Мајстори, мајстори (1980)

Остап ме инспирисао да напишем своје утиске, који нису баш свежи (пре пар година сам последњи пут гледао филм)  али се углавном своде на то да је филм прикривена критика социјалистичког друштва преко приказа једне основне школе.

Сви ликови симболизују одређене карактере у реал-соц друштву.

Директорка школе - хероина послератне обнове, неуморно изгара на послу, поштен кадар који верује у систем, међутим њени резултати се не вреднују, партијске буџе би да је смене и да доведу нови кадар. (судбина слична судбини Коче Поповића кога нису позвали на прославу 40-огодишњице Сутјеске, иако је његовом иницијативом пробијен немачки обруч)

Партијски буџа (Раде Марковић) - зна колико је систем труо, јер све посматра са врха, али боли га уво, он зна зашто живи, изузетан је манипулант, уме са људима (то би био неки будући Мишковић, рецимо.)

Зоран Радмиловић глуми наставника ОТО-а (општетехничко образовање), који је постао просветни радник по наговору жене, сматра то својом највећом животном грешком, мрзи просвету, мрзи школу, хтео би да нешто ради приватно јер сматра да је ту новац. (будући мали привредник са краја 1980-тих и почетка 1990-тих)

Берчек је наставник-идеалиста, можда једини лик који није залутао у просвету, он верује у свој позив, али такође види да је школски систем натруо, па своје незадовољство утапа у алкохол. (симболизује интелектуалца-мислиоца, неуклопљеног у систем, а немоћног да било шта промени)

Богдан Диклић, инспектор-бирократа, једини не види ниједну слабост система, ради све што му се каже, није кваран, али није ни претерано креативан. (то би био симбол средње класе у социјализму, ради, прима плату и много се не секира)

Чистачица Кева, добродушна сиротиња, њој је лепо и сви су јој добри, не види никакво зло у људима (симболизује људе којима је сваки систем - добар систем)

Ne bih rekao da je slika iz Majstora vezana samo za socijalisticko drustvo, iako je i sam autor verovatno zamislio tako. Ljudski odnosi i psiholoski tipovi iz tog filma se mogu prepoznati i danas. Razlog zasto ja i ti cenimo ovaj film, iako smo suvise mladi da bi smo znali to doba, je upravo to sto ga prepoznajemo u danasnjici.

Сви ликови симболизују одређене карактере у реал-соц друштву.

Ovde sam prestao da čitam.

beatakeshi wrote:Сви ликови симболизују одређене карактере у реал-соц друштву.

Ovde sam prestao da čitam.

Штета 

gledao sam snimanje uzivo
scenu kad se pavle vujisic sapleo na razjeban itison su morali da snimaju ponovo, jer smo se mi iz pozadine smejali, pa su nas oterali

uskok i ajduk wrote:
Сви ликови симболизују одређене карактере у реал-соц друштву.

Ајде кад тако све лепо знаш и све ти је скроз јасно, објасни шта је то реал-соц, ко је користио тај термин и шта је под тим подразумевао.

Verterdegete wrote:Ljudski odnosi i psiholoski tipovi iz tog filma se mogu prepoznati i danas. 

Зато што је ово и даље социјализам, само његова дивља, неуређена агонија.

Ајде кад тако све лепо знаш и све ти је скроз јасно, објасни шта је то реал-соц, ко је користио тај термин и шта је под тим подразумевао.

Немој тако паће, тасте несуђени, није ваљда да делујем толико препотентно.  Ово су моји утисци о филму, не тврдим да је 100% тако. Реал. соц. је ваљда дефинисан као прелазни период док се не створе услови за уобличавање комунизма. Али нисам неки познавалац, а ни љубитељ, дефиниција у друштвеним наукама, па ипак морају се некако описивати појаве.

Е управо зато си машио онако.

Реал-социјализам (настоящий) је био израз који су у СССРу измислили да би се разликовали од нас. Идеја је била да себе прикажу као праве а нас као нешто у покушају, што још није социјализам како треба.

Са тим је у пакету ишао и социјалистички реализам, правац у уметности гда је реално требало приказивати патње радника у капитализму, а оптимизам у социјализму би онда као био исто тако реалистичан. Види под Максим Горки, те мање више целу совјетску филмографију из четрдесети-педесетих па и даље, те све оне споменике.

"Мајстори" су у сасвим другом свемиру од тога.

Југословенски eксперимент се разликовао од реал социјализма само у домену индустрије забаве, нешто мало у филму, и нешто више у популарној музици. (да на моменат заборавимо да је привреда пумпана што бесповратним што повратним кредитима Амера) Један од најјачих момената у филму је припрема приредбе за Кеву, када Берчек не може да сакрије свој очај што учествује у "реал-социјалистичкој уметности" (приметити знаке навода). 

Ti ustvari sve nas ložiš i onda se cerekaš kad vidiš ko se sve napecao.

uskok i ajduk wrote:Југословенски eксперимент се разликовао од реал социјализма само у домену индустрије забаве, нешто мало у филму, и нешто више у популарној музици. (да на моменат заборавимо да је привреда пумпана што бесповратним што повратним кредитима Амера) Један од најјачих момената у филму је припрема приредбе за Кеву, када Берчек не може да сакрије свој очај што учествује у "реал-социјалистичкој уметности" (приметити знаке навода).

Тих приредаба сам се нагледао више него што би требало да следује за нормалну особу, прво као ђак, па као профа, и после као родитељ (ово потоње се одужило, размак између деце 13 година...), и могу ти рећи да су све до једне кич, са повременим узлетима ту и тамо у понекој тачци, али у збиру се кич не да заобићи.

И да, главни извор кича у тим приредбама је соц-реализам код нас - мада, с друге стране, америчке приредбе пате од скроз истих болести, а за соц-реализам чули нису. Иста мучнина, исти осећај да бих радије негде чекао на ред него да то гледам.

Са соц-реализмом смо се попичкали још педесетих, на велико олакшање свих. Узлети у свим гранама уметности су били видљиви. Приредбе су остале последње место одакле није протеран, јер се на приредбама увек тражило нешто пригодно, и јако се зазирало од експериментисања, јер шта ако неко из публике не укапира него опампрчи у новинама (или на састанку нечега) о некаквим елементима, појавама... награбусиће сви који су имали везе са тим. На приредбама се играла сигурица, дакле оно исто као пре, то су радиле наставнице/професорке које су знале како се то ради, са добром дозом патетике и бацакањем крупним изразима, па ти де имај замерке. Пази, Берчеков лик има замерке, али унутар колектива. Напољу би исто ћутао или нешто ситно гунђао, онако естетски. Присуство приредби ти је бре била радна обавеза, то се бодовало - не дођеш, нема бодова (ако баш примете да те нема). Мање бодова, мања плата.

Нисмо ми имали индустрију забаве. Ми смо имали филмску производњу, музичку производњу, од чега је онда један део потпадао под тзв. естраду. То се није звало индустрија ама никад, док нисмо потпали под енгрпски - Амери немају ни угоститељство индустрију гостопримства (hospitality industry), а видим имају и маникирску индустрију.

Та прича о кредитима, то ћемо на оној тамо теми, од немила до недрага.

паће wrote:

Са соц-реализмом смо се попичкали још педесетих

Teško da je nešto manje tačno od ovoga, kada je reč o domaćem filmu i tv serijama. Socrealizam je ostao dominantan stil domaćeg filmskog/tv mejnstrima do danas - Dragojevićeva Parada, serija o đeneralu Draži, pa i opšte obožavani Državni posao su samo poslednji primeri.
I, kao što je nekada, recimo Šotra u Više od igre (namerno uzimam primer iz sedamdesetih i to seriju koja se bavi predratnom Jugoslavijom) pravi socrealistički presek palanke pa si kod njega imao hrabrog komunistu, sreskog špijuna, predratnog bogataša, starog idealistu, dobrog lokalnog boga (V. Životić, obratiti posebnu pažnju na ovaj lik), tako danas kod Dragojevića imamo nove, savremene socrealističke tipove - geja, mladog skinsa, pandurskog muvatora, Srbina, Hrvata, Albanca i Bosanca koji se kao isključivo kao takvi tipovi projavaljuju kroz radnju.

Ukratko, ideologije koja je stvorila socrealizam je nestalo, međutim stil je ostao.


edit - eh, da, zaboravio sam - Majstori, majstori naravno nisu socrealizam, ali nije to ni priredba koju "režira" u školi Berček. Međutim i priredba i slet su preživeli socijalizam i danas ih često možemo videti u pozorišnim predstavama koje nam se nude kao postdramske, što je vrlo zanimljiva vrsta obrta.

Тешко да ћеш наћи неки стил да је скроз нестао; алат се не баца кад отупи, него се наоштри. Но основне премисе, да се капитализам има приказивати као отуђена машина за млевење радничког меса, а социјализам кроз неподериви оптимизам и сулуду веру у светлу будућност (а светла будућност као, јелда, социјалистичка - види совјетски СФ) су нестале из тих примера које наводиш. Управо Животићев лик скроз одудара од тога, и приде цела та серија (мислим на "Више од игре") је прожета добром зајебанцијом, коју соц-реализам баш није трпео.

А то са тзв. "галеријом" ликова, то није типично само за соц-реализам. Пола холивудског зеља користи тај штос.

паће wrote:Тешко да ћеш наћи неки стил да је скроз нестао; алат се не баца кад отупи, него се наоштри. Но основне премисе, да се капитализам има приказивати као отуђена машина за млевење радничког меса, а социјализам кроз неподериви оптимизам и сулуду веру у светлу будућност (а светла будућност као, јелда, социјалистичка - види совјетски СФ) су нестале из тих примера које наводиш. Управо Животићев лик скроз одудара од тога, и приде цела та серија (мислим на "Више од игре") је прожета добром зајебанцијом, коју соц-реализам баш није трпео.

А то са тзв. "галеријом" ликова, то није типично само за соц-реализам. Пола холивудског зеља користи тај штос.

A pa nije tako. Prvo nije stvar u likovima, nego u socijalno političkim tipovima koji odražavaju mejnstrim viđenje društvene dinamike vremena. U tom smislu je Životićev lik etablirani lokalni bog, kakvog promoviše naše društvo tog vremena. Zašto bi inače lokalni bog bio kod Šotre prihvatljiviji od nekakvog sitnog policajca - zato što se predstavlja kao trajna vrednost, njegova večnost je prihvatljiva za SFRJ sedamdesetih.

Upravo se ovde pokazuje da ideološka opredeljenost ne može biti osnovna premisa nekog stila. Serija o đeneralu Draži to, na primer pokazuje, kao i recimo pozorišni komadi Siniše Kovačevića, koji preuzimaju socrealističku estetiku 1/1, sa potpuno obrnutom ideološkom pozadinom.

Ту сад причамо о различитим стварима. Ти о омиљеном методу соц-реализма, за који бих се кладио у бар два пива да је однекуд мазнут, ја о циљевима и задацима соц-реализма.

Тј ти о стилу, ја о задатку.

ne znam sta bi bio soc.realizam na filmu. mislim da svakako ne bih dragojevica i bajica svrstao tu po nekom autorskom maniru pa cak ni sotru.

takodje mislim da prisustvo socijalnih tipova samo nije dovoljno da bi se to odredilo kao soc.realizam. na primer ima benjamin odlican tekst o oklopnjaci potemkin kao o 'kretanju tiova' koje izlazi iz burzoaske strukture karakterizacije koja je za benjamina novelisticka a ne filmska (tu malo antiicpira novotalasovce).

pre mislim da bi soc. realizam bio negde u odredjenim formalnim zahvatima.

Ne bih rekao, s obzirom da je forma  pitanje žanra (kad ga ima), dok je stil onoštosekae svetonazor. I nije samo reč o tome da li postoje tipovi, nego je to dramaturgija tipova - problem sa socrealizmom je što tipove predstavlja kao realizam, tu je falš.

Jel' imaš neki link na tu Benjaminovu priču, al' da nije cela knjiga, interesantno bi bilo pročitati.

skeniracu ti. to je u onim sabranim delima.

ali to ti je zapravo problem realizma u umetnosti. ajde pisemo se kasnije kao pokusavam da radim.

Anđe'o wrote:


 kao i recimo pozorišni komadi Siniše Kovačevića

Нисам гледао позоришне комаде, међутим, имао сам муку док сам погледао Синишину ТВ серију "Горки плодови", некако је, како да кажем, неубедљива. Хвала на идеји за рамишљање, није ми пало на памет да подела ликова вуче корене из соц-реализма, више сам био дојма да је Синиша имао сувише велике претензије, да направи пресек стања у друштву, а да није дорастао том сложеном задатку. Некако, као да су ДСС и ДС кадрови добили могућност да се играју филмске уметности, (Синиша, Балашевић, Бајић и други, има их много) не правећи ни комерцијалу, а ни уметност, него неке своје медиокритетске пројекте новцем пореских обвезника.