Home
by Guest Fri Jun 28, 2019 7:39 amOva dva nedavna događaja, jutarnja svađa ispred kioska na Novom Bgsu i pucanje s tim u vezi (sin Zorana Šijana) i jučerašnje saobraćajno zakucavanje u kafić na Dorćolu spadaju i ovde i u rubriku srpski mediji i pod „...u Srbalja2, mentalitet i sve po redu.
Izveštavanje o oba događaje je „malo“ iščašeno i nenormalno, po mom mišljenju. Ali, budući da sam ja mimo sveta, mora da je greška u meni. Pokušao bih ipak da proverim taj osećam, samo ne znam mogu li da objasnim (naglaak Objasnim, kao kod Nikole Simiće u „Bubi u uhu“) to što mi se mota. Odmah onaj deo iz jučerašnje vesti „vozač je po izjavama svedoka pretio rasturenim građnima gostima pištoljem pa pobegao, a suvozač je zatečen, Nemnja Džaković, koji je širio ruke...“ I ništa.
E sad, imam neki misao koji m ise mota, ali ne znam kako da ga izrazim. Pčeo bih ovako. Zamislimo ovaj događaj: ja s jednim čovekom koga vi ne poznajete sedim u kafani, vi me vidite, pozdravimo se, vi mene znate ja znam vas, pozdravimo se, ja nastavim druženje i pijenje s dotičnim, a onda on izvadi hekler i bombe i opljačka banku u blizini i usput ubije nekoga od vaše rodbine, ženu dete, šta god. I on pobegne, a ja ostanem i širim ruke, onako držim mobilni u ruci, iz džepova mi vire kutije cigara tvrdo pakovanje i još jedan mobilni, zlaatn lanac, tetoviran sam i širim ruke i čudim se. Oko mene krš i crča i krv i unesrećeni, došla policija došli vatrogasci, i svi traže tog pljačkaša i ubicu, a ja samo širim ruke, i – odem. I niko da me pita ko je taj s kojim su me videli u društvu, jer „postoji osnovana sumnja“ da je on izvršio nekoliko krivičnih dela, a ja, osnovan ose takođe misli, da znama njenogv identitet, pa ako ga ne odam, onda sam valjda počinilas u skrivanju počinioca ili barem osumnjičenog za učinjenje krivičnog dela. Ima tu i jedan, hm, moralni momenat, jelte, na primer, vi, moji prijatelji kojima su rod rođeni ustreljeni ili ubijeni, jer vi ste me videli s tim čovek, a ja ništa, pravim se toša. Da li biste me pitali „ko je bre taj?“?! Ili ne biste? Da li biste me uhvatili za gušu i/ili jaja da kažem ko je taj? Akd već policija ne pita.
Ne znam da li je sada jasno šta me buni, ali meni ona slika nemanje Džakovića (valjda) kako širi ruke kao budalčina koja poznaje najvećeg siledžiju u kraju deluje mnogo glupo i cela vest je nekako njonjava, kao da se novinarčić plaši da možda ne pomene nekog budžu. Onda se ipsistavi da je prećeno glumici ili ćerki glumice, ne sećam se, i onda se čovek pita, da li bi se i to pomenulo, to s prećenjem, da nije u pitanju ličnos' iz kulture, ali taj Nemanja, ko je pa on, neki košarkaš, to je valjda stara škola, veze sportaša sa mafijašima, kum nije dugme i to, je l' to? Zašto Nemanja nije privede i ispitan ko mu je vozač, ili ako nisu njegova kola, da obnasni šta je radio u kolima počinioca ili osumnjičenog za dela ugrožavanja sigurnsoti građane i opšte sigurnosti? Kao da je onom ko je pisao vest amputiran mozak.
Sličan je osećaj i kod one vesti s Novog Beograda – reč je o Blicu. Najpre, trapavo i kao na bz b rzinu sastavljena „vest“, kao da je autor neki Albanac koji se muči sa srpskim, vrlo nevešto i trapavo sastavljeno, s dosta ponavljanja i pasivnih konstrukcija, kao prevod s rumunskog agencijeske vesti, kao da se po nalogu prenose nečiji izveštaj, i opet je falilo ispočetka „a kako su prošli oni momco koji su napadnuti in the first place“, da li su oni nevažni tu, ko je pa onaj „prijatelj policajca u civilu“, i onda je Blic tu vest ponavljao kao papagaj u istom obliku, onom trapavom obliku, kao automat za tačno vreme, i tek posle dva dana se uneo ljudski elemenat u priču, majka jednog od onih napadnutih se javila, i sada mi se javlja i zaverenička teorija, da je to neki obračun sa klanom Šijana mlađeg, neka osveta, a ne „objektivan“ članak.
Ali u oba slučaja me muči nekakav osećaj kukavičluka kod pučine i novinara, amputacija mozga, neko čekanje da se vidi „ko je to“ jer uvek se sve svodi na ono „je l ' znaš ti ko sam ja?“ i „ne znaš ti ko sam ja!“. Eh kad nisam pravnik i nisam u situaciji da s advokaticom Dobričaninovom izlazim na kaficu po dorćolskim kafiČima.
Izveštavanje o oba događaje je „malo“ iščašeno i nenormalno, po mom mišljenju. Ali, budući da sam ja mimo sveta, mora da je greška u meni. Pokušao bih ipak da proverim taj osećam, samo ne znam mogu li da objasnim (naglaak Objasnim, kao kod Nikole Simiće u „Bubi u uhu“) to što mi se mota. Odmah onaj deo iz jučerašnje vesti „vozač je po izjavama svedoka pretio rasturenim građnima gostima pištoljem pa pobegao, a suvozač je zatečen, Nemnja Džaković, koji je širio ruke...“ I ništa.
E sad, imam neki misao koji m ise mota, ali ne znam kako da ga izrazim. Pčeo bih ovako. Zamislimo ovaj događaj: ja s jednim čovekom koga vi ne poznajete sedim u kafani, vi me vidite, pozdravimo se, vi mene znate ja znam vas, pozdravimo se, ja nastavim druženje i pijenje s dotičnim, a onda on izvadi hekler i bombe i opljačka banku u blizini i usput ubije nekoga od vaše rodbine, ženu dete, šta god. I on pobegne, a ja ostanem i širim ruke, onako držim mobilni u ruci, iz džepova mi vire kutije cigara tvrdo pakovanje i još jedan mobilni, zlaatn lanac, tetoviran sam i širim ruke i čudim se. Oko mene krš i crča i krv i unesrećeni, došla policija došli vatrogasci, i svi traže tog pljačkaša i ubicu, a ja samo širim ruke, i – odem. I niko da me pita ko je taj s kojim su me videli u društvu, jer „postoji osnovana sumnja“ da je on izvršio nekoliko krivičnih dela, a ja, osnovan ose takođe misli, da znama njenogv identitet, pa ako ga ne odam, onda sam valjda počinilas u skrivanju počinioca ili barem osumnjičenog za učinjenje krivičnog dela. Ima tu i jedan, hm, moralni momenat, jelte, na primer, vi, moji prijatelji kojima su rod rođeni ustreljeni ili ubijeni, jer vi ste me videli s tim čovek, a ja ništa, pravim se toša. Da li biste me pitali „ko je bre taj?“?! Ili ne biste? Da li biste me uhvatili za gušu i/ili jaja da kažem ko je taj? Akd već policija ne pita.
Ne znam da li je sada jasno šta me buni, ali meni ona slika nemanje Džakovića (valjda) kako širi ruke kao budalčina koja poznaje najvećeg siledžiju u kraju deluje mnogo glupo i cela vest je nekako njonjava, kao da se novinarčić plaši da možda ne pomene nekog budžu. Onda se ipsistavi da je prećeno glumici ili ćerki glumice, ne sećam se, i onda se čovek pita, da li bi se i to pomenulo, to s prećenjem, da nije u pitanju ličnos' iz kulture, ali taj Nemanja, ko je pa on, neki košarkaš, to je valjda stara škola, veze sportaša sa mafijašima, kum nije dugme i to, je l' to? Zašto Nemanja nije privede i ispitan ko mu je vozač, ili ako nisu njegova kola, da obnasni šta je radio u kolima počinioca ili osumnjičenog za dela ugrožavanja sigurnsoti građane i opšte sigurnosti? Kao da je onom ko je pisao vest amputiran mozak.
Sličan je osećaj i kod one vesti s Novog Beograda – reč je o Blicu. Najpre, trapavo i kao na bz b rzinu sastavljena „vest“, kao da je autor neki Albanac koji se muči sa srpskim, vrlo nevešto i trapavo sastavljeno, s dosta ponavljanja i pasivnih konstrukcija, kao prevod s rumunskog agencijeske vesti, kao da se po nalogu prenose nečiji izveštaj, i opet je falilo ispočetka „a kako su prošli oni momco koji su napadnuti in the first place“, da li su oni nevažni tu, ko je pa onaj „prijatelj policajca u civilu“, i onda je Blic tu vest ponavljao kao papagaj u istom obliku, onom trapavom obliku, kao automat za tačno vreme, i tek posle dva dana se uneo ljudski elemenat u priču, majka jednog od onih napadnutih se javila, i sada mi se javlja i zaverenička teorija, da je to neki obračun sa klanom Šijana mlađeg, neka osveta, a ne „objektivan“ članak.
Ali u oba slučaja me muči nekakav osećaj kukavičluka kod pučine i novinara, amputacija mozga, neko čekanje da se vidi „ko je to“ jer uvek se sve svodi na ono „je l ' znaš ti ko sam ja?“ i „ne znaš ti ko sam ja!“. Eh kad nisam pravnik i nisam u situaciji da s advokaticom Dobričaninovom izlazim na kaficu po dorćolskim kafiČima.
]
