Djindjic

Erős Pista wrote:

Posto je demitologizacija vec temeljno obavljena, mozda je sad trenutak da se krene u hladnije i nepristrasnije tumacenje njegove uloge i nasledja, ali hijensko i nju ejdz cetnicko lesinarsko kikotanje - zaboravite gospodo.

Erős Pista wrote:Ocigledno je da treba da postoji ova tema, jer se preliva po drugim topicima.

Evo da pocnem ja. Sto sam stariji, sve sam manje kritican prema Djindjicu, pre svega jer on zapravo nije imao nikakvu pravu moc, sto pokazuje i nacin na koji je zavrsio. Lako je iz ove perspektive podsmevati se njegovim tadasnjim stavovima, jer smo posle bitke SEKe svi generali revolucionari, njih naravno treba citati u kontekstu, kao i sve ostalo. Iz ove perspektive, najupadljiviji je, bar meni, ne cuveni pragmatizam, vec naivnost tog pragmatizma, naivnost realizma. Makijaveli kaze da je poenta njegovog pisanja da nauci dobrog coveka da bude los, ali poenta je naravno u tome da ovaj na nekom nivou ipak ostaje dobar (u suprotnom, zasto prosto ne uzeti odmah onog loseg i skratiti sebi posao). Djindjicev primer mozda pokazuje da nije moguce isvadratirati taj krug - on se uvek ponasao kao taj dobar covek koji he intelektualnim putem dosao do svog pragmatizma i koji naravno nije uspeo da parira onima kojima je to druga priroda.

Iz nekog razloga, ove godine mi posebno smeta izrugivanje Djindjicu i objasnjavanje ko je on u stvari bio. Podseca me na onu provalu kretenskog humora na Titov racun koja se odjednom rasula na sve strane pocetkom 90ih i koja je bila laugh track naseg propadanja. I taj humor je bio kretenski, izrugivanje kukavica i nikogovica nad mrtvim vukom. Ali - Tito  bar jeste bio vuk, jeste bio autoritarni vladar, jeste imao kult licnosti, zbog izrugivanja njemu se zaista moglo otici u zatvor, pa je na nekom nivou i eksplozija bogohulnog humora mogla da se razume, kako god jadan on bio. Ali kao sto rekoh, Djindjic nikada nije imao pravu moc i jedan je od retkih srpskih politicara od 90e naovamo koji je ubijen. Neko ko je "na vlasti" sastavio jedva 2 godine i ko je ubijen na pravdi boba - s tim se sprdati? Stvarno? Imam osecaj da izrugivaci za sebe misle da su hrabri saopstavaoci strasnih istina, dok su zapravo samo rezimski lesinari.

U nekom trenutku je ta sprdnja bila donekle razumljiva reakcija ne toliko na samog Djindjica, koliko na njegov karikirani kult koji su paralelno i sa razlicitim fokusima gradili DS, LDP i deo gradjanske javnosti. Recitacije i govornicka takmicenja, fraziranje i lupetanje, pravljenje mudrosti od citata koje je on sam bez sumnje smatrao samo propagandnim opstim mestima, itd. Ali svega toga odavno nema. Nakon krace nedoumice oko toga sta da radi sa secanjem na njega, naprednjacka vlast je na kraju jasno prelomila da ga baci hijenama starog rezima, da ga razvlace kako god hoce i to se i desava. Biki Srbljanovic i Mrdjanu su zapusena usta i podmirena savest malo manje nikada napravljenim spomenikom, a malo vise isplacenim honorarima i caozdravo. Milosevic heroj, Djindjic izdajnik, Vucela presudio, a za njim Bokani, Marici i ostali - to je sada ISTINA.

To sto su dojucerasnji Djindjicevi saradnici kicma novog-starog rezima samo je jos jedan dokaz njegovog naivnog pragmatizma - pa naravno da jesu. U nekom smislu to jeste i poraz njegovog pristupa politici, menadzerstva umesto aktivizma, pragmatizna umesto ideologije itd. Ali opet, lako je tome se smejati iz ove perspektive.

Posto je demitologizacija vec temeljno obavljena, mozda je sad trenutak da se krene u hladnije i nepristrasnije tumacenje njegove uloge i nasledja, ali hijensko i nju ejdz cetnicko lesinarsko kikotanje - zaboravite gospodo.

ficfiric wrote:Ja mislim da je Milosevic sam pao. Nikom nije bio potreban a postao je i smetnja biznismenima koje je on stvorio.

A Djindjic nije imao nikakvu vlast. Jeste bio na funkciji premijera ali i to je zavisilo od raznih Covica, Mihajlovica, Perisica, itd.

Erős Pista wrote:Vreme je svakako bilo zrelo, ali to nije isto kao i - sam bi pao. Djindjic jeste odigrao znacajnu ulogu u tome, s tim sto da nije on, mozda bi neko drugi. Mislim da je all in all ipak bolje sto je to bio on.

Inace se slazem da nemamo dovoljno materijala da ga procenimo. De facto nije bio na vlasti.

Erős Pista wrote:Inace se slazem da nemamo dovoljno materijala da ga procenimo. De facto nije bio na vlasti.

Uprkos optimističkim najavama brzih, sveobuhvatnih i dubinskih ekonomskih reformi, malo toga je za Đinđićevog života zaista realizovano. Štaviše, u javnosti “je vlada Zorana Đinđića forsirala retoriku o sebi kao ‘reformskoj vladi koja nema alternativu’, dok je u stvarnosti čuvala status quo a zapadnu pomoć koristila kako bi stvorila utisak da se u Srbiji bolje živi i da je to rezultat reformi vlade” (Prokopijević et al., 2002: 60). A tamo gde je nešto činjeno, reforma je na sebi nosila nesumnjiv pečat decizionizma. Jedan od prvih krupnijih rezultata postoktobarskog pobedničkog decizionizma bila je jedna sasvim osobena “filozofija privatizacije”, inaugurisana Zakonom o privatizaciji Republike Srbije iz juna 2001. Privatizacija u Srbiji osmišljena je u suprotnosti ne samo sa važećim Ustavom, nego i sa samim evropskim standardima; potpuno izuzeta iz kompleksnog projekta svojinske transformacije i strategije socijalnog razvoja, brižljivo pošteđena svakog oblika javne kontrole (Barać i Zlatić, 2004: 15 i dalje), ona je ponosno obznanjivala suverenost članova vlade – a to znači, u krajnjoj liniji, DOS-a, odnosno Zorana Đinđića samog – u raspolaganju društvenom svojinom Srbije. Rezultat takve “filozofije privatizacije” nisu bile samo afere i skandali (kao što je to, primera radi, sa “Sartidom” bio slučaj), nego i jedna haotična privredna transformacija koja je, kao ekonomski pandan pravnom haosu, dodatno udaljavala Srbiju od Evropske unije.

ficfiric wrote:Ja samo vidim da je svim Milosevicevim lopovima bilo bolje nakon petog oktobra nego pre. U toku 2000. su njihova imena pocela da se povlace po raznim listama, njihovi biznisi su trpeli zato sto je Srbija bila bez struje, grejanja, hrane... I pre 5X je bilo jasno da ce i njima biti bolje kad padne Milosevic.

Jedini ko je imao razlog da se boji promena su haske musterije

Solus_Rex wrote:Koliko puta je samo pokojni Prokopijević po televizijma  vapio o tome koliko se na tom pitanju razočarao o svog prijatelja kao "lažnog proroka".

Erős Pista wrote:Cu, postrevolucionarna vlast decizionisticka. Lol.

 "Kovitlac borbe za moć koji je Đinđić podigao u nameri da utvrdi svoj decizionistički položaj udaljio ga je ne samo od običnih građana (koji su se u sociološkim istraživanjima jednoglasno izjašnjavali o tome da ne vide nikakve institucionalne promene u Srbiji u odnosu na Miloševićevo vreme: Pavićević, 2003: 92), radnih ljudi i sindikata (Marinković, 2002: 282–283), glasača DOS-a (uoči pogibije, podršku mu je davalo, u najboljem slučaju, do 30% biračkog tela: Goati, 2004: 311), nego i od mnogobrojnih dojučerašnjih saboraca iz redova tog istog DOS-a. O tome su u javnosti već svedočili neki od potonjih. Miodrag Mile Isakov je tako, na primer, opisivao Đinđićevu rastuću sklonost da sve glavne odluke donosi sam i realizuje ih na način koji smatra primerenim, ne trpeći rasprave i prigovore (Isakov, 2005: 152–153); Dušan Mihajlović se protivio njegovoj sklonosti da saradnike tretira kao “potrošnu robu” (Mihajlović, 2005: 297); Milana St. Protića je porast njegove samoizolacije, arogancije i netrpeljivosti naveo da u njemu prepozna “jednog balkanskog despota” (Protić, 2005: 235); pa čak je i do kraja lojalni Čeda Jovanović napisao da su se, uoči atentata, pripadnici tvrdog jezgra oko Đinđića, iscrpljeni sukobima sa sve većim brojem protivnika (i neprijatelja), osećali “usamljeni” (Jovanović, 2005: 113). Međutim, Đinđić se slepo držao svog decizionističkog načela – da u uslovima “preddržavnog i poddržavnog” haosa osnovno pitanje nije: šta je istina, nego: ko odlučuje i kako javnost percipira događaje – i zato je mirno mogao da ignoriše sve sumorniju realnost oko sebe i sve frapantnije sličnosti između njegove i vlasti njegovih prethodnika. "