Izrael i Palestina

Iza svega ovoga stoji izraelska arogancija. Ideja da je nama sve dozvoljeno, da nikada nećemo morati da platimo cenu ili budemo kažnjeni. Nastavićemo i dalje bez prekida. Hapsićemo, ubijaćemo, mučićemo, lišavaćemo prava, branićemo useljenike dok vrše pogrome, ići ćemo na Josefov grob, na Atnielov grob, na Ješuin oltar, a svi se nalaze na palestinskoj teritoriji, i naravno na Har HaBajit u istočnom Jerusalimu – više od 5 hiljada Jevreja samo tokom Sukota – pucaćemo u nevine, vadićemo oči i razbijati glave, proterivati, otimati, pljačkati, izvlačiti iz kreveta, etnički očistiti i naravno nastaviti sa užasnom blokadom Gaze – i biće sve u redu.

Opasaćemo krug oko Zapadne obale čiji je podzemni zid koštao tri milijarde šekela i bićemo bezbedni. Oslonićemo se na genijalce iz obaveštajne jedinice 8200 i agente Šabaka koji sve znaju, i oni će nas već na vreme upozoriti. Prebacićemo pola vojske sa Zapadne obale u Havaru, kako bismo zaštitili ludačko buncanje poslanika Cvija Sukota iz Religioznog cionizma i naseljenike i sve će biti u redu, i u Havari i u kibucu Erez. Ali pokazalo se da se čak i najsofisticiranija i najskuplja prepreka može relativno lako probiti buldožerom kada postoji jaka motivacija. Eto, moguće je preći arogantno zamišljenu prepreku biciklima i skuterima, uprkos milijardama koje su u to utrošene, uprkos svim poznatim stručnjacima i građevinskim preduzetnicima koji su se na njenoj izgradnji obogatili.

Mislili smo da ćemo nastaviti da maltretiramo Gazu, da joj dobacimo tu i tamo mrvice olakšice u vidu par hiljada dozvola za rad u Izraelu, što je kap u moru, uslovljenih dobrim ponašanjem, i da ćemo je i dalje držati zatvorenu. Sklopićemo mir sa Saudijskom Arabijom i sa Ujedinjenim Emiratima – i Palestinci će biti zaboravljeni, dok ne nestanu, kao što to nemali broj Izraelaca želi. Zatvorićemo još hiljade Palestinaca, neke i bez suđenja, većina su politički zatvorenici; i nećemo pristati da razgovaramo o njihovom oslobađanju ni nakon decenija boravka u zatvoru. Kazaćemo da će zatvorenici samo silom videti slobodu. Mislili smo da ćemo moći i dalje bahato da odbijamo svaki pokušaj političkog rešenja samo zato što nam ne odgovara da se time bavimo i da će tako moći da bude zauvek.
Još jednom je dokazano da to nije slučaj. Nekoliko stotina naoružanih Palestinaca je probilo granicu i ušlo u Izrael na način za koji nijedan Izraelac nije mislio da je moguć. Nekoliko stotina naoružanih Palestinaca je dokazalo da nije moguće zauvek držati dva miliona ljudi zatvoreno, a da se za to ne plati strašna cena. Kako je zastareli palestinski buldožer probio ogradu, najpametniju od svih ograda, tako je pocepao i izraelsku aroganciju i samozadovoljstvo. Rasturio je svaku pomisao da je dovoljno napasti i slomiti Gazu ubilačkim dronovima i prodavati ih polovini sveta u ime bezbednosti.

Izrael je u subotu zatekao prizor kakav nikada ranije nije video: palestinska vojna vozila patroliraju njegovim gradovima, a biciklisti iz Gaze ulaze kroz njegove kapije. Ove slike bi morale da prekinu aroganciju. Palestinci u Gazi su odlučili da su spremni da se žrtvuju za slobodu. Da li će biti koristi od ovoga? Ne. Da li će Izrael izvući pouku? Ne.
Već u subotu su govorili o brisanju čitavih delova Gaze, o okupaciji Zapadne obale i o kažnjavanju Gaze „kao nikada do sada“. Ali od 1948. Izrael ni za trenutak nije prestao da kažnjava Gazu; 75 godina zlostavljanja, a opet je čeka najgore. Pretnje da će „Gaza biti sravnjena sa zemljom“ dokazuju samo jedno: ništa nismo naučili. Arogancija će ostati uprkos ogromnoj ceni.

Binjamin Netanjahu snosi veliku odgovornost za ono što se dogodilo i mora za to platiti, ali ovo nije počelo sa njim niti će se sa njim završiti. Sada treba liti gorke suze za izraelskim žrtvama, ali treba plakati i nad Gazom – čiji su stanovnici većinom izbeglice koje je stvorio Izrael i koja nikada nije doživela nijedan dan slobode.

The indiscriminate shootings of Israelis by Hamas and other Palestinian resistance organizations, the kidnapping of civilians, the barrage of rockets into Israel, drone attacks on a variety of targets from tanks to automated machine gun nests, are the familiar language of the Israeli occupier. Israel has spoken this blood-soaked language of violence to the Palestinians since Zionist militias seized more than 78 percent of historic Palestine, destroyed some 530 Palestinian villages and cities and killed about 15,000 Palestinians in more than 70 massacres. Some 750,000 Palestinians were ethnically cleansed between 1947 and 1949 to create the state of Israel in 1948.

Israel’s response to these armed incursions will be a genocidal assault on Gaza. Israel will kill dozens of Palestinians for every Israeli killed. Hundreds of Palestinians have already died in Israel air assaults since the launch of “Operation Al-Aqsa Flood” on Saturday morning, which left 700 Israelis dead. 

Da bi „pobedio”, Izrael mora da uništi Hamas potpuno i trajno, ili barem da ga sasvim neutrališe na period od 10 do 15 godina. To je nemoguć zadatak. Za Hamas, „pobeda”, pak, znači samo opstati i biti sposoban za borbu. Regrutovanje novih boraca da zamene one pale posle izraelske akcije nije problem. Desetine hiljada gnevnih palestinskih mladića, bez posla i bez budućnosti, žude da se pridruže borbi. Čak i da ima sredstava za uništenje Hamasa, Izrael ne bi mogao da uništi ideologiju koja mu daje život – a koju bi novi ciklus nasilja samo ojačao.

Noćna mora urbanog ratovanja u Gazi bila bi upravo ono što Hamas želi: skupa akcija izraelske vojske i neograničen propagandni potencijal usled stradanja civila. Od dalje normalizacije odnosa Izraela sa arapskim svetom ne bi bilo ništa. Dodatni problem sa kojim se jevrejska država suočava posle sedmog oktobra jeste činjenica da će hiljade Jevreja širom sveta koji su planirali preseljenje u Izrael sada dvaput razmisliti. Ovo je malo poznata, ali predvidljiva posledica užasnih scena u Sderotu i drugde: imigracija u Izrael će verovatno znatno opasti u godinama koje dolaze, što će imati ozbiljne demografske i psihološke posledice.

Najavljivan je brzi početak kopnene invazije Gaze, no u utorak ujutro je glasnogovornik izraelske vojske, potpukovnik Richard Hecht, izjavio kako je moguće da se dogodi i nešto drugo. Što utječe na tu moguću promjenu odluke izraelskih vođa?
Jasno je da su u priču ušli Amerikanci i čini se da će ovoga puta zapravo oni donositi odluke, više nego Izraelci. Nitko ne zna što će Biden reći, no Izrael nije u poziciji reći "ne" Sjedinjenim Državama. Izrael sada ovisi o SAD-u više nego ikada. Osim toga, moguće je i da su se neki izraelski političari uplašili, među njima i Netanjahu. Naime, kopnena operacija možda zvuči dobro, ali mogla bi završiti katastrofom.


Bidenov dolazak sigurno je izraz podrške, no vjerojatno će biti i drugačijih razgovora iza zatvorenih vrata. Mislite li da će on nastojati obuzdati Izrael?
Ne vjerujem da bi američki predsjednik u svojim godinama otišao na dugačak put samo zato da izrazi potporu, to je mogao napraviti i telefonom. Biden dolazi da zagrli Izrael, ali to je poseban zagrljaj, kojim će Izrael pokušati spriječiti u poduzimanju nekih akcija. Ne znam koliko će to daleko ići, ali ne bih bio iznenađen ukoliko bi kopnena operacija bila otkazana.