Ljudi koji lepo crtaju

Za pocetak, Zikslaw Beksinski:

John Blanche

Ne znam kako si tacno zamislio ovu temu - ako to nije to, videcemo s nazovi moderacijom da splituje ili stagod - ali daj da vidimo i ovako nesto, primera radi.
Dakle, crtanje.

Boydell Shakespeare Gallery

Jedan sto bi se danas reklo projekt, prva faza takoreci, zapoceta po ideji izdavaca ali i poznavaoca, zanatlije po imenu John Boydell. 
Sa namerom da izda ilustrovano izdanje Sekspira, a sve na talasu ozivljenog intersovanja za Sekspira u Britaniji krajem 18. veka. 
Pa je tako krenulo, negde 1790.
Bilo i imena, ni jedan Joshua Reynolds se nije libio, ali na kraju sve otislo na lutriju. Ne na dobos.

The Merry Wives of Windsor

Robert Smirke (slikar, medju sinovima ima jos jednog Roberta, arhitektu, pa da se ne mesa)
(1752 – 1845)
Sa 20 pocinje studije na Royal Academy, izlaze na izlozbi iste 1786. specijalizovao se za ilustracije engleskih pesnika, James Thomson posebno.
Izabran za clana Akademije, 1814. predlozen i za glavu iste, kralj odbio da se saglasi, jer je imenovani bio previse revolucionarno nastrojen (misli se na Francusku revoluciju)


Cin 1, scena 1.
Before Page’s House.
Anne Page, Slender and Simple
Slender: Mistress Anne, yourself shall go first.
Anne: Not I, sir; pray you, keep on.
Slender: Truly, I will not go first; truly, la! I will not do you that wrong.
Anne: I pray you, sir.
Slender: I’ll rather be unmannerly than troublesome. You do yourself wrong, indeed, la!


Cin 5, scena 5.
Windsor Park.
Falstaff, Mrs. Ford and Mrs. Page 

Mrs. Ford: Sir John! art thou there, my deer? my male deer? 
Falstaff: My doe with the black scut!  Let the sky rain potatoes; let it thunder to the tune of Green Sleeves, hail kissing-comfits and snow eringoes; let there come a tempest of provocation, I will shelter me here. 
Mrs. Foyd: Mistress Page is come with me, sweetheart. 
Falstaff: Divide me like a bribe buck, each a haunch: I will keep my sides to myself, my shoulders for the fellow of this walk, and my horns I bequeath your husbands. Am I a woodman, ha?  Speak I like Herne the hunter? Why, now is Cupid a child of conscience; he makes restitution. As I am a true spirit, welcome! (Noise within)
Mrs. Page: Alas, what noise? 
Mrs. Ford: Heaven forgive our sins! 
Falstaff: What should this be? 
Mrs. Ford: Away, away! 
Mrs. Page: Away, away!
(They run off) 
 


(Matthew) William Petters
(1742 – 1814)
Slikarstvo u Dablinu, nagrade, putovanje u Italiju.
Akademija.
Putovanje u predrevolucionarnu Francusku.
1769. postaje mason, pa slika i masone: Duke of Manchester i Lord Petre, osnosno njihovi portreti kao Velikih majstora na izlozbi Kraljevske akademije.
Majstor erotskog slikarstva.
Ucesnik Boydell projekta.
Kad, ne lezi vraze, predje na religiozno slikarstvo.
I zavrsi kao Anglican clergyman.


Cin 3, scena 3.
A Room in Ford’s House.
Mrs. Page, Mrs. Ford and Falstaff.

Falstaff: I love thee. Help me away. Let me crep in here. I’ll never… (Gets into the basket, they cover him with foul linen)
Mrs. Page: Help to cover your master, boy. Call your men, Mistress Ford. You dissembling knight!


Cin 2, scena 1.
Before Page’s House.
Mrs. Ford and Mrs. Page

Mrs. Ford: Why, this is very same; the very hand, the very words. What doth he think of us?
Mrs. Page: Nay, I know not: it makes me almost ready to wrangle with mine own honesty. I’ll entertain myself like one that I am not acquainted withal.

Cekaj dok sam pri sutu, da udenem jednog genija:

Josef Lada
(1887 - 1957)



Sta je ovog coveka, gradjanski solidnog, povezalo sa gemijalnim jebivetrom po imenu Jaroslav Hasek nikada se nece saznati.
I bolje, verovatno tako i treba.
Ili je trebalo sedeti u Pragu, neposredno posle WW1 i umirucem Haseku pomoci da podigne najvelicanstveniji spomenik jednoj propaloj carevini i jos vise od toga: idiotizmu ljudske organizacije poznate kao vojska. Svake i svugde.
Bilo kako bilo, voleli Svejka ili ne, bili zaljubljenik u taktove i talase lepog plavog Dunava i jednu Monarhiju koju i dan danas zale, nikada ne shvatajte ozbiljno niti o vojsci i ratu razgovarajte sa ljudima koji kao osnovnu lektiru iz te oblasti ne priznaju Dozivljaje dobrog vojnika Svejka.
I Ladine ilustracije.

Mozda za svet bude nade kad na vojnim akademijama obavezna lektira postane Svejk.

Изашле су све 3, али је нека паметна глава издала посебно само Ладине илустрације, стотине.
Формат је био мало необичан, албумски, било је ретко и незапажено и кад се појавило, у новија времена нисам тражио, надао се да ће да ми се врати мој позајмљени примерак.
Маце...

koliko si samo u pravu, jos te vise volim zbog ovog posta. "dozivljaje dobrog vojnika svejka" sam citao neposredno posle rata u kojem sam morao da ucestvujem. sve situacije od pre gotovo sto godina, svi likovi, razgovori, razmisljanja - nista se nije bilo promenilo, vojska je uvek i svuda ista. to je bila najbolja terapija koju sam ikad imao, taj smeh je bio lekovit.

шумидер-модер wrote:Ne znam kako si tacno zamislio ovu temu - ako to nije to, videcemo s nazovi moderacijom da splituje ili stagod - ali daj da vidimo i ovako nesto, primera radi.
Dakle, crtanje.

Nisam mislio iskljucivo cratnje kao takvo, nego uopste da se kace radovi talentovanih pojedinaca. Pozeljno nekih koji su manje poznati ili underground. Trulo bi bilo neko Rembranta da okaci.

Aj dok se ovi ne smiluju da splituju, jos jedan veliki:

George Cruikshank
(1792 – 1878)

Karikaturist, Dikensov prijatelj i ilustrator, neki ga uporedjuju sa Hogartom….
Vreme velikih karikaturista/slikara/umetnika.




Fagin u zatvoru.


Jedan pogled na viktorijansku epohu…



… i jos jedan: London going out of town…

George Baker
(1915 – 1975)



I nista i sve: samo u Americi, i to postdepresionoj i WW2, mogao da nastane i primi se ovakav strip.
I da ne bude proglasen za subverziju.
I da bude, sto bi se danas reklo, integrisan u sistem i da mu sistem, na kraju, oda priznanje za doprinos ratnom naporu.



Covek je crtao, i za Diznija – radio je pre rata na Pinokiju – ali je tek u vojsci nacrtao Sad Sack-a, malog, ruznog coveculjka. U vojsci i kao vojnika.
Skepticna generacija izrasla iz Velike depresije, generacija koja se zaputila, a da to nije ni znala u jedan veliki rat da tamo otkrije jedan veliki svet, nije bila raspolozena za mahanje zastavama i ura-ura-ura poklice: Sad Sack je bio njen junak i ona je u njegovom liku prepoznala skepsu malih prema velikima, dajuci im na znanje – i to bez trunke nedoumice – da laganja nema niti moze biti.
Da se mora poloziti racun za svaki potroseni zivot i svaki potroseni dolar.
Sad Sack nije bio heroj.
Niti mu je to u zivotu trebalo.

















Jedan drugi veliki crtac ispricace ostatak price.
Price koja je, perom ove dvojice velikih crtaca, najvise do sada priblizila Ameriku tako zeljenom takozvanom evropskom senzibilitetu.
A da se niko nije setio da je stvar vise nego jednostavna: radilo se samo o prepoznati - malog coveka.
I progovoriti o njemu njegovim recima.
A slavu rata ostaviti budalama i politicarima svake sorte.

William Henry Bill Mauldin 
(1921 – 2003)



Price o Americi u ratu.
Ali i o Americi koja je na oci i za zivota ovog crtaca decackog lica izgubila sposobnost da progovori o svojim ratovima i svojim zabludama.
I da pristane da ih zameni za – brigu o zdravoj ishrani.
















A da zaboravi da je neko mogao da Linkolna i ovako nacrta: Mauldin-ov crtez Linkolna u ogromnom socrealistickom mauzoleju, nastao na dan ubistva Kenedija.



Ili je sve poslo naopako kada su Willie, Joe i Sad Sack zamenjeni nekim istreniranim misicavim tipovima koji sve mogu.
Zahvaljujuci na naucnim osnovama zasnovanim programima psihofizickog osposobljavanja.
Stvarnim otprilike koliko i prosecna video igrica.

Honoré Daumier
(1808 – 1879)

Covek koji je otkrio trecu klasu.
Na prvi pogled je neverovatno da je vitez tuznog lika morao da ceka slikarski pravac ofucanog naziva realizam da dobije svoj najlepsi likovni izraz. Na drugi nije: Don Kihot je samo u doba koje je rodilo takozvani realizam mogao da zaista bude Don Kihot.







Ali, Daumier nije bio samo realista – Bodler ga je nazvao covekom koji je zapoceo modernu umetnost, a sigurno nije njegova krivica sto je u –izmima koji su pred kraj njegovog zivota preplavili Pariz preskocen i skoro zaboravljen.
Svrstavaju ga i u karikaturiste: nije njegova krivica sto je vreme koje je slikao bilo samo po sebi karikatura – licemerno zavijanje svejeduceg kapitalizma i malogradjanstine u jos jedan –izam po imenu romantizam nije moglo da se ilustruje nikako drugacije nego kao karikatura.
Bio je medju onima koji su Berliozima pustili da zavijorenih dugih kosa prate Napoleonove posmrtne ostatke dovezene sa Svete Jelene da ih se spakuje u Panteon. I, bio je u dobrom drustvu.
Jednog Mopasana, na primer.
Ili Balzaka koji na samrti razgovara sa junacima svojih romana.
Njegovi ljudi koji se voze trecom klasom su ljudi koje je voleo i razumeo. 
Razumeo je i advokate.
Samo sto je njih manje voleo.


Ovakav ili onakav, zloban nije bio.
U drustvenu kritiku rodjenu u Engleskoj, hladnu, izmaknutu i analiticnu, uneo je ono nesto evropsko, sklono malim ljudima, nesto sto je u ruznoci njihove svakodnevice umelo da prepozna glinu iz koje nastaje lepota.
I – mozda nije bez nista sto potice sa Mediterana.
I – kao retko koji slikar, osim mozda Direra kao crtaca – stoji na braniku onih trudbenika iz predmeta likovno vaspitanje koji uzasno tezak zanat ilustratora i karikaturiste cine istinskom umetnoscu, vecom od tona i tona ulja na platnu.








Louis-Phillipe




Le beau Narcisse


Komedijasi.


Ecce homo.


Nedelja u muzeju.


Treca klasa.

Zna li tko kakvog umetnika koji lepo radi portrete a da nije preskup?

ćaća wrote:Zna li tko kakvog umetnika koji lepo radi portrete a da nije preskup?

Možda?