Tilva Roš vs Klip

Ali to je tačno - mislim, to da to nisu oni nego drugi. Mislim - to je najnormalnije, radiš film o nečemu što vidiš oko sebe, ne vidim šta je tu sporno. Mislim na njenu izjavu. Ovaj tvoj dodatak "to su uvek oni drugi" je ipak samo tvoj.

To su samo izjave za novine, Williame.

prilicno smo o ovome pisali ali evo jos jednom od mene kad sam vec nehotice ponovo pokrenuo temu (mozda nam fali tema za domaci film): scenu u kojoj protagonistkinja (jasna, valjda) i marlon (djole koliko se secam) vode ljubav, sa sve onom uzasnom prostetikom, i kada odrade good old ass to mouth sledi rez na kadar govnjivih cufti koje jasna ruca. ovaj jeftini, kevinsmitovski, paralelizam, los humor, koji zarad gega (jede govna, haha) zrtvuje bilo kakav privid simpatija za svoju junakinju i ona doslovce postaje figura de merde cini rediteljski potez koji, po meni, najbolje opisuje klip.

Meni, kao potpunom laiku, su oba filma bila OK. Samo sad kad čitam Williamovu kritiku, ustvari moram da se složim sa njim. Rediteljka Klipa ne voli svoju junakinju i istina je da je tretira kao biće sa druge planete. Sećam se da sam na PPP pisala o reakciji bioskopske publike (nekih starijih maloletnika) na junakinju Klipa - neopisiva mržnja. Mislim, naravno da je i rediteljka, bar delom, doprinela takvoj reakciji. 

U Tilvi Roš je mnogo više empatije.

edit: E da, imam utisak da su svi ti (veštački) kurčevi i gola tela u Klipu tu za slučaj da sve drugo omane - da bar bude efekat šoka kod dela publike.

Šta biste rekli - da li se završio novobrutalistički / novodizelaški talas u karbonkopiji novog crnog talasa a u stvari francuskog novo(desado)brutalizma gde je Maja Miloš bila naša Catherine Breillat a Srđan Spasojević Xavier Gens? Bilo je tu još izgreda bez toliko eksplicitnog ultraviolence-a, filmovi Luke Bursaća, te Panama Pavla Vučkovića koja je napravila mali klasni odmak i smestila turbofolk kontekst na teren srednjoklasne džiberacije u neuhvatljivom meta-meta uratku a la Lisandro Alonso...i tu su mi se negde mrvice u šumi izgubile.. 

Sa raspadom Bombi i smanjenim intenzitetom matrijaršijskih aktivnosti (mogusamodasenadam) kao da je cela ta epizoda sad možda stvar prošlosti, sad još i sa koronom na grbači...Ima li nade za još neke provokativne (ne)društvene filmske teme osim večitog dualiteta osećaja iskupljivanja zbog staklenozvonske klasne privilegovanosti prosečnog FDUovskog filmskog radnika/  zazorno egzotizacijskog prizivanja vitaliteta, zgražavanja / romantizacije?