да онај ко има две кошуље једну треба да дарива оном који је без кошуље, да жедног треба напојити, гладног нахранити, оног без крова над главом примити на конак. У стари патријархални морал, какве год да су његове мане, такође је чврсто уписана традиција гостопримства. Да људима у невољи треба помоћи, за сваког нормалног човека је аксиом о коме нема потребе претерано филозофирати.
Солидарност и емпатија, међутим, не би смели да буду изговор за суспендовање размишљања и рационалности. А управо то се с разних јавних адреса у последње време покушава урадити. Кључна теза у тој превари јест да уопште није важно како и зашто су се невољници са Блиског истока и из Северне Африке нашли на ледини без игде ичега, него је једино важно да им се помогне. Наравно да је најважније да им се помогне, али то не значи да истовремено не треба бити свестан ко је за ову ситуацију најодговорнији.
А најодговорнији је, то свако зна, НАТО пакт. И управо зато у свом дневнику писаном за Радио „Слободна Европа” Соња Бисерко има потребу да емфатично устврди: „У региону је на друштвеним мрежама одјекнула прича о томе како јеЈелена Милић примила сиријску породицу у свој стан све док нису успели да оду за Мађарску. Браво, Јелена.“
Ево, и ја ћу да кажем, без икакве ироније: Браво, Јелена. И мада приватно више верујем хуманости којој не треба маркетиншка кампања, оној на трагу јеванђељске поруке да кад неком помажеш не треба десна рука да зна шта ти ради лева, а камоли да о својој доброти трубиш, признаћу и да је невољнику углавном свеједно с којим мотивом му је неко помогао те да је боље помоћи неком макар и из самопромотивних разлога него му не помоћи уопште. Ипак, један гест Јелене Милић није разлог да се пренебрегне чињеница да је она лобиста управо оне организације која је за целу избегличку кризу најодговорнија. Да не анализирамо додатно како је сигнификантно да њену хуманост рекламира Радио „Слободна Европа”, амерички пропагандни сервис који финансирају америчке власти, из чијег је оновременог седишта у Минхену уочи своје смрти деловао и ноторни Степан Бандера.
Најлакши начин да се о актуелној глобалној кризи не размишља политички и рационално јесте њено ограничавање на сентименталну сферу. Хомо сапијенса треба да замени хомо сентименталис. У једном свом роману Кундера је згодно приметио да се хомо сентименталис не може дефинисати као човек који осећа (јер осећамо сви), него као човек који је осећање узвисио као вредност. У часу кад се осећање сматра за вредност, сви желе да осећају, а будући да се сви радо размећемо својим вредностима, имамо и склоност да их показујемо. Отуд и ова дегутантна такмичења по друштвеним мрежама колико је ко дирнут, колико је ко згрожен, колико је ко гневан, колико је ко бесан. Инфантилно бусање у прса, инфантилна тежња ка потпуној униформизацији поново призива Кундеру и његову фантазију о острву деце из „Књиге смеха и заборава“.
Врти ми се Кундера по мислима јер сам ових дана ишчитао његов последњи – код нас још увек непреведени – роман „Фестивал безначајности“. Роман је кратак, али у њему су испреплетени многи мотиви из целокупног његовог опуса. Кундера је некоћ препознао суштину једног опресивног политичког пројекта у пракси да се са службених фотографија бришу они комунистички функционери који су у међувремену пали у немилост. Ако би требало на сличан начин препознати суштину данашњег опресивног политичког пројекта, она се, чини ми се, најбоље може видети на снимку насталом на НАТО самиту у Анталији где турски и грчки министар вањских послова заједно са Јенсом Столтенбергом, генералним секретаром НАТО пакта, и Федериком Могерини, високом представницом ЕУ за спољну политику и безбедност, певају ону песмицу „We are the world, we are the children“. Одговорни за трагедију милиона деце идиотски се смешкају певајући нам како су они свет и како су они деца, признајући нам свима дечије искрено да је за њих свет само њихова западна тврђава луксуза и да су они деца, непунолетна бића неодговорна за сопствене поступке.
Мухарем Баздуљ
објављено: 03.09.2015.

Добро познати актери заузели су своје добро познате позиције и једино што је покварило већ уходани сценарио јест хумано и одговорно понашање власти. Хистерични гнев који се обично обара на Александра Вучића овог пута су морали да отрпе некакви споредни ликови из таблоидне сфере на које су се спремно острвиле добро организоване дигиталне бригаде професионалних човекољубаца.

Мухарем Баздуљ

Милошевић као геј икона
Формално-правно, хомосексуалност је у Републици Србији декриминализована 1994. године
Након што је пре десетак дана, другу годину заредом, „Парада поноса” одржана уредно и без инцидената, уз присуство чланова дипломатског кора, градских власти Београда и Владе Србије, разложно је очекивати да у будућности Парада буде нешто што се подразумева и да, без обзира на то ко био на власти, више неће бити преговора са силеџијским навијачким и десничарским групацијама око питања које спада у корпус основних људских права. У том смислу, у јавности се у последњих годину дана могло чути како је помало иронично то што се Парада лакше одржава под влашћу номинално десног СНС-а, него под влашћу номинално левог ДС-а. Из неког разлога, у делу јавног мнења питање ЛГБТ права се доводи у везу са социјализмом па се креира нека бизарна пројекција у којој се носталгија за социјалном правдом из времена СФРЈ по екстензији проширује и на тобоже бољи положај геј заједнице у том периоду. На том трагу је на београдској Паради призивана Роза Луксембург, али је цела ствар у свој својој бизарности много очитија у црногорском (тачније никшићком) случају. Наиме, мада је Црна Гора на путу европских (и евроатлантских) интеграција напредовала много више од Србије, тамо им никако не полази за руком да успешно организују „Параду поноса”. Најскорији случај неуспешне (односно забрањене) Параде десио се пре неколико дана у Никшићу. Симбол те неодржане Параде била је звезда петокрака, слоган „Стоп фашизму, слобода народу“, а организатори су тврдили да је „борба за људска права, па тако и права ЛГБТ особа, једна од темељних вредности југословенског и црногорског антифашизма, као и Другог заседања АВНОЈ-а“, па је трагикомично било с коликом се страшћу СУБНОР Црне Горе побунио против ове „употребе петокраке“ и с коликом су упорношћу организатори тврдили да они заправо настављају славну борбу партизана из Другог светског рата, мада ретки преживели међу тим истим партизанима то не виде.
Парадокс читаве приче је у неспособности да се усвоји једна банална информација. Наиме, колико год да је СФРЈ била прогресивна кад је реч о правима жена, рецимо, или о праву на бесплатно здравство односно образовање, толико је била ретроградна што се тиче ЛГБТ права. Из феминистичке перспективе, гледано компаративно са другим европским земљама, СФРЈ је била авангардна. У Југославији су жене, наиме, добиле право гласа 1945. године, а у Швајцарској например тек 1971. године (а у баснословно богатом Лихтенштајну, примера ради, 1984). Кад је реч о правима хомосексуалаца, ситуација је потпуно друкчија. У Швајцарској је хомосексуалност декриминализована још 1942. године, док у СФРЈ, за њеног постојања, таква легислатива, на савезном нивоу, није донета никад. Године 1977, хомосексуалност је декриминализована у Словенији, Хрватској, Војводини и Црној Гори. Комично је звучало кад је Биљана Србљановић на овогодишњој Паради подсетила како је Јован Ћирилов „још 1989. тражио декриминализацију истополног сексуалног акта“. У то време, чак и у земљама трећег света попут Хаитија, хомосексуалност је била декриминализована, а баш те 1989. године Данска је постала прва земља на свету у којој је уведена могућност „регистрованог партнерства“ као неке врсте геј брака са свим правима и обавезама.
Формално-правно, хомосексуалност је у Републици Србији декриминализована 1994. године, за време владавине Слободана Милошевића. То је нешто што би требало да имају на уму сви који потпуно паушално и некритички користе ЛГБТ права као главни индикатор и лакмус папир демократичности неког друштва. Подсетимо, то је време рата у Босни, време најгорих санкција, време пре Дејтона, време кад Милошевић нема никаквог разлога да се домаћом легислативом улагује међународној заједници. Уз само мало шале могло би се рећи да Слободан Милошевић заслужује статус локалне геј иконе. Такође, чињеница да је СПС прва странка у Србији са декларисаним хомосексуалцем у главном одбору, те податак да је истакнути члан СПС-а снимио филм „Парада“, у том контексту би се могли читати као наставак Милошевићеве политике. Шалу на страну, питање ЛБГТ права јесте, поновимо, нешто што у целом демократском свету спада у корпус основних људских права и нешто што не треба да спада у ексклузивни домен ни левице ни деснице. У идеји да су сви гејеви урбани левичари и хипстери крије се дух егзотизације што је само пола корака далеко од хомофобије. Из перспективе овдашње геј заједнице, никада није било „добрих старих времена“, а то заправо уопште није лоша позиција за конкретну борбу за бољу будућност.
*Писац и новинар
Мухарем Баздуљ
објављено: 01.10.2015

Колумна недеље

Немаш визу ни до Приштине
Држављани Босне и Херцеговине данас без визе могу да посете сваки кутак континенталне Европе изузев Косова. Да апсурд буде већи, та виза се не може извадити у Сарајеву, него је потребно предати документацију у Загребу, Скопљу или Тирани

 Недељу иза нас поново је обележила прича о српско-албанским односима, овај пут у контексту фудбала. Било је неке поетске правде у тријумфу Србије после целог низа албанских провокација, као и у начину на који се до победе дошло, односно у тајмингу голова. Победа је обрадовала навијаче Србије, дошавши и као охрабрење пред квалификације за Светско првенство у никад лакшој групи, док Албанцима, и поред горког пораза, за утеху остаје шанса да се ипак квалификују на Европско првенство.
Пол Остер је негде написао како је фудбал најважнија игра свих времена јер је она Европљанима заменила рат. И макар рат најчешће јесте „наставак политике другим средствима”; одговорна политика не би смела да буде „наставак рата другим средствима”. У фудбалу и рату није могуће да, као у наслову оне драме Артура Милера, сви побеђују, док најбоља политика увек и јесте она где се свакој од страна чини да је управо она победила.
Цела прича о Бриселском споразуму и преговорима на релацији Београд–Приштина уклапа се у ту парадигму. Београд учвршћује своју међународну позицију и осигурава почетак преговора о пуноправном чланству у Европској унији, те штити интересе Срба на Косову, а без признавања косовске независности, док Приштина такође утврђује своју међународну позицију те формално интегрише северни део територије. Такође, људи са обе стране административне линије коју неки зову и границом могу слободно да се крећу.
Пише Мухарем Баздуљ
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
објављено: 11.10.2015.