Informer

fikret selimbašić wrote:

KinderLad wrote:Ne mogu da dočekam odgovor na ovo

Izgleda da je ovo bio odgovor Ivančiću.


Ja Kusturici nikako ne podnosim pa možda i pretjerujem ali meni izgledako da on ovde malo brani Lukića. "Osvatnici" je naziv njegove jedinice, one koja je žarila i palila Podrinjem, osvetu pominje dva puta i na sve to ovaj citat Raškovića.

Недавно ми је журналиста Виктор Иванчић уредник некада славног „Ферал трибјуна“ у свом памфлету, међу својим социопатолошким запажањима, написао писмо које као пише Милан Лукић, човјек осуђен на доживотну робију због злочина почињених у Вишеграду и његовој околини. Тог Иванчића нервира појава Андрићграда, а то се свиђа Сенаду Авдићу уреднику портала „Слободна Босна“. Тај Авдић представља групу познатију под именом „хор мртвих пјешака“ у сарајевском новинарству.

То су они типови који како залазе у године све више личе на своје бабе никако на мајке пошто оне ни сузу за њима неби пустиле. Ствар са тим Иванчићем и Авдићем била би ок, али се све искомпликовало пошто је Авдићбаби доктор забранио да пије па је нервозна. Чим неко спомене моје име, он се видно узнемири. Од 24 метка направи арсенал оружја, направи наслов како сам ухапшен као највећи терориста, брка појмове, преноси лажне вијести. Овога пута једва је дочекао да у своју новинарску клоаку пусти смрдљиви траг свог колеге који личну мржњу жели да представи као социолошку истину, а и мене стави тамо гдје ми није мјесто.

Не само што се ја никоме нисам светио у рату деведесетих, нити учествовао у разарањима о којима говори Иванчић, него су ми поотимали све што сам у Босни имао, а оно што нису покрали у рату, то су срушили у миру. Дакле шта се ради?

Када сам прочитао изводе из Иванчићевог памфлета, не знам зашто, сјетио сам се приче психијатра Јована Рашковића о тежини процеса исцјељења људи којима су усташе у Другом свјетском рату пред очима убијале породице. Рекао је како су временом ти људи оспособљени за живот. Једино је било немогуће изљечити оне који су били свједоци трагедије у властитој породици, али су касније кренули у освету и ове који су им поубијали најближе измасакрирали. Њима није било лијека. Пошто нема услова да себе смјестим нити у једну од поменутих група, а како је мени написано писмо у име Милана Лукића, ево могућег виђења читаве ствари. Дакле, моје писмо Виктору Иванчићу за које се надам да ће Авдићбаба измасакрирати на свом порталу!

Дакле, моје писмо Виктору Иванчићу за које се надам да ће Авдићбаба измасакрирати на свом порталу!
„Недавно је објављен ФБИ документ који оповргава сумње да је Адолф Хитлер извршио самоубиство и да је у подморници побјегао у Аргентину, завршио свој живот у луксузној вили негдје у Андима. Јавности је промакао још један декласификовани документ, тачније писмо поглавника Анте Павелића извјесном Виктору Иванчићу, партизанском капетану прве класе, који је био лично делегиран од стране друга Тита да са својом јединицом упадне у логор Јасеновац и запљени сав материјал о страдању Срба, Јевреја и Рома и да истовремено, са сарадницима помогне тајно пребацивање усташких официра и њихових помагача у Ватикан!
Друг Тито је наиме, послије сусрета са Черчилом у Напуљу 1944. свратио до Рима да се диви Пијети и Сикстинској капели. У српској историографији није постојао документ којим би се потврдило да је Тито срео Папу Пија XII и да су том приликом договорили пропуштање хрватских ратних злочинаца да започну нови живот на крајњој граници западне хемисфере. Сумње су постојале највише због истине да су партизани прво ослобађали Ријеку и Трст, па тек онда Загреб како би, наводно, усташе имале времена да се деложирају из њихове престонице. Писмо Павелића Виктору Иванчићу скида мрену са тешких тренутака историје Југославије и зато читаоци заврјеђују да се писмо објави у цјелини!
 
„Штовани Викторе Иванчићу!
Прије свега да ти захвалим што си као прави Хрват био на челу партизанске јединице која је упала у Јасеновац и што си помео све документе до којих је требало да дођу четничке хорде партизана и још ми је драже што си од оне четникуше Дијане Будисављевић, којој сам лично дозволио да у Јасеновцу обнаша хуманитарни рад, покупио папире. Сваки пут када сам некоме учинио услугу, то ми се разбило о главу!
Чињеница да папири неће завршити у српским рукама значи да неће моћи да лажу како их је убијено милион, јер тако је и онај Курцио Малапарте (какво име, божију ти матер, Хрватски би се то рекло „Њежник зловољник“) код мене видио у корпи пола корпе српских очију и написао, замисли, у „Кориере дела сера“ да је корпа била испуњена до врха!
Треба да знаш, драги Викторе, да ми Хрвати усташе умиремо два, а живимо три пута. Све ти је то изведено из генијалне главе праваша Анте Старчевића, иако је ту остало још много посла. Уздам се у Бога, Хрватску и у вас, хрватску младеж. Вјерујем да ће будућност бити праведна и да ће та ствар са трећинама и Хрватском чистом од Срба бити зготовљена, а тебе молим, ако будеш жив, помози око те посљедње трећине. Тада ће бити довољно да шутиш, да не кењаш много, јер то ће бити и сурово, али не треба заборавити – ми смо чувари Западне капије. Не брини, наћи ће се већ неко попут мене и Макса Лубурића да се та ствар доведе до краја.
Стопостотно сам увјерен да ћеш, драги Викторе, послије оне акције нашег пребацивања на сигурно бити награђен од маршала, а надам се и да ћеш скинут униформу, јер ти си Викторе сушта супротност од неких. Ево га тај Мирослав Крлежа, пас му мајку јеб’о, Мачек му нудио да се сели у Аустрију, а овај назови писац, лакирана бундева са шеширом, научио да зове Старчевића „Стари“ и кад је видио Броза, питао га да ли може њега звати Стари, а овај му одобрио и пиздун се преселио у комунистички табор! Ти си, Викторе, освјетлао наш образ!“

Izuzev nedvosmislene poruke da sam ja ustaša i osoba od posebnoga (posthumnog?) povjerenja Ante Pavelića, avaj, nisam u tome sastavku uspio razumjeti ama baš ništa. Pokušaj konzumacije Kusturičina teksta predstavlja jedinstveno iskustvo, već poslije pola rečenice osjećaš se kao da ti roj mahnitih pčela zuji u glavi: frcaju zavjere, lete tajni dokumenti, jurišaju povijesne ličnosti, smjenjuju se atraktivne destinacije, sijevaju noževi, izniču korpe pune srpskih očiju, a u općem metežu brišu se uobičajene gramatičke konvencije, terevenče padeži, miješaju se velika i mala slova, zarezi nestaju na putu od Vatikana do sjedišta FBI-ja, pa logika i namjera sveg tog kaotičnog buncanja bez bilo kakve unutrašnje povezanosti i strukture prosječnome umu ostaju nedokučive, osim ako je autor imao ideju poetikom raspojasanih nesuvislosti dati do znanja kako smisao leži u tome da smisla nema.

„Za dom vješanje“?