by disident Sat Nov 28, 2020 3:01 pm
ЗАШТО САМ ЗАБРАЊЕН НА СРПСКО-РУСКОМ "СПУТЊИКУ"?
Питање ће остати без одговора, али макар нека лебди у ваздуху и реално додирне сав апсурд односа српског са руским светом.
Није ствар у томе што сам ја био:
покретач и главни мотор краткотрајног постојања часописа ”Русија данас” (без преседана не само у Србији и на Балкану, већ и у Европи, где сам окупио најбоље домаће ауторе, познаваоце српско-руских односа);
што сам безброј пута писао афирмативно и са братским осећањем о руском народу, њиховој политици и култури;
што сам писао оригинални сценарио за јубиларну прославу 75 годишњице ослобођења Београда од стране Црвене Армије (у Сава центру, 2019, у режији Милоша Аврамовића);
што сам, том приликом, оживео успомену на већ скоро заборављеног народног хероја СССР-а, 23-годишњег Николаја Никитовича Кравцова, јуначки погинулог у центру наше престонице, а који је, након тога, одлуком председника Србије, добио и своју улицу (у ”Београду на води”);
што сам био опуномоћени амбасадор Доњецке народне републике (један од ретких у свету, одлуком Врховног Совјета ДНР, са потписом Дениса Владимировича Пушилина);
што сам водио невладину организацију ”Отаџбина Русија”;
што сам био један од оснивача Руско-српског културног центра (са др Дејаном Мировићем и Младеном Обрадовићем);
што сам био један од првих српских саговорника Александру Дугину и Алаксандру Проханову самим почетком деведесетих;
што сам био у активном контакту са бројним руским добровољцима на српским фронтовима током распада СФРЈ;
што сам много пута писао о ”белој” руској емиграцији у међуратној Краљевини Југославији;
што сам посветио велики темат мог часописа ”Лепа Србија” - златоглавој Москви (”престоници Истока”);
што сам био аутор познатог слогана ”И Косово и Русија” једне овдашње партије на изборима од пре шест година;
што сам водио прву српску промоцију књиге ”Писма из Новорусије” великог Захара Прилепина;
што сам учествовао у десетинама важних промоција руске философије и књижевности (заједно са Владимиром Меденицом, па сам, тако, наведен и у највећој ”Енциклопедији руске философије” Михаила Маслина (и сарадника)...
да не идем даље у дугачком набрајању на исту ову тему. Ствар је у идеолошкој или каквој год апсолутној забрани која већ дуго стоји над мојим именом, ликом и делом, из ко зна каквих све разлога...
И да ли је могуће да овдашњи ”Спутњик” НИЈЕДНОМ није нашао за сходно и важно (због својих слушалаца и гледалаца) да ме пусти да изговорим макар једну једину реченицу, својим гласом, на тему председника Путина, руске улоге у новом геополитичком поретку, дешавањима око покушаја украјинског разбојничког одвојања од Московске патријаршије (уз моћну подршку ЦИА-е и Цариградске патријаршије), односима Руске и Српске Православне Цркве... и толиким другим темама, озбиљним проблемима и узбудљивим, дугорочно важним ситуацијама?
О чему се то ради?
Да ли је могуће да двојица тамошњих српских новинара својом личном нетрпељивошћу према мени успевају да своју шефицу Љубинку Милинчић (једног од најбољих преводилаца савремене руске књижевности) убеде да ја, ето, морам да будем на ”црној листи” Спутњика?
Или постоји и још нешто иза тога? Пошто никада нисам позиван на ма коју свечаност или празник у организацији амбасаде Руске Федерације (чак и онда када сам са његовом екселенцијом Александром Конузином и утицајним Олегом Дзизом ужурбано и посвећено припремао ”Русију данас”).
Кога се то они стиде и избегавају јавне контакте, тада и сада?
Ја то не могу да знам, али и те како знам и осећам колико је ова ситуација апсурдна, неправедна и бесмислена!
Не зато што ми је стало да пијем коктеле у руској амбасади и ћаскам са најразличитијим ликовима из њиховог шароликог избора позваних личности. То ми не значи ништа.
Али не могу да не размишљам о конктексту оваквог НЕСХВАТЉИВОГ стања ствари...
Остаће зато уписано негде на маргини руско-српских односа да сам био вишегодишња persona non grata за најпознатији руски (или ”руски”) медиј у Србији.
”Њима на част”.
Али, макар нећу више да ћутим о овим лудачким и глупичастим догађањима.
Као и о мом већ дугом и предугом, нимало случајном ”одсуству” са Телевизије Храм, са Слова Љубве и толиких других медији у нашој земљи.
О РТС-у и Радио Београду да и не говорим.
Као да живимо у лудници. И нечијој личној прћији, која глуми ”патриотске медије”.
А питање из наслова остаје. И даље.
Home
Janko Suvar