Godina istrage rusofila

She was Russian and sang songs around the house. And I know that those changes, those melodies, touched me very much. She would sing with us when I took my guitar to a restaurant with some friends; my mother would come, and we'd often sing all nigh

Никола Танасић with Dimitrije Vojnov and 5 others.
Yesterday at 11:07am ·

ЛОВ НА ЦРВЕНИ ОКТОБАР - Кад сам био мали, нико ми никада није објаснио да су Руси "наши". Једноставно сам то знао. У кући није било совјетске симболике, моје васпитање је било западњачко, учио сам енглески од малих ногу. Али се сећам да су ми се очи шириле када бих у "Великом атласу свијета" дошао до мистичног имена које нисам разумео, а које је звучало као скуп насумичних чаробних речи, потпуно бесмислених и неразумљивих - "Савез Совјетских Социјалистичких Република". Кад бисмо као клинци играли "Ризико", увек сам хтео да будем "Црвена Армија", или ниједна. Када је другар пре мене добио рачунар и инсталирао "Red Alert", није нам падало на памет да играмо као Савезници, само као Руси.
Сећам се када сам први пут погледао "Лов на Црвени Октобар". Био сам тинејџер, НАТО бомбардовање је већ било прошло, моја љубав према Русији била је већ у потпуности формирана (као и љубав према америчком филму). Рекао сам себи - "нећу да гледам то антируско пропагандно срање". Али нисам угасио телевизор. И онда је кренуо први кадар - елегантна, црна подморница са петокраком испловљава из северне луке ка хоризонту, на прамцу стоји достојанствени официр у совјетској морнаричкој униформи (Шон Конери ми је био и остао појам мужевности, шта ћете, дете васпитано на Холивуду), а у позадини иде достојанствена (и неразумљива) песма на нечему што звучи као руски (колико сам тада знао руски, мислио сам да то ЈЕСТЕ руски).
Разуме се, навијао сам за наше. Радовао сам се сваком успешном маневру, сеирио гледајући Амере како се зноје у својој инфериорној подморници, и како кокодачу по телефонима у Вашингтону. А онда шок - достојанствени официр за кога сам све време навијао показао се као, цитирам себе из прошлости, "литванско издајничко говно". Од тог тренутка па до краја гледао сам филм као шекспировску трагедију о пропасти једног царства, о издаји и превртљивости, а у Марку Рамијусу видео сам Магбета, Јага, Бранковића.
Нисам сигуран - сасвим је могуће да је из моје перспективе филм далеко бољи него из переспективе из које је гледају "у остатку света". Од нечега што је за Амере испразни пропагандни филм, за мене је комплексна драма о издаји отаџбине. Причао сам о томе мало са Русима. Они те филмове углавном нису гледали. А штета.