Išli jednom moj brat i ja negde. Neko nešto zaboravio pa išli da donesemo. Toponim u Vojvodini, na nizbrdici Fruške Gore. I onda, naravno, ne idemo autoputem jer je ravno i dosadno, nego kao gospodini, starim putem, kroz tunele od granja drveća koje je izdżgljalo iznad puta, niz puteve prekrivenim ożiljcima od kasetnih bombi oko vojnog aerodroma, pa redom, Bataja, Banovci jedni i drugi, El Paso, stari i novi, Indija, Sremski Karlovci i onda tu negde, levo, desno, ne sećam se.
I sad, pošto je naučno dokazano da niko nikad nije poneo muziku sa sobom na put, normalan čovek sve vreme vrti lokalne radio stanice na kojima se muzika čuje dve pesme pre nego što šum pobedi signal, i onda naravno, ne gledaš put nego radio kojem psuješ majku i oca, stalno biraš stanice i reskiraš da ubiješ traktoristu, babu na bicikli i VI/2 u pokušaju da predje ulicu.
I onda na nekoj stanici počne pesma Plavi moj safiru od Bajage. I onda na stih ‘ko ti gużva postelju i ko ima zlatne ključeve od tvojih tajnih odaja’ każe moj brat - jel vidiš ti Srdjane o kakvim stvarima ovaj Bajaga peva? I ja uhvatim misao u letu, neizgovorenu istinu shvatim istog trena. Kod nas u kući moj brat je uvek dolazio do velikih ideja, ja ih posle samo elaboriram i izučavam.
Na prvom prošerenju puta, negde u Staroj Pazovi zabodem ručnu, četiri żmigavca i stanem pored puta da izguglujem kako izgleda plavi safir. I naravno, imam šta da vidim. Izgleda baš kako ne treba da izgleda. Kad znaš kako da gledaš uopšte ne izgleda kao kristalna struktura, nego sasvim suprotno, nekako organski i nepristojno, kao da samim izgledom oće da svedoči da nije slučajno zaglavio u pesmi.
I ja onda na stalnu onlajn diskusiju, koju su uz mene činili četvoro veoma učenih ljudi, najmanje dve doktorke nauka, prilożim sliku i, čudeći se gde su mi ranije bile oči i uši, pitam - ljudi, pobogu, jel vi znate da je ‘Plavi moj safiru’ pesma o analnom seksu?’
Jedna doktorka nauka mi odgovori istog trena, kako ne znaš da je ‘saphire ring’ stari termin porno industrije koji se koristi za opisivanje posledica snimanja takvih scena? I sad, ne znam kako da se izrazim dovoljno prihvatljivim eufemizmom, ali verovatno znate da realno trajanje nekog filma nikako ne koincidira sa vremenom koje je potrebno da se film snimi, jer treba prvo da vidite total, da znate gde se radnja dešava, pa cela stvar koja se snimi u totalu posle mora da se snimi u amerikenu, pa u srednje krupnim planovima, pa u detaljima, pa korekcija svetla, pa šminke, pa korekcija viagre, u svakom slučaju, ceo proces ima tendenciju da potraje. I onda, prirodno, saphire ring.
I sad, evo da odbacimo odma stih ‘duvaju promaje kroz vrata naroda, tuda smo prošli mi još davno nekada’ kao previše banalan i očigledan. Uopšte nećemo da ga uključimo u dokazni postupak. Ali da sagledamo stvari racionalno: Bajaga nije Halid Bešlić da peva pesme dragom kamenju u orijentalnom ritmu a da pesme budu oslobodjene smisla i značenja. I sigurno ne peva o ključevima i vratima, mada kad se każe Dveri kod nas, čoveku odma padnu neke stvari napamet. Pisao je stvari kao ‘sanjam snove od kristala što ih ptica glasom razbije’ i ‘svetlo svetli kroz roletne, tanke żute notne linije, ja po njima pišem pesmu a ti skini je’ i sad odjednom Plavi moj safiru tek tako? Pa neće biti.
I orijentalna muzika je kod tipa koji je rastao na Led Zeppelinu morala baš da nosi sa sobom jake razloge. Bajaga je pesnik refleksivne poezije i mističnih alegorija. Kod njega plavi safir mora da bude više od komada stakla. I orijentalni ritam je morao u pesmu da se ugura sa jakim razlogom. Ne znam šta je očigledniji razlog od celog orjentalnog sveta, od Novog Pazara do Islam Abada, u kojem ljudi iz sasvim nerazumljivih razloga vole da se żene devicama, pa je lokalni folklor razvio celu tradiciju seksualnih odnosa posle kojih su, kao da se ništa nije desilo, ponosni mużevi mogli spokojno da se żene nevinim devojkama.
Cela stvar sa Plavim safirom, od Bajage, osim što je najveći pesnik našeg doba, pravi i najsubverzivnijeg. I meskalin iz pesme o Juanu, momku koji je ima stila, i marihuana iz Marlene koja joj je skoro imenjakinja, i heroin iz Limenih truba u kojima misli beże, nestaju, idu u emigraciju, i spid iz ja mislim 300 na sat, ja furam jer imam spid, i davljenje jastukom devojke iz ‘Sa druge strane jastuka’ koja ostaje sanjiva u hodnicima sećanja, su ipak naivne slike u odnosu na 400.000 tinejdżera koji su kupili ploču i bezbriżno pevali stihove iz Plavog safira, bez ideje o čemu pesnik peva.
I na kraju, jednom ja izlożim teoriju prijatelju koji je poznavalac društvenih nauka, slobodni mislilac i aktivista, čovek širome erudicije i bogatog iskustva. On mi je rekao da nisam shvatio glavne stihove koji govore u prilog ove teorije: čeżnjo i nemiru, dodji i ostani tu.
Od kada mi se ukazalo stvarno značenje ove pesme, Bajagu sam sreo dva puta. Jednom ispred Infostana u Kneginje Ljubice, pored mog ulaza, gde je plaćao račune za grejanje, drugi put u jednoj još konvencionalnijoj situaciji. Oba puta smo razgovarali po desetak minuta i baš sam żeleo da mi razreši dilemu o skruvenim značenjima njegove poezije. Ali pitanje ‘da li je Plavi moj safiru pesma o analnom seksu?’ nije bilo baš jednostavno da se spontano ubaci u konverzaciju.