Правила се могу натезати у једну или другу стану али се не могу отворено кршити.
Чак и у боксу, у коме је циљ пребити противника, није допуштено ударати испод појаса ма колико учесник био ван себе. Фудбалери не смеју једни на друге ђоном, кошаркаши смеју свашта, али ако ударе другога по руци одмах добију личну грешку.
Колико год спортисти деловали као неприкосновене и саможиве "алфе", за њих постоји неко устројство које се има поштовати. Често постоје и неписана, деликатна и врло компликована правила понашања у појединим спортовима која су одраз поштовања традиције која није званично кодификована али се религиозно поштује.
Има примера врхунских спортских џентлмена који су били толико испред свих у прегледу игре да нису морали да туку и да се рву по терену иако је то било допуштено. Има примера и месара, практично криминалаца-повратника чији је једини задатак да повреде противничке играче све док их судије не истерају.
Сведочили смо недавно појединим ударцима задатим ван сваког спортског контекста, рвачким захватима. Ту је могла и полиција да реагује.
Ђоковић се не котира ту високо. Људи нешто не воле да играју против њега. Федерера насупрот томе противници врло поштују, излазе са терена задовољни иако их одере.