No Country wrote:Звезда, ако ја ту ишта капирам, и сам покушава нешто слично, али у обрнутом смеру. Проблем настаје управо у тренутку идеалног остварења концепта (ово о Вучићки је, макар по Звезди, одличан пример) где се границе између стварности и ироније бришу, стварност сама себе отуђује, себи се подсмева на формално беспрекоран начин. Проблем је, дакле, што у “провалију сарказма” може да се упадне са две различите стране, или непажљиви/ наивни читалац није ишчитао иронични контекст… или је дотични контекст нежељен/ случајан, без обзира колико опипљив био. Постоје људи и институције (због нечег ми бивша ЈНА прва пада на памет) којима никаква помоћ није потребна да би се подсмевали сами себи.
ovo je pitanje za teoriju. ono sta je tvoj fundamentalni odnos prema citanju. ja tekstu, bilo kondo bilo mondo, prilazim kao proizvodu autorove namere. pa makar autor bio idiot. ako u tekst gledam ko u prirodni fenomen, onda ne bi cito nego bi gledo u zvezde ili u soljicu kafe.
misim kapiram da u mondu majmuni kucaju i da u neogranicenom vremenu mogu da sasvim slucajno iskucaju don kihota, itd. ali...