Synthtopia

Robert Bob Ostertag, eksperimentalni muzičar i autor, pred svoj nastup na Resonate konferenciji sutra u Kinoteci

Današnja elektronska muzika vrsta je muzičkog fašizma
Autor: Zorica Kojić & Dragan Ambrozić
Bob Ostertag (1957) definitivno ne uzima zarobljenike! Ovaj plemeniti i za total života zainteresovani umetnik, koji deluje u polju eksperimentalne muzike i zvuka u konstantnom izazovu već toliko decenija, jedan je od gostiju nastupajuće Resonate konferencije.
Oglasite se na www.danas.rs


Njegov komad "Sooner or Later", koji će izvesti ovom prilikom, svakako će vas potresti do srži, ali Ostertag ne bi bio ono što jeste kad bi pokazivao istovetnu količinu saosećanja i nežnosti za pomodne smerove u kojima se kreće njegov san i onaj njegovih prijatelja, pionira elektronske muzike iz '70-ih godina.
* Kako je izgledalo stići u Njujork na samom prelazu u osamdesete? Šta se dešavalo u muzici i umetnosti, koje nove teme su nastupale, kakvom elektrikom je oživela nova umetnička generacija u gradu?
- Stigao sam u Njujork 1978. Velika imena u savremenoj muzici Njujork Sitija u to vreme bili su Filip Glas i njegova ekipa. Ja sam se pak združio sa Džonom Zornom, Fredom Fritom i Judžinom Čedburnom. Svirali smo zaista bučnu, škripavo sirovu improvizaciju i to je bilo veoma uzbudljivo doba. Mnogo iskrene ljubavi među muzičarima, toliko veselja. U to vreme bilo je tek desetak ili dvadesetak ploča "improvizovane muzike" u celom svetu, a mi smo ih imali sve! Stvarno smo se osećali kao prava zajednica. I, ako biste snimili upravo takvu ploču, svako u ovoj maloj, ali internacionalnoj zajednici saznao bi za nju i slušao je. Vrlo, dakle, različito od onog kako je to danas sa stvarima poput You Tube i slično.
* Šta se sve promenilo u vašem doživljaju muzike, ali i u doživljaju slušaoca od najranijih vaših dana? Da li se stvari, po vašem mišljenju, kreću u dobrom, humanom smeru?
- Počeo sam da radim sa sintisajzerima i magnetofonima još u '70-im, kada je elektronska muzika stvarno izgledala kao nešto daleko. Danas, međutim, elektronska muzika se uglavnom poistovećuje sa plesnom muzikom po klubovima, onom istinski glasnom muzikom koja se potčinjava veoma ograničenim standardima. Ona obično ima jednostavan, mehanizovan ritam, tešku bas-liniju. Služi da usmeri veče na jedan sasvim određen način. To je tako kruto. Možda se radi i o najrigidnijoj muzici svih vremena. Vrsti muzičkog fašizma. Upravo nasuprot onoj ideji o elektronskoj muzici iz '70-ih godina koja me je inspirisala. Iskreno ne verujem da je iko od nas koji smo stvarali ovu muziku u sedmoj i osmoj deceniji prošlog veka, mogao uopšte da zamisli u šta će se ona danas pretvoriti. Zaista sam dugo i naporno razmišljao o tome kako i zašto se to dogodilo. I baš nemam neki kratak odgovor u vezi sa tim. Napisao sam knjigu pod nazivom "Kreativni život: Muzika, Politika, Ljudi i Mašine". Ova knjiga, moglo bi se reći, u celosti odgovara na vaše pitanje. To je u stvari kratka knjiga, ali ipak ne dovoljno kratka da je celu citiramo u ovom razgovoru (smeh)!
* Bili ste veoma obuzeti dešavanjima u Centralnoj Americi tokom osamdesetih, toliko da ste na izvestan broj godina čak i zapostavili muziku?
- Fred Frit i ja smo vodili jednu malu izdavačku kuću baš kada je pokret Sandinista srušio Somozin diktatorski režim u Nikaragvi 1979. Odlučio sam da smesta odem u Nikaragvu i snimim nikaragvansku muziku za našu etiketu. Nikaragva je bila veoma uzbudljivo mesto da se nađete baš tada i tamo. Teško je to opisati, ali mislim da mnoštvo revolucija ima taj inicijalni momenat u kojem sve izgleda moguće i ljudi se odlučuju da u oduševljenju dosegnu nebesa. E pa, Nikaragva je bila u jednom takvom istorijskom trenutku kad sam došao. Ona ploča koju sam nameravao da snimim nikada nije napravljena, u potpunosti sam prestao da sviram i momentalno se predao politici. Najpre sam radio sa salvadorskim izbeglicama, po povratku u Njujork, a potom kao organizator prikupljanja pomoći. Konačno, nastavio sam da radim u Salvadoru - koji je imao sopstveni revolucionarni pokret, težeći da obori tamošnji represivni režim - i to kao novinar i dopisnik.
* Možete li ukratko da nam opišete te "godine opasnog življenja" tamo i kako se sve to kasnije prelilo u vaša dela?
- Kada sam ponovo počeo da se bavim muzikom, najpre sam napisao "Sooner or Later", komad koji ću upravo i izvesti u Beogradu. On je baziran na snimku jednog dečaka u Salvadoru koji sahranjuje svog oca, kojeg su ubili vojnici. Muzika je sačinjena od zvuka dečakovog glasa koji govori o tome koliko je voleo svog oca, zvuka lopate koja kopa grob i neke muve što zuji blizu mikrofona. Dakle, reč je o intenzivno tužnom komadu. Nadam se da je takođe i lep. Kada već govorimo o ovom komadu, treba reći da ga nisam izvodio preko 20 godina. Jer on i nije baš vrsta dela koje biste uživali da izvodite sve vreme. Ali, ovog avgusta ću se ponovo vratiti u Salvador, prvi put od '80-ih, i izvesti "Sooner or Later" na jednom festivalu upravo u planinskoj oblasti koju su kontrolisale revolucionarne snage, i to nedaleko od mesta gde je otac onog dečaka pokopan. Čuo sam da će lično taj dečak, sada već odrastao čovek, možda biti prisutan - pa tako izvodim ovo delo prvi put za dugi niz godina. Nakon što to učinim u Salvadoru, verovatno ću ga ponovo ostaviti po strani neko vreme.