Дежуловић

Обзиром да сам на ППП погинуо око мање-више исте ствари, занимају ме ваше евентуалне реакције на ово:

Prenosimo prvi tekst Borisa Dežulovića za tjednik srpske manjine u Hrvatskoj Novosti, pod naslovom "Sećate li se oluje?":
Oluja, avgust mesec, subota, podne: topao vetar s Dinare razvija na kninskoj tvrđavi džinovsku trobojku zastavu, a tamo dole, na krajinskim drumovima, kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašen neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.
Dabome da se sećam. Oluja je valjda bila, šta drugo, kad su te vrele avgustovske subote polomljena popadala sva stabla i bandere pod Dinarom, a moj drugar Predrag i ja uputili se u Krajinu da vidimo to čudo neviđeno – drveće i stenje rasuto po cesti od Hrvaca do Knina.
Oluje koja je 17. avgusta 1990. po krajinskim drumovima razbacala balvane, u Srbiji se, međutim, malo ko uopšte seća. Sva su sećanja na Balkanu oštro presečena, a svaki srpski pomen na avgustovsku oluju počinje od 1995. godine. Dan će tada biti 5. avgust, a boje na zastavi s kninske tvrđave malo drugačije raspoređene, ali jednako će biti subota, i jednako će biti kolone prljavih automobila na krajinskim drumovima, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji neće znati šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.
Tačno pet godina i dvesta pedeset subota u to će vreme već proći od subote 17. avgusta 1990., kad smo Predrag i ja iza Hrvaca pokušavali da razgovaramo sa rabijatnim nekim tipom što nam se kalašnjikovom unosio u kola. Na poslednjoj barikadi pred Kninom – a sećam se da je bila napravljena od kamenih gromada na poslednjoj serpentini stare ceste nad gradom, neposredno pre tunela – pitali smo naoružane pobunjenike čime će se baviti, od čega će živeti kad onu orijašku zastavu Srpske autonomne oblasti Krajine sa kninske tvrđave jednog dana podignu pred staklenim tornjem Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, i ponosno zavijore kao zastavu Republike Srpske Krajine. ‘Od čega ćemo da živimo? Od drumske pljačke, kao i prije’, oholo nam je odgovorio jedan od njih, pozdravljen zadovoljnim cerekom ostalih.
Kasnije te subote jednako će na trgu pred železničkom stanicom u Kninu govoriti bahati vojnici i građani okupljeni oko reporterske ekipe ustaške Slobodne Dalmacije iz Splita, mrtvi-ozbiljni i upravo potresno euforični, muda natečenih od samouverenosti objašnjavajući kako će SAO Krajina živeti od Miloševićevih strateških ulaganja, te poreza, carina i trošarina na sav saobraćaj i transport preko teritorije kojom je Hrvatska presečena na dva dela.
Oholost, bahatost i samouverenost ljudi koji će tačno pet godina kasnije žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, preovlađujući su utisci iz moga sećanja na Knin, Civljane, Kistanje i druga mesta kojima sam kao reporter lutao posle oluje što je tog avgusta nanela balvane na ceste. Da, i strah: sledećih dana i meseci jednako će – kao i posle Oluje 1995. – biti zapaljene stotine kuća i ubijene stotine civila, i jednako će iz svojih domova biti proterano dvesta hiljada ljudi, koji će žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, pa onda godinama u sportskim dvoranama, derutnim hotelima i izbegličkim centrima sakupljati krhotine svojih razbijenih života i sanjati povratak. Samo što su tada, 17. avgusta 1990., to bili Hrvati.
Hoćete li priču o 5. avgustu? Evo jedne: 5. avgusta ujutro vojnici su upali i u uspavano ličko mesto Lovinac, uhvatili pet tamošnjih pružnih radnika, izveli ih iz sela, brutalno masakrirali i bacili u žbunje. Dve hiljade Lovinčana u paničnom je strahu pobeglo preko planine, a od svega stotinak starih i nemoćnih što su ostali u svojim kućama, nakon tog 5. avgusta ubijeno je njih četrdeset i pet.
Eh, da: bio je to 5. avgust 1991. godine. Lovinac je, naime, bio hrvatsko selo, a ubojice tada u uniformama Vojske RSK.
Danas, kad Srbija u nemoćnom gnevu gleda Hrvate – što se nadmeno kurče besmislenom vojnom paradom u znak sećanja na svoj 5. avgust i slavnu Oluju – lovinačkog 5. avgusta u srpskom sećanju nema. Nema ni 17. avgusta, ni balvana na cesti Hrvace – Knin, ni onih bahatih, oholih i samouverenih drumskih poreznika, ni carina od kojih će krajinski Srbi živeti, ni oružja od kojega će njihovi komšije Hrvati umirati. Cela je ta memorija danas površna, ceremonijalna i parapolitička, baš kao, uostalom, i hrvatsko prigodno, paradersko sećanje lišeno svakog saosećanja.
Hoćete li, uostalom, i jednu priču o tome? Hoćete li priču o paradi i kurčenju?
Bilo je, naime, već toga, bilo je postrojenih šapki i počasnih plotuna, visokih gostiju u loži i Božjih blagoslova, bilo je već uglancanih samohotki, podmazanih tenkovskih gusenica i ulaštenih vojničkih čizama što su gazile preko etnički očišćene svete grude, stupajući u slavu velikih bitaka i slobodnog Knina: eno pukovnika Milorada Stupara gde nadmeno stupa isukane oficirske sablje i predaje raport predsedniku Republike Srpske Krajine Milanu Martiću, eno i episkopa dalmatinskog vladike Longina kako osveštava ratnu zastavu Vojske Republike Srpske, eno dole na pisti uz ‘Marš na Drinu’ stupa Korpus specijalnih jedinica, za njim gmižu artiljerijski i mehanizovani ešaloni, kolone tenkova, haubica i raketnih sistema, nebo u skladnim trojkama paraju avioni i helikopteri, a uz pistu razdragan narod, žene u letnjim haljinama i deca u Zvezdinim dresovima igraju na taktove kninskih Minđušara – sećate se Minđušara, kretenskog srpskog odgovora na Tompsona? – ‘Ovo je naša zemlja, naša Krajina’.
Veličanstvena vojna parada na poligonu u Slunju bila je organizovana o Vidovdanu, na krsnu slavu Vojske Republike Srpske Krajine, 28. juna 1995.: jedva mesec dana kasnije neće biti ni Vojske ni Republike Srpske Krajine. Da je, eto, kratko srpsko pamćenje olujnog leta 1995. samo mesec dana duže, setio bi se neko prigodno ovoga leta, na okruglu dvadesetu godišnjicu, barem tog davnog nadmenog kurčenja i jedne besmislene vidovdanske vojne parade u slavu srpskog junaštva i kosovske bitke.
Dvadeset godina sećanja na nevine žrtve Oluje, jebiga, neodvojivo je od sećanja na onih pet godina i nevine žrtve koje su mu prethodile. Kao što je prigodno sećanje na dvesta hiljada nesrećnika što su pred zmijskim Tuđmanovim pozivom da ostanu u kućama potrpali krhotine svojih života u traktore, neodvojivo od sećanja na onaj visoki zid ravnodušnosti i prezira na koji su naišli u rođenoj Srbiji.
Vreli je dakle 17. avgust, jedna subota, podne: na drumovima kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede, ali ovaj 17. avgust pada 1995. godine, prljavi automobili imaju kninske registracije, a uplašeni svet koji ne zna šta ga čeka krajinski su Srbi. Mrki vojnici s pretećim dugim cevima sada su pak srpski graničari: na kraju velikog istorijskog kruga izbeglicama iz propale Republike Srpske Krajine zabranjeno je da priđu Beogradu – vojno sposobne muškarce odvajali su i slali u Arkanov kamp u Erdutu, a ostale, sve po Ćosićevim uputama za ‘humano preseljenje’, preusmeravali na Kosovo.
Taj dan – 17. avgust – u srpskom istorijskom pamćenju, međutim, ne postoji. A zgodna je i poučna slučajnost da 17. kolovoza iz gregorijanskog kalendara po julijanskom pada 4. avgusta – na dan kad je počela Oluja.
Setite se zato ponekad 17. avgusta. Setite ga se barem za deset dana, na dvadeset petu godišnjicu one strašne oluje što je razbacala balvane po cesti od Hrvaca do Knina.

http://lupiga.com/hiperlink/boris-dezulovic-secam-se-oluje-koja-je-avgusta-1990-razbacala-balvane-od-hrvaca-do-knina

Moj je utisak da je odabrao ovakav pristup upravo zbog prvog teksta za Novosti. Jasno je da ovakav tekst ne bi nikad napisao za Slobodnu Dalmaciju ili Jutarnji.

Dupli.

Nije Dežulović ali je tema Oluja:
Ilić, Tri Laži

http://pescanik.net/tri-lazi/

U Srbiji je 05.08.2015. prvi put obeležen Dan sećanja na „srpske žrtve“ i na „sve koji su stradali da bi ovaj narod živeo u svojoj državi“, kako nam je to neuko objasnio nadležni ministar. Nećemo sad o tome koliko se sirena oglasilo (u saopštenju MUP-a kaže se da se u Beogradu od planiranih 68 oglasila 51 sirena, a u Srbiji od planiranih 985, radilo je 728 sirena, što je nešto više od 70 odsto ispravnih sirena i u Beogradu i u čitavoj Srbiji) i šta to znači za bezbednost građana u situacijama u kojima sirene zaista treba da upozore na neposrednu opasnost po njihove živote i imovinu. Vratimo se na predlog nadležnog ministra da bi Dan sećanja trebalo ozakoniti tako da i u svim narednim godinama – „dok god je srpske države“, kaže on – 5. avgust bude dan žalosti za žrtvama koje su 1995. godine stradale ili izbegle pred vojskom Republike Hrvatske u operaciji „Oluja“, o čemu je ovde već bilo reči.
Ako je suditi po ovom prvom u nizu Dana sećanja, odmah možemo reći šta je sporno u vezi sa tim predlogom i šta svakako ne treba raditi, e da bi se saosećanje sa žrtvama izražavalo na primereniji način. Ovako kako je obeležen prvi put, Dan sećanja predstavlja ponavljanje svih onih obrazaca koji su Srbiju i njene građane uveli u rat pošto su srpski rukovodioci 1990. godine razbili saveznu državu. Drugim rečima, to nije bio Dan sećanja na žrtve, nego dan obnavljanja i snaženja ratnohuškačke retorike, u čemu je, očekivano, posebno prednjačio predsednik države, svojim primitivnim optužbama na račun Republike Hrvatske. Pokušaji predstavnika etničkih Srba iz Republike Hrvatske da objasne ovdašnjim političarima da im njihovim izjavama samo dodatno otežavaju ionako težak položaj u Hrvatskoj, ostaće i ovaj put uzaludni. Pa ipak, hajde da kažemo šta ubuduće ne treba govoriti kako se Dan sećanja ne bi pretvorio u Dan ratnog huškanja, „dok god je srpske države“.
Skrenućemo ovde pažnju na tri laži, koje su ponavljali svi koji su se oglasili u osvit Dana sećanja – i predsednik vlade, i predsednik države, i nadležni ministar. Iskaze ćemo uzeti iz govora predsednika vlade, bez navođenja analognih izjava druge dvojice. To činimo samo iz jednog razloga: kod druge dvojice nije u toj meri bila prisutna i pomiriteljska retorika kao kod predsednika vlade. Na tu dvoličnost posebno treba skrenuti pažnju: ispod krinke mirotvorstva predsednika vlade i dalje se oglašava okoreli ratni huškač.

Prva laž

U svom govoru od 04.08.2015. predsednik vlade postaviće jedno retoričko pitanje koje će sasvim razotkriti kako on razume – pogrešno, naravno – ulogu „srpske“ strane u razbijanju Jugoslavije i oružanim sukobima koji su potom usledili. Ovako predsednik vlade: „Jeste li ikada čuli za agresora na sopstveno ognjište i na sopstvenom ognjištu, agresora na sopstvenu njivu, agresora kome u ruci ostane samo kesa tužnih uspomena, ili kako lažni pobednici kažu, prljave gaće, i ruke pune krvi i suza?“ Naravno, očekivani odgovor je da niko ne može biti agresor na sopstveno ognjište ili njivu. To bi, nadalje, trebalo da znači da su „Srbi“ u Hrvatskoj samo branili svoje njive i ognjišta. Ali, to, naravno, nije tačno. Kako smo se ovde na to nedavno podsetili, nije stvar tek u tome što su „Srbi“ 1991. godine kolektivno istupili iz pravnog poretka Republike Hrvatske. Da je samo to, možda bi apsurdna slika o „agresoru na sopstveno ognjište“ kojoj je pribegao predsednik vlade, ako je dovoljno nategnemo, imala smisla.
Ali, povrh tog otcepljenja teritorije i izdvajanja iz pravnog poretka države kojoj je ta teritorija pripadala, građani koji su odlučili da se organizuju u takozvanu srpsku autonomnu oblast Krajina, požurili su da iz te oblasti proteraju svoje sugrađane sa “pogrešnom”, hrvatskom etničkom pripadnošću. Dakle, na toj teritoriji prvo su počinjeni široko rasprostranjeni i sistematski zločini nad stanovnicima koji nisu bili „Srbi“. I to već menja početnu sliku od koje je krenuo predsednik vlade. Agresija jeste bila izvršena, i to ne na „sopstvena“, nego na tuđa ognjišta i njive. To, naravno, ni na jedan način ne može da opravda masovna i sistematska kršenja zakona i običaja rata od strane vojske Republike Hrvatske, te novo proterivanje stanovništva, ovaj put druge etničke pripadnosti, sa teritorije koja je ranije bila proglašena nezavisnom od te države. Ali, u govoru predsednika vlade uopšte nije o tome reč. On uporno insistira da su „Srbi“ bili apsolutno nevini, da ne snose nikakvu odgovornost za oružani sukob, te da je akcija vojske Republike Hrvatske u svakom smislu bila nelegitimna. To je naprosto kriva predstava, koja se kosi sa činjenicama.
Insistiranje na apsolutnoj nevinosti jedne, „svoje“ strane, i na apsolutnoj krivici druge, „tuđe“ strane, samo potpiruje nadu da će se ukazati nova prilika da se izravnaju (netačno) izvedeni istorijski računi. Ovako predsednik vlade o žrtvama: „Taj zločin je počinjen protiv našeg naroda, protiv ljudi koji su isti kao i mi, a to im je bila i jedina krivica.“ Ovde se ceo imaginarni „srpski“ kolektiv poistovećuje sa navodno apsolutno nevinim žrtvama („protiv ljudi koji su isti kao i mi“, što im je „bila i jedina krivica“), što sugeriše da taj kolektiv i dalje treba da strepi od tobože zločinu sklonih suseda. To je prvi korak ka nekom budućem preventivnom eliminisanju tih zloćudnih komšija.

Druga laž

Predsednik vlade reći će i sledeće: „’Oluje’ treba drugi da se stide. Oni koji su sačinili taj strašni spisak [žrtava], počinivši zločin bez presedana; oni koji taj zločin nikada nisu osudili; a bogami, i oni, u Srbiji, koji su se, godinama, ponašali kao da to nikakve veze sa državom Srbijom nema.“ Tu on jasno definiše neprijatelje: pored onih spoljnih, susednih, sad su prozvani i unutrašnji neprijatelji – oni koji su se oglušili na stradanje ljudi proteranih iz Hrvatske. Ne treba mnogo mašte da bi se dokučilo da tu predsednik vlade cilja na postpetooktobarsku vlast u Srbiji. To su njegovi unutrašnji neprijatelji, koji su podbacili u patriotizmu i saosećanju sa žrtvama. Pored toga što je ova slika netačna, ona je i gnusnija od prethodne laži, jer se predsednik vlade tu očito ne prepoznaje kao jedan od onih koji su se „ponašali kao da to nikakve veze sa državom Srbijom nema“. Da bismo to uvideli, dovoljno je da se osvrnemo na proteklih dvadeset godina.
U tom periodu, „garnitura“ koju sada gledamo na vlasti, vladala je Srbijom osam godina. Oni drugi, takozvani neprijatelji naroda, na vlasti su proveli dvanaest godina. U procentima, prvi su vršili vlast 40 odsto vremena, a potonji 60 odsto. Bezmalo, pola-pola. Stvari po samog predsednika vlade čini još gorim to što je njegova „garnitura“ bila u poziciji da se ponaša drugačije u ključnom periodu od 1995. do 2000. Tada, međutim, ona nije učinila ništa, baš kao i u periodu 2012-2015. Zapravo, ne samo da nije učinila ništa – to jest nije donela odgovarajuće zakone po kojima bi se izbeglicama iz Hrvatske dodelio status civilnih žrtava rata – nego se prema tim ljudima ponela krajnje nedolično: sprovela je među njima prisilnu mobilizaciju, dodatno ih ponizila i lišila svakog dostojanstva u logorima u kojima su navodno obučavani za rat, da bi ih potom ponovo poslala na front bez ikakvog osnova. Sve ovo dobro zna predsednik vlade, ali mu nijedna od tih stvari nimalo ne smeta da krivicu za nečovečno ponašanje prema izbeglicama svali (kao i za to nadležni ministar iz njegove vlade) na svoje političke protivnike i neistomišljenike.

Treća laž

„Najveća etnička promena sastava stanovništva posle Drugog svetskog rata, i pogrom – to je bila ’Oluja’“ – kaže predsednik vlade. Najveća na svetu? To naprosto nije tačno. Upravo gledamo strahovite promene kojima je izložena i Evropa, koje se zbivaju praktičnu tu, pred nama (a onda i kod nas) – na Bliskom istoku. U Evropi? Ni to nije tačno. Unutar Evropske unije, na primer, dogodila su se velika pomeranja stanovništva: po ulasku nekih istočnoevropskih zemalja u Uniju, milioni ljudi su krenuli preko granica u potrazi za poslom i pristojnijim životom. Naravno, predsednik vlade je mislio na etničko čišćenje („sa elementima genocida“ dobacuje predsednik države), i to u Evropi. A na to je mislio u pukoj želji da pobedi u apsurdnom nadmetanju sa susedima u tome ko je najveća žrtva postjugoslovenskih ratova. Stvar je u tome što za to nadmetanje – naravno, jer je ono potpuno besmisleno – ne postoje pravila. Kako se menja ugao iz koga se posmatraju stvari, za prvo mesto na listi žrtava etničkog čišćenja – iako je nepodnošljiva pomisao da je nekome do takve liste uopšte stalo – kao ubedljivi kandidati pojavljuju se i Albanci sa Kosova, recimo, iz 1999.
Gadno je to nadmetanje, i čudna je to pamet koja se odluči da u njemu učestvuje. Ali, ne mora nas ta pamet više ovde zanimati. Vratimo se Danu sećanja. Iz ugla sadašnjih vlasti, kako nam to pokazuje ova kratka analiza, svrha Dana sećanja bila bi u tome da se do kraja učvrsti predstava o „Srbima“ kao o najvećim žrtvama u 20. veku uopšte, i u postjugoslovenskim oružanim sukobima iz devedesetih posebno. Ne mora ovde pre svega da nas zabrine to što se vinovnici tih ratova hoće predstaviti kao nevine žrtve, identifikujući se sa pravim žrtvama za čije su stradanje u najmanju ruku posredno odgovorni i prema kojima nisu pokazali ni trunku saosećanja kada im je to bilo najpotrebnije. Nešto drugo ovde izaziva jezu: svaka pretenzija na status apsolutne žrtve potpiruje želju za izravnavanjem računa. Dan sećanja se tako pretvara u stalno podgrevanje naopake nade, „dok god postoji srpska država“, da će se jednom ponovo ukazati prilika da se susedima vrati milo za drago. Dan sećanja, ovako kako su ga osmislili oni koji predlažu da se taj dan uvede u zakon, dodatno institucionalizuje i utvrđuje kontinuitet sa pogubnom politikom iz devedesetih, umesto da predstavlja raskid sa njom. To sa žrtvama ima veze utoliko što se insistira upravo na onoj retorici zbog koje su ti ljudi na kraju i stradali.
Peščanik.net, 06.08.2015.

Sjajan tekst.

Па да, контекст је она јебена ствар. Мада би једини релевантан контекст требало да буде онај из завета Џона Стјуарта: if it smells like bullshit - say something about it.

А и по том критеријуму је текст сасвим на месту.

ед: а и Дејанов, оф корс.

Još je pritom hteo podebljati ko je on.

Само мало да допуним компас за контекст: where you smell the bullshit - ту удри! Тако не може да буде никакве грешке.

Napisao je ono što ostali u Novostima nisu želeli ili hteli da napišu, a što se i po njima podrazumeva, a onda to što se porazumeva zna lako da se izgubi u prevodu.

Što će reći, ojačao je poziciju i ostalim autorima kao i Novostima, a to mogu samo veliki novinari.

Не видим шта би боље могло да се деси до да Ферал васкрсне, и то као гласило српске мањине у Хрватској...


But let's not get ahead of ourselves.

Na svakoj promociji Pavelićeve knjige „Smijeh slobode“ o Feral Tribune uporno se ponavlja pitanje o obnovi Ferala, pa valja i nama pitati isto. Ima li šanse za takvim izdavačkim pothvatom?

O tome ćete uskoro saznati nešto više…

Intervju sa Ivančićem.

No Country for Old Man wrote:Обзиром да сам на ППП погинуо око мање-више исте ствари, занимају ме ваше евентуалне реакције на ово:

Tekst je ok.

Citam raspravu na ppp-u i cini mi se da ban nije sasvim nezasluzen. Zbog ovoga:

Onog dana kada su na Milosevicev poziv zakotrljali balvane - tog dana su posejali Oluju. Nista drugo iz svega toga nije ni moglo da iznikne.

Moguce da je samo lose sroceno, ali ovako kako je napisano predstavlja relativizaciju odovornosti hrvatskog rukovodstva za etnicko ciscenje i zlocine, jer ispada da je Oluja mogla biti sprovedena samo na taj nacin. Iako se slazem sa konstatacijom da je oruzana pobuna bilo izuzetno losa i riskantna "politika", ona je mogla da se zavrsi na sto drugih nacina: od prihvanja plana Z4 i postizanja siroke autonomije za Srbe (verovatno sire od svega sto bi mogli da ostvare bez rata) do totalnog rata izmedju Srbije i Hrvatske uz mnogo vise zlocina i mnogostruko vece gubitke na obe strane. A sama Oluja je mogla biti sprovedena i bez tog maltene sistematskog paljenja sela i ubijanja staraca.

To je priča o nekoj izmaštanoj istoriji.

Сине Бруте...

Ал' пре него што ти признам да си у праву: у "свега тога" може да се смести, сасвим удобно, још понешто: капетан Драган, прогон Хрвата, хајдучија, шверц и криминал, па онда и оне знамените пршуте, Милан Мартић... А онда може и одбијање дотичног З4 плана, ракете по Загребу, итд., итд. Све је то, и потпуно нужно "посејано" скупа са балванима: такви су, јеби га, били. Да су били и у најмањој меру другачији - можда би се остварила и нека од ових твојих варијанти. Признајем прејаку елипсу, but that's it.

А и Туђман је био тај који је био, скот нацошки. Како су се том човеку карте у животу намештале... чак је и умро таман када је требало.

Са друге стране, све и да си 100% у праву - зар заиста мислиш да је то за бан? У оном мору србовања?

Ja te svakako ne bih banovao za to, no takva je moderatorska politika tamo.

Problem sa tvojim objasnjenjem, pored toga sto je previse deterministcko, je sto nije konsistentno u determinizmu, pa izgleda da je odluka da se postave balvani neuslovljena i odredjena cistom slobodnom voljom Milosevica i krajiskog rukovodstva, a da je onda time pokrenut niz mehanickih posledica koje si nabrojao - progon Hrvata, kapetan Dragan itd, sa kulminacijom u Oluji, posledica koje su potpuno uslovljene prirodom ucesnika i situacijom. U stvarnosti, Tudjman nije bio sustinski vise predodredjen konktekstom i karakterom da pokusa da vojnu pobedu upotpuni progonom nego sto je Milosevic bio predodredjen da napujda Krajisnike.

Misliš li da je logički neodrživa teza da će Srbi koji su se otcepili zbog ustaškog resantmana hrvatske vlasti u slučaju poraza biti proterani?

Postojala je odredjena verovatnoca da ce biti proterani (kolika, to je pitanje za istoricare), kao sto je postojala odredjena verovatnoca da ce se pobuniti, kao sto je postojala odredjena verovatnoca da ce Milosevic nastaviti populisticku politiku i podgovarati ih da se pobune. Nista od toga nije bilo apsolutno neizbezno.

Radagast wrote:Ja te svakako ne bih banovao za to, no takva je moderatorska politika tamo.

Problem sa tvojim objasnjenjem, pored toga sto je previse deterministcko, je sto nije konsistentno u determinizmu, pa izgleda da je odluka da se postave balvani neuslovljena i odredjena cistom slobodnom voljom Milosevica i krajiskog rukovodstva, a da je onda time pokrenut niz mehanickih posledica koje si nabrojao - progon Hrvata, kapetan Dragan itd, sa kulminacijom u Oluji, posledica koje su potpuno uslovljene prirodom ucesnika i situacijom. U stvarnosti, Tudjman nije bio sustinski vise predodredjen konktekstom i karakterom da pokusa da vojnu pobedu upotpuni progonom nego sto je Milosevic bio predodredjen da napujda Krajisnike.

Модераторска политика на ППП је једноставно нагнута на националистичку страну. Т. ј. то више није ни национализам, више је у питању неки колективни цинизам поражених и вишеструко преварених - али у том цинизму такође постоје и табу-теме, чије само отварање изазива бол. НАТО бомбардовање и Олуја су пар примера. I'm two out of two.

У посту због кога су ме бановали такође сам причао нешто и о томе да су Срби под Милошевићем играли ва банк, на све или ништа - није ово прича о детерминизму, нити сам ја икакав фаталиста, али верујем да се много чешће дешава оно што је "in character". Чисто драматуршки. 

Не знам на остову чега имаш ову резерву гледе Туђмана: макар су његове намере сасвим добро документоване? Такође, мислим да је он разумео јако добро дотичну "ва банк" природу својих противника.

ima ona altiserova opaska da je sve kontigentno dok se ne desi a da kada se desi onda moramo da ga tretiramo kao neizbezno. sto se tice same konkretne price o hrvatskoj dejan jovic je u onom specijalu o oluji na RTS-u doslovce rekao da je oruzana pobuna bila najgore moguce resenje za srbe u krajini. naravno sa ovim se ne bi slozio tudjman. na kraju krajeva dovoljno je pogledati tekstove likova poput nina raspudica koji sada pozivaju na saosecanje sa folklornim srbima i traze da se investira u kulturno-umetnicka drustva a da se dotacije ukinu novosstima. kao i uvek ustase vole vise popa djujica nego marka oreskovica.

sto se tvog banovanja tice ima epizoda mapet soua u kojoj se vinsent prajs, obucen kao grof drakula, jednom godisnje na uzas svojih cudovista pretvara u benevolentnog zabavljaca. tako i na ppp par puta godisnje u terminima koji koincidiraju sa kalendarom poraza srbijanske drzavne politike cinicni pseudo-kisindzerovski geopoliticari postaju tankocutne moralne gromade koje pedantno love svaki propust ili nejasnocu u izlaganju zlih pacifista i autosovinista. ostatkom godine je tako moguce prisustvovati scenama kada moderacija lovi mladog fernouxa koji pokusava da napravi klasni presek pppostera tvrdeci da se time 'generalizuje' (valjda je bolje konkretno jebati mater) dok na drugom topiku harper veselo mrmlja u bradu 'albanci ko vas ne zna skupo bi vas platio'. no, tih dana sve se vrti oko tih poraza i nikakva metafora ili spekulacije nije dozvoljena. ti dogadjaji se tretiraju izdvojeni iz bilo kakvog kauzaliteta i nikakvo misljenje nije pozeljno.

naravno ovaj rascep onda dovodi do konfuzije i zaglupljenja svih prisutnih. tako se mesa politicka i moralna odgovornost odnosno politicko delovanje koje dovodi do nekih posledica koje ni na koji nacin ne odredjuje krivicu a sve postaje jednako svemu posto se o konkretnom dogadjaju ne sme misliti vec se ima samo osecati. tako na ppp-u pkk postaje uck, dron olija rame nadlece irak, ocalan je taci, snp je hdz skotske, cipras je milosevic a bratunac je zapravo izazvao osvetnicki gnev ratka mladica ukoliko je oluja, u krajnjoj instanci, posledica oruzane pobune u hrvatskoj. naravno nikoga nije briga da je svaka od tih instanci neki slucaj za sebe i da dok mozemo da govorimo o slicnostima jedna ne dokazuje drugu. tako na primer, bez balvan revolucije ne bi bilo rata i bilo bi moguce resavati status srba u hrvatskoj politickim sredstvima dok je naser oric mogao sa sve solju i hlebom da obigrava okolna srpska sela pa bi opet izbor koji bi srebrenicani mogli da imaju bio progon ili egzekucija.

Radagast wrote:Postojala je odredjena verovatnoca da ce biti proterani (kolika, to je pitanje za istoricare), kao sto je postojala odredjena verovatnoca da ce se pobuniti, kao sto je postojala odredjena verovatnoca da ce Milosevic nastaviti populisticku politiku i podgovarati ih da se pobune. Nista od toga nije bilo apsolutno neizbezno.

Ако не баш ђавловог адвоката, мислим да се сиграш "the math devil-a" (беше таква књижица, драга мојој деци). Да, најразличитији су сценарији могли да се одиграју диљем злосрећне СФРЈ, али мало морген да су сви били подједнако вероватни. 

Много је захвалније испитати карактер онога што се заиста одиграло, и покушати успоставити некакве patterne, покушати пронаћи систем у лудилу. Можда и не мора да буде превише тешко: од како је на 14. Конгресу постало јасно да нема ништа од преузимања целе земље, Милошевићева машинерија креће са поруком: "са њима се не може живети, да узмемо ми шта је наше". И то је лајтмотив који ће се понављати током рата: бежаније, прогони, чишћења и само-чишћења. Од напуштања Западне Славоније до паљења станова у Сарајеву, након Дејтона. Имам више него пар пријатеља који су се у предвечерје рата доселили у Београд, из Словеније, Загреба, Ријеке. Нормални, паметни људи. Просто, то је било такво време и таква порука: свако свом стаду. Порука за стоку, не за људе.

На примеру РСК: никада се ту није разматрао никакав суживот. Ни у победи ни у поразу. Што се тиче етничког чишћења Крајине, Мартић и Туђман су ту били на истом задатку. Милошевић је у међувремену изгубио сваки интерес. 

Најебао је дабоме народ који дабл-дабоме није и не може бити низашта крив. И најебали су најстрашније, управо зато што су ови који су их у авантуру повели играли ва банк, те су изгубили не само рат, већ и куће, завичај, домовину, идентитет, прошлост и будућност. Међутим, све то је било иминентно у самој поставци "пројекта". Вероватноћа да се оно заврши на неки повољнији начин по Крајишнике је била јако, јако мала.

2 Остап: Хвала, ти то увек врло елоквентно сажмеш. Наравно да ни мој бан нити ППП нису овде теме, ал' реци ми још само ово: јесу ли они одувек били овакви? Јербо сам се ја у читаву дискусију упустио вођен идејом да се у српској јавности извршило то ново измештање удесно, да је уместо "истине и помирења" дошло до новог циклуса лажи и ксенофобије. Па сам то, јел да, кренуо да истражим...  

А сада си нешто мислим: могуће да су они просто такви, а ја просто навикао на неке друге форуме? Другим речима: да ли ме вара утисак да је пре пет или десет година било могуће разговарати на ове теме, док сада изазивају knee-jerk реакцију, готово аутоматску, макар судећи по мом искуству на ППП?

Dežulović završio u istoj fioci sa Malagurskim, samo ima nalepnicu Hrvat. 
, vrati se, sve ti je oprošteno!

No Country for Old Man wrote:
Модераторска политика на ППП је једноставно нагнута на националистичку страну.

Pa zasto mislis da mi pisemo ovde a ne tamo? Nije oduvek bilo tako, doslo je bilo do promena u moderatorskom timu i u politici moderisanja, forum je otisao udesno, a mi izbegli.

Inace, slazem se sa skoro svim sto si napisao. Teza koju branim nije da su svi scenariji bili podjednako verovatni, nego da hrvatsko rukovodstvo snosi odredjenu odgovornost za etnicko ciscenje Srba zbog postupaka i odluka koji su mogli biti i drugaciji (politike nekaznjavana prethodnih zlocina, naprimer onih pocinjenih tokom operacije Bljesak, bombardovanja gradova preko mere vojne nuznosti, cinicngo ostavljanje "koridora" za bezaniju naroda, pustanja podredjenih da pale sela i ubijaju). Da nije bilo izbora i da je sve moralo bas tako da se desi, ne bi bilo ni odgovornosti ni krivice.

Наравно да Туђман и његова екипа сносе одговорност за етничко чишћење Крајине, к'о што рекох та ствар је сасвим добро документована. Оно што нисам рекао на ППП/ стигао да кажем, а што иначе мислим: одговорност Милошевића и Мартића што у данашњој Крајини Срба има само у траговима је већа. Убедљиво већа. О чему се дабоме да дискутовати.

2 beatakeshi: е, то са Малагурским је посебна димензија. У крајњој линији доказује да чврсто држање догме и доследни прогон "дисидената" - заглупљује. Темељно и масовно.