Dr Zoća trenira strogoća

Женине љубави

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 23.10.2016. у 09:45

Илустрација Срђан Печеничић

Када кажемо „жена”, то се може односити на било коју одраслу особу женског пола, било да она има 60, 40 или 20 година. Ако пођемо од претпоставке да током свог одраслог живота људи нису увек исти, да се мењању, да у психолошком и емотивном смислу расту, развијају се и сазревају, онда следи да се мењају и њихови ставови према неким важним животним појавама као што је љубав. Питамо се да ли постоје извесне правилности у мењању односа жене према љубави, а у складу са њеним годинама, које наравно не важе за сваку појединачну особу, иако важе за већину генерације.

Жена у двадесетим годинама осећа да је на почетку одраслог живота. Веома је радознала шта је чека у животу, усмерена је на свој изглед, привлачност и истражује колико је прихватају мушкарци. Иако се препушта у љубави, она своје емотивне везе често доживљава само као забављање. Озбиљно везивање одлаже за неко друго време када буде сматрала да је довољно проживела, искусила, пропутовала и забавила се.

Жена у тридесетим годинама је посвећена ономе што се може назвати „свијање гнезда”. Она је емоционално спремна за озбиљно везивање с одговарајућим партнером и за рађање детета или деце. Након порођаја се посвећује улози мајке, а мајчинску љубав ставља изнад партнерске љубави. Често има проблем да усклади љубав према детету, партнеру и родитељима.

Жена у четрдесетим по правилу је емоционално зрела жена која је остварена као партнерка, као мајка, која се осећа компетентно како у послу који обавља тако и у социјалним контактима. Она је свесна својих квалитета, али и недостатака, тако да прихвата себе и зрачи самопоуздањем. Њен брак је стабилан, а како деца још нису одрасла, веома јој је важна улога мајке.

Партнерски однос жене у педесетим је дефинисан и удобан, али она често има доживљај да се у претходном периоду углавном посвећивала сада већ одраслој деци, али и партнеру с којим је у браку. Педесете су оне године када људи емоционално увиђају да је живот коначан, тако да им расте одговорност према себи и начину на који настављају да живе. Жена у педесетим често закључује да је у извесној мери саму себе запостављала и да је дошло време да се окрене себи, да више воли себе, да више брине о себи и свом задовољству. Често се усмерава на остварење својих личних интересовања, почиње да путује и посећује она места која је одувек желела да посети.

Жена у шездесетим је често у улози баке која се остварује пружањем љубави унуцима. Она открива „безусловну љубав” према унуцима, ослобођену оне врсте одговорности коју имају родитељи.

Иако свака генерација гледа на свет из своје перспективе, сматрајући да су њене животне вредности и погледи на љубав они прави, љубав треба сагледавати трансгенерацијски.

Психологија навијања
Аутор:  Зоран Миливојевић
недеља, 13.11.2016. у 08:00

Већина утакмица, од спортских до политичких, одвија се пред публиком. Навијање публике за једну страну, а против друге, јесте једна од веома раширених појава у различитим аспектима друштвеног живота. Како је навијање извор различитих интензивних емоција, од веома пријатних до веома непријатних, добро је разумети менталне процесе који у њему учествују.
Основни механизам код навијања јесте поистовећење или идентификација. Током навијања навијач несвесно поставља знак једнакости између себе и онога за кога навија. Ону страну за коју навија навијач доживљава као део себе, као неку врсту „продужетка” његове личности и његовог тела. Због тога некада навијачи праве ненамерне покрете као да се они налазе у такмичарској ситуацији или пред телевизором „довикују” особи или особама за које навијају како је најбоље да поступе.
Последица таквог психолошког односа јесте да је успех играча на терену истовремено и успех особе која навија. Драму на терену, када стране наизменично имају предност, прате навијачева веома интензивна осећања, од среће па до љутње и туге. Циљ сваког навијача јесте да „победи”, да страна са којом се поистоветио буде победник. Захваљујући илузији да су он и страна за коју се навија једно – у зависности од резултата након утакмице појављују се различите емоције. Уколико је особа или тим за који навија победио, навијач осећа понос и задовољство. Та осећања су управо циљ сваког навијања, као и доживљај да смо „ми” бољи од „њих”.
Проблем наступа онда када страна, дакле особа или група људи за коју је навијач навијао – изгуби. Како је тај губитак емотивно доживљен као навијачев губитак, он реагује снажним разочарањем, незадовољством, љутњом, али и срамом и осећањем ниже вредности.
Након губитка навијач за своја непријатна, лоша осећања може да окриви страну за коју је навијао. Док прихвата задовољство и понос који долазе из њених успеха, он након неуспеха одбацује незадовољство, стид, разочарање и осећање ниже вредности. У покушају да се заштити од непријатних осећања, он се дистанцира од стране за коју је навијао, окривљујући је за све. Док је раније важило правило: Твоји успеси су и моји, сада важи правило: Твоји неуспеси су само твоји. Зато су некада разочарани навијачи веома окрутни у коментарима према особи или тиму који су претходно били предмет њиховог дивљења.
Када су организовани у групе и супкултуре, страсни навијачи могу да постану насилни према групи која навија за противничку страну. Тиме показују „онима” да иако је њихов клуб овај пут победио – нису бољи од „нас”.
Навијање је друштвена појава у којој највише долази до изражаја наше „унутрашње дете”. Без дечјег поистовећивања и доживљаја припадности, навијање уопште није тако привлачно.

Зоран Миливојевић: Хоће ли школа учити децу о оралном и аналном сексу?

Од ВИдовдан -
20. априла 2017.

ПОДЕЛИ

Facebook

Twitter

Ужасавали смо се помисли да би и код нас, по узору на САД, могло да дође време да у јавном превозу не можемо да видимо оца или деду са ћеркицом или унучицом у крилу. Из страха да их не оптуже за педофилију. Били смо у неверици да се дотле стигло.

Изгледа да смо били добри ђаци. Брзо смо савладали лекцију, још само да је васпитачи, учитељи и наставници усаде у главе малишана. Министарство просвете је школама и предшколским установама проследило упутство да у постојећи наставни план и програм у чак девет школских предмета угради Образовни пакет за учење на тему сексуалног насиља, све са врло детаљним упутством. Чак и за децу у вртићима од три до седам година.
Управо то упутство било је звоно за узбуну једног броја јавних посленика, социолога, психолога, политиколога, политичара који сматрају да се наводна превенција сексуалног насиља у понуђеном пакету претворила у објаву рата породици и породичним вредностима и пропагирање ЛГБТ и родне идеологије.
Аутор документа је невладина организација (НВО) „Инцест траума центар“, а прихватила га је Група за заштиту од насиља и дискриминације Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
Током фебруара, Министарство је упутило писмо директорима основних и средњих школа, као и директорима предшколских установа у ком су наведени линкови за преузимање Стручног упутства за примену Образовних пакета. Тако ће наставници и васпитачи морати да едукују децу о томе како се изводи француски пољубац, детаљан опис односа између младића и девојке, који, по оцени критичара, представља порнографски садржај, потом прецизно објашњење оралног и аналног секса, као и о употребе женског кондома за лезбијке, уз цртеже две девојке у љубавном заносу.
Покрет Двери је већ затражио смену министра просвете Младена Шарчевића.
„Ја мислим да је на неки начин Министарство изманипулисано, јер ту постоји једна група људи у Министарству и неколико тих НВО које функционишу као врло повезана интересна група“, каже за Спутњик психотерапеут др Зоран Миливојевић.
„На први поглед, у реду је да учимо децу да не буду жртве сексуалног насиља. Али онда испод површине видимо да ту постоје неке друге поруке, нешто са чиме се већина људи из струке са којима сам контактирао не слаже“, каже он.
НВО, како каже, имају своју визуру и за промоцију одређених ствари добијају новац. Неке од њих су, сматра он, корисне за заједницу, неке су спорне, али да то прође кроз Министарство без икаквог филтера, да се наметне целом школском систему у Србији, то, истиче, није у реду.
На питање да ли реаговање јавности може утицати на Министарство да то размотри и да ли је могуће да нешто изађе као препорука Министарства, а да одговорни у њему нису били упознати са свим детаљима, Миливојевић каже да очекује да се реакције претворе у ширу друштвену дискусију, па и стручну.
По његовом мишљењу, приручник је доста обиман — има 400 страна — и отуда није уверен да је он у Министарству био читан. Али, напомиње Миливојевић, тамо постоје одређени људи који воде секторе и када они кажу да је „то — то“ онда се то пушта. И зато је, сматра он, Министарство изманипулисано. „То, међутим, не сме да се догађа, и ти неки људи унутар Министарства би требало да буду позвани на одговорност“, истиче наш познати психотерапеут.
Он је уверен да ће министар морати да прозове неке људе унутар Министарства, истичући да је реч о једној идеолошкој струји која годинама гура одређене ствари за које он и неке његове колеге мисле да нису добре ни за децу, ни за родитеље у Србији.
Миливојевић то зове рат за децу, и објашњава: ако ви желите да промените став одрасле особе, то ће врло тешко ићи зато што она има одређено искуство, размишља својом главом, упоређује информације из различитих извора и доноси закључке које је тешко променити.
„Али ако желите да наметнете неки став и приђете деци у раном узрасту, када немају изграђене ставове, и ако она усвоје тај ваш став, онда ви утичете не то како ће друштво изгледати за 20 година. Због тога је ово прича идеолошке природе. Под маском струке се гурају идеје које одговарају једној интересној групи“, истиче он.
То, сматра Миливојевић, треба препознати као такво, раскринкати, направити ревизију и на националном нивоу договорити шта је уреду, шта није. Све спорне ствари треба избацити, а оно око чега се сложимо да је корисно треба да остане, наводи он.
На питање да ли се у стручним круговима зна које НВО су заговорници којих идеја и коме се поверавају такви послови, Миливојевић каже да он то зове индустријом дечјих права.
„Оно што њих повезује је идеја да су деца жртве својих родитеља и да децу треба спасити од родитеља-тлачитеља, што у крајњем води дезинтеграцији породице која је већ прилично нестабилна, велики је број развода… То се зна, али се избегавају конфронтације“, истиче Миливојевић. Ако сте против става неког ко је истополне оријентације, лако вам залепе етикету фашисте, десничара, да сте антигеј, тако да се људи плаше жигосања, неће да се мешају и себи праве проблеме који се после шире и на приватни живот, напомиње он.
На питање да ли је суштина у томе да далекосежно имамо нестабилну породицу, која друштво чини нестабилним, а нестабилним друштвом се лако манипулише и овладава, Миливојевић одговара потврдно.
„Треба да имамо неки свој идентитет, културни и национални и појединачни, и у склопу тога да примењујемо ствари које нам одговарају, а не да их некритички увозимо и да не сагледавамо шири друштвени контекст интервенције у друштву. То је оно што се зове социјални инжењеринг, променити друштво. Можда то и јесте намера тих који предлажу или који финансирају такве интервенције у друштву“, закључује Миливојевић.
Бесмисленим и опасним упутство сматра и социолог Слободан Антонић.
„Учити децу од три године, која не могу да разумеју сексуално значење речи ’додиривати‘, да могу свакоме, па и родитељима, да кажу: ’Моје тело припада мени‘, прилично је бесмислено. То је и наношење штете деци, јер им у главама ствара конфузију. Јер, ако не разумеју сексуално значење речи ’додиривати‘, деца неће знати у ком контексту је једино пожељно да изјаве: ’Моје тело припада мени‘“, каже он.
Да ли је трогодишњем детету могуће објаснити тачно сексуално значење речи „додиривати“ и није ли то онда сексуализација деце — њихово насилно увођење у свет сексуалности, у свет одраслих, па и у свет патологије? И није ли управо то — насиље над децом у име борбе против насиља, пита се Антонић, констатујући да Министарство просвете верује да би деца ваљда у циљу заштите од некаквог насиља требало да се подучавају и сексуалним техникама. З
„Засад се задржало само на оралном и аналном сексу, али хоће ли већ сутра деца учити и о садо-мазо сексу, групном сексу, свингу и осталим врстама ’нормалних сексуалних активности‘ које су савршено у реду само ако су, према нашем Министарству, ствар ’договора особа које воде љубав‘? С којим правом се то ради“, пита социолог Антонић.
Много је питања покренуто, а одговоре надлежних, очигледно, не чека само стручна већ и она обична јавност. Јер није карикирање, већ питање хоће ли своје малишане бабе, тетке, ујаци и остала блиска родбина смети да изљуби и изгрли као до сада, без одобрења. Судећи по реакцијама, иако накнадним, тема је тек отворена.

Спутник

U Vavilonu postoji priča o Prijamu i Izi, kao Romeo i Julija, čiju su ljubav branili roditelji. Oni su se dogovorili da se nađu negde izvan zidina grada, i prva je došla Iza. Pojavio se lav koji je bio krvav jer je pojeo antilopu, i Iza je pobegla. Njoj je, međutim, ispala marama, koju je lav njušio i umrljao krvlju. Prijam dolazi kasnije, vidi tragove lava i krvavu maramu, misli da je Iza mrtva, uzme nož i probode svoje srce. Ona se vraća i vidi mrtvog svog voljenog Prijama i probode svoje srce. To je pedagoška priča o tome šta ne treba, otprilike "bile dve budale Prijam i Iza". Većina tih tragičnih ljubavi i mitovi o njima bile su zapravo priče o tome kako ne treba, nosile su pedagošku poruku sledećoj generaciji. A mi kad čitamo, mislimo kako je to divno, ubili se zbog ljubavi. Mi terapeuti  smo na neki način ekstremni jer imate proizvodni lanac ljubavi: imate poeziju i umetnost, a onda dođu kod nas ljudi koji hoće da se ubiju, depresivni su i usamljeni, mi stalno gledamo tu negativnu stranu. Zato i pričam ove priče jer se sa tim susrećem, jer romantičnost je po nama nerealnost. Da bi ljudi dobro živeli život moraju da imaju dobru mapu stvarnosti, da koriste te mape da bi se kretali kroz život. Realističnost je prava stvar a romantičnost je jedna vrsta zablude. To je ono dete u nama kojem je obećano da će biti kao u romanu, bajci, da će živeti srećno do kraja života.

dr Zo, današnja Politika wrote:
Деца немају довољно развијену способност мишљења, немају довољно информација, често погрешно тумаче неке догађаје или поруке других, и зато праве бројне грешке у закључивању. Зато дете није у стању да се одупре ни погрешним порукама важних других – родитеља и других ауторитета, вршњака, медија – већ их некритички усваја.
Када дете погрешно закључи о неком важном питању, било да се оно тиче његове слике о себи, слике о другим људима или неке важне животне вредности, и када такав погрешан закључак остане непромењен, то му може правити велике проблеме у каснијем животу.
Како дете гради свој систем уверења о реалности, они закључци које изводи најраније постају темељна уверења од којих дете полази као од доказане претпоставке у даљем развијању свог знања о себи, другима и свету. Када је темељно уверење погрешно, та погрешност се преноси на сва друга, из њега изведена уверења.
Не само да први искривљени закључци делују као аксиоми – доказане истине – већ их дете заборавља током времена, тако да они настављају да делују на несвесном нивоу током њеног каснијег живота.
Знање о постојању раних погрешних закључака о себи, другима и животу, веома је важно за правилно васпитавање деце и његово будуће ментално здравље. Овај систем уверења делује као нека врста унутрашње мапе, а што је мапа тачнија и што више одговара оном терену на који се односи, особа ће се по њему боље кретати.
Што је више погрешних закључака у важним животним аспектима, то је већи ризик да ће особа лошије живети и можда развити неки поремећај.
Зато родитељи треба да спречавају дете да из различитих догађаја изводи такве погрешне закључке. Треба да деци помогну да их исправно схвате и исправно вреднују. Да би то било могуће, родитељ треба да има такав однос са дететом у којем му се оно дете поверава без страха да ће због тога бити исмејано или имати неку другу негативну последицу.
Родитељ то може чинити само када препознаје да су дететови закључци погрешни, јер ако дели исто такво искривљено уверење, он га неће препознати као нетачно. Други битан моменат јесте у томе што се одређена уверења која могу бити исправна у датом историјском контексту, неколико деценија касније могу показати као дисфункционална.
Најсигурнији начин да одрасли промене она искривљена уверења која их ограничавају или их присиљавају на неко ирационално понашање јесте психотерапија. Задатак психотерапеута јесте да помогне особи да освести она темељна уверења на којима гради свој систем искривљених уверења, да их преиспита и затим одбаци и промени у исправна. Зато се за ове закључке и користи реч одлука, јер оно што је једном одлучено у прошлости се може преиспитати и тако да у садашњости особа може донети друкчију, нову одлуку.