dupli albumi

dupli (dvostruki?) albumi? koje volite, zasto ih volite. koji je najbolji? da li imate neku ideju o duplim albumima? neki zanimljiv tekst? ja nemam tezu, samo sam slusao Exile juce i bilo mi super, a u avgustu sam skapirao da mi je beli album omiljeni album bitlsa (revolver je normalno najbolji)...

poll: ubacio sam samo ova 3 jer nisam mogao da napravim siri izbor. samo od 65-75 ima svasta i d hu i majls dejvis i dzimi hendriks i cepelini ovo i ono... posle kles i pink flojd i svasta. ovako je lako, bitlsi, stonsi i dilan.

"Све мора проћи" Џорџа Харисона је албум који сам открио неколико пута.

Прво сам почетком 1971. пиздео на Југотон што је троструки скратио на двоструки. И чудио се какве све то музике има... јер јебига ово ми је био први албум што сам имао и онда сам тек чуо чега све тамо има а што никад не стиже на синглове.
Крајем 1972 сам престао да га слушам на Искрином портаблу уштеканом у неки нишки радио из 1957. и прешао на литванско озвучење и најзад га чуо стерео. Оно бог, шеширџија, ни налик сестро. И оно ђубре Фил Спектор и његов звучни зид, моћно, моћно.
1999. ми другар донесе вишак плоча, цирка 200 комада, и нешто на чему да то слушам, све скрнаво и половно, ал' ето док се не снађемо у беломе свету. Међу тих двеста, троструки... Повукао реч и у потпуности се извинио Југотону за богорађење из 1971. Трећа плоча је гомила отпадака, који му је курац то требало.
2003. ваљда, Џорџ баци кашику и међу гомилом некролога видим да га пре свега уважавају као дубоко религиозног типа, за разлику од Џона који никако није успевао да заборави своје класно порекло, и претекле двојице који су се у то време увелико зајебавали уместо да помогну новинарима правећи пројекте и шгјз јурећи велике идеје или макар скандале. И ту почнем најзад да слушам шта Џорџ вели у тим песмама, јер сам најзад знао доста финеса и двосмислица у том енглеском... и јеботе стварно. Религиозни рокер. А рокенрол као уметност побуне, ајде.

Данас са тог албума на плејлисти имам можда 3-4 песме, јер 1. звук је и даље феноменалан, то је огромно, 2. има неких занимљивих звучних слика, 3. једну је волела моја баба, од свега што сам ја пуштао само то и 4. јер успевам да у њима не чујем текст, тј текст не смета.

The Who - Quadrophenia 
Led Zeppelin - Physical Graffiti 
i dodao bih jedan fenomenalan dupli lajv album: UFO - Strangers in the Night

London Calling.

паће wrote:"Све мора проћи" Џорџа Харисона је албум који сам открио неколико пута.

Прво сам почетком 1971. пиздео на Југотон што је троструки скратио на двоструки. И чудио се какве све то музике има... јер јебига ово ми је био први албум што сам имао и онда сам тек чуо чега све тамо има а што никад не стиже на синглове.
Крајем 1972 сам престао да га слушам на Искрином портаблу уштеканом у неки нишки радио из 1957. и прешао на литванско озвучење и најзад га чуо стерео. Оно бог, шеширџија, ни налик сестро. И оно ђубре Фил Спектор и његов звучни зид, моћно, моћно.
1999. ми другар донесе вишак плоча, цирка 200 комада, и нешто на чему да то слушам, све скрнаво и половно, ал' ето док се не снађемо у беломе свету. Међу тих двеста, троструки... Повукао реч и у потпуности се извинио Југотону за богорађење из 1971. Трећа плоча је гомила отпадака, који му је курац то требало.
2003. ваљда, Џорџ баци кашику и међу гомилом некролога видим да га пре свега уважавају као дубоко религиозног типа, за разлику од Џона који никако није успевао да заборави своје класно порекло, и претекле двојице који су се у то време увелико зајебавали уместо да помогну новинарима правећи пројекте и шгјз јурећи велике идеје или макар скандале. И ту почнем најзад да слушам шта Џорџ вели у тим песмама, јер сам најзад знао доста финеса и двосмислица у том енглеском... и јеботе стварно. Религиозни рокер. А рокенрол као уметност побуне, ајде.

Данас са тог албума на плејлисти имам можда 3-4 песме, јер 1. звук је и даље феноменалан, то је огромно, 2. има неких занимљивих звучних слика, 3. једну је волела моја баба, од свега што сам ја пуштао само то и 4. јер успевам да у њима не чујем текст, тј текст не смета.

to bre pace!

all things must pass sam zaboravio  i ja mislim da je bolje da se racuna kao dvostruki. grandiozan album, zvucni zidovi a tako vazdusast. mozda najkompaktniji dlp koji sam cuo. ne ide na sve strane i nema pesama koje preskaces. obicno o dvostrukim albumima mislimo kao o prostoru gde bend pokazuje raznovrsnost (do parodije u slucaju belog albuma) ili ogoljuje 'sustinu' svog izraza (exile); i izobilje i izmorenost. all thing must pass je drugaciji album, covek vec imao sve pesme. hvala polu!

(btw treba neko da napravi glasanje o tome ko ima najbolji solo album, pol, dzon, dzordz ili ringo.)

zvezda je zivot wrote:to bre pace!

(btw treba neko da napravi glasanje o tome ko ima najbolji solo album, pol, dzon, dzordz ili ringo.)

to bre or not to bre...

Џонови соло албуми... Штета што је рано погинуо, можда би стигао да за живота постреља продуцента који га је отерао у тај звук. Јесте опет некакав звучни зид али бетонски од хангара празног. И то замисли да "Замисли", као сингл, по звуку нема везе са остатком албума.

Ринга не бих бројао, он се одлично зезао и такве албуме и правио.

Пола сам много мање пратио, можда још од "Оркестра у бекству" нисам ни завирио. То није било лоше, дапаче... било је ту занимљивих тренутака, нарочито онај дуел Џет/Пикасо.

plastic ono band je - objektivno! - bolji i znacajniji album nego imagine i bolje je isproduciran, jako zabavan jer se pravi da nije isproduciran a jako je isproduciran, pogotovo dzonov glas. s druge strane mnogo vise volim imagine i oh yoko! nego mother i my mummy's dead - a prva i poslednja pesma su najvaznije pesme na albumu!

ram mi je verovatno omiljeni album bivseg bitlsa. da me pitas sta je i ko je makartni - ja bi reko ram. pesme bolje nego sto ih je pravio za bitlse nakon '68. ovo (a ne sgt. pepper) je njegov pet sounds (a raznovrsniji od pet soundsa). pravi domacinski album (al ne u aljkavom smislu kao kad se kaze album iz spavace sobe/podruma, tipa mccartney ii). kriticari kazu da je ram prvi indie pop album, ili proto-indie pop album, ne znam da li je to kompliment.

Iako je live, Bovijev Stage je naj naj naj.

De si bre Bluberi!

Tu sam, pokušavam da se distanciram od, za i protiv vučića, treba ga pisati sa malim početnim slovom jer je to naziv naše dijagnoze.

bluberi!

Novi Kamasi Washington od letos ima 144 minuta, tehnički je dvostruki CD (Heaven & Hell) a 4-struki vinil.

Ovo mučenje vredi samo zbog komentara ispod.

Mučenje, lol.