Seljački restorani

Пачиће ћу да саватам чим их запатим, ал' мислим да засад остајемо на кокошкама.

Елем, ресторан са поприличном историјом, сада се зове "Трофеј" и налази се на 13км пре Зрењанина а са београдске стране, тамо где се скреће за Царску Бару. Сазидао га је крајем седамдесетих Живојин Мађарев и крстио га по свом надимку, "Жива Мађарица". Наравно да га у Београду нико није читао са банатским нагласком - Жива иде са дугоузлазним а не силазним, и мађарИца са краткосилазним, јер тако се овде изговарају мушки надимци на -ица (као Тодорица, Батаљица и сл).

Пре тога је имао кафану "Лала" на излазу из града ка Новом Саду, тадашњим путем, око 300м северније од садашњег. Био је најмио познатог архитекту Бербакова да му уради нешто савремено а да вуче на банатски стил, што је испало одлично. Свидело се и градским оцима те су наручили од истог архитекте да пројектује насеље Багљаш у истом стилу, оно да се уклопи у кафану. Онда је испало мало незгодно да ем постоји цело насеље у стилу кафане, ем је то практично најбоља кафана у граду, а кафана приватничка. Па убеде Живу те он прода кафану УП "Војводини", а ови од ње, не дирајући ништа од стила, направе место за практичну наставу угоститељске школе, тако да је тамо келнерај увек био по пе есу.

Радњу је преселио на београдски пут, кафану назвао по себи и... удри. Посета била одлична, нарочито с југа, јер ко ће објашњавати глуваћима танане разлике у нагласку. "А где је Мађарица?"... "Нешто затежу са радном дозволом, ко ће и' знати, отац и' њин".

После сам чуо да је г. Жива редовно водио црквени дечији хор на море о свом трошку. Тим је, веле, прао породичну биографију, пошто је цео град знао да је његова сестра Кека (надимак ал' не знам од чега, нико не зна) прва дама проституције у граду, да је код ње увек било девојака. Да ли легенда о зеленој флаши потиче од ње или од исто чувене Даре Пиндаре, не бих умео касти.

Сви поменути су досад засигурно побацали кашичице, а нови власници су поприлично проширили кафану. Ваљда је стара зграда сад само једно крило, али је здање тако разуђено да не успевам да видим шта је ту стари део. Ту је сад читав етно парк, са уобичајеним дрангулијама - колским точковима, бајаги ђермом, чак и омањим зоолошким вртом (зечеви, 1 ној, 1 лане, јарићи, кокошке, патке). Медведа више нема, стамањен је кад је пре неку годину убио хранитељку.
Атмосфера је била ОК прошли пут јер смо користили само дечије игралиште, био неки дечији рођендан па нисмо ни тражили сто. Данас решимо да и ручамо, и ту се зајебемо јер су близнакиње решиле да одремају баш у невреме, те смо се за столом нашли око 15:50, нисмо сви ни доручковали. Келнер је био океј али... сваки пут смо га још мало чекали, јер је радио око осам столова, где је сваки час неком требало нешто - јер јебига већином људи са децом. Ситном, која н'уму да кажу одмах шта би хтели да им стигне кроз десетак минута. Тако је донео воду и јеловник и по дефоу две чаше те питао колико још чаша, кажемо три... донесе две. ОК. Тражимо још помфри, каже "иде уз" и оде. У следећем пролазу "нисмо се разумели, посебно тањир помфрита за децу". Тај је стигао тек после главног јела, дакле деца гладна а морају да чекају да прво прође чорба. Чорба није лоша (тј прво нам је донео једну вишка, коју нисмо наручили, па се захвалио што смо му решили забуну), али млака бре, а није донео ни карафиндл.
И главно јело - за ћерку и мене откоштена ребарца са кајмаком, није лоше, у "Старом огњишту" је то за класу боље, пре свега јер је стигло вруће. Ово је млако, скоро хладно, помфрит млитав. Ваде их добри ножеви - нису оне кинеске скаламерије са ласерском оштрицом на танком меком лиму, харакири експрес, него баш они из једног комада доброг челика - и добре лепињице од правог теста за сомуне, није онај бељени сунђер. Госпоја наручила буткице са сосом од рена, исто стигло скоро хладно, ни соса ни рена. Свашта му је казала и није хтела да једе... А то је порција од 1кг меса, не може пола, тако да сад имамо кило тога у фрижидеру, може то и ладно.

А онда смо почели да се присећамо шта смо све приметили около. Канда је кренуло извлачење пара. Више од пола реквизита на дечјем игралишту би захтевало неку поправку - нарочито она кула где на једном месту, на бар 2м висине, нема ограде. Канда се ту спуштао тобоган, који је нестао. На разним другим местима вире шрафови, даске су попуцале или се шперплоча раслојила (треба то лакирати за сваку сезону). Нема читаве клупе, свуд фале даске. Једна клупица на коју бар може да се седне је сва нахерена и ваља седати обазриво.

Можда ваљају кад им прође гужва, немојте ручати у пола пет између две гужве. Цене су онако, 10-15% изнад очекиваних, због пре свега три фактора: локација, локација, локација.

Публика на паркингу, углавном београдске таблице и пет бајкера из Темишвара.

Како да не, Панту овде чак и дечурлија зна напамет. Оно пре девет година кад је свирао код Гуте, ја сам зинуо како сви певају, знају све песме, а оно средњошколско-студентски узраст.

Иначе, Панта се сваких пар година изненади што ме види, па кад си се вратио итд. Сад се већ сретнемо два-три пута годишње па му не изветри. Каже има проблем што је сувише млад, фали му две године за пензију.

Е, да, коме је до рибе... има у Сутјесци ресторан Ли, за који сам се чудио који ће красни кинески у херцеговачком селу. Међутим то је првом власнику надимак био Лисац, па је то мало скратио да као уштеди на логотипу, шта ли. Бирати датум јер умеју да се нацртају политичари. Кад смо ми били (средина децембра пре две године) није било скоро никог, а... доообра риба!

Да, јбт, никако да се сетим шта сам то јео

Неко други је јео пастрмку... мада, све ми се нешто јела баш пастрмка јер нисам одавно, ал' аха, да, то је било годину касније негде на Дрини . Зато фотка, да стручњаци могу да препознају.

Само да пријавим да поново ради "Дебела мачка" у Лазе Костића код рампе. Злата је прво држала кафану негде код пиваре 2014, ал' се потамбурала са издавачем (локала) који, као стари рокер, није трпео да му пуштају народњаке. Није пуштала ни она, ал' кад неко изнајми салу, плати и клати... па се преселила ту код пруге у мој стари крај, саставила ту неко време па преузела стару Кантину код Шећеране (исто легенда од места), ал' то је било превелико па је ту саставила само део 2016 и нешто 2017, а онда назад код пруге. Е онда је нешто сломила руку па није могла толико да ради, продала кафану и отворила брзождер код гимназије. То јој је сад скоро пукло јер нема ђака - нема промета. Ал' ето госпоја пролазила старим крајем, види је по трећи пут испред истог локала... каже отворила опет прекјуче.

Специјалитет су јој кобаје (једно време је Русмир био међу добављачима), коленице, обавезно неко чешко црно - у почетку Бернард, па Козел, сад ваљда Крушовице, и савијаче с вишњама и маком. "Сладолед? Даћу ја вама сладолед!", зажди у кујну и изнесе савијаче. Једва смо стигли да сфоткамо, нестало.

паће wrote:
Елем, ресторан са поприличном историјом, сада се зове "Трофеј" и налази се на 13км пре Зрењанина а са београдске стране,

...а два километра јужно од тога, тј 200м јужно од оне бензинске пумпе што више од десет година стоји и никако да проради, је "(код?) Старе дуње". фино пицнута нова бајаги старинска кафана, све оно цигла цреп офарбани бициклови голубови и огромно дечије игралиште. Кафана је на вештачком брдашцету па се спушта ка реци. Штета једино што до реке има још 300м барем, можда и више.

Развалисмо се од клопе, једино је гулаш могао бити већи. Јагњетина испод сача па допечена, до последње кости. Неко је имао пуњену вешалицу, каже прва лига.

Накркасмо се за не претерану лову (то што је више него што сам навикао, то је зато што су двоје унучића најзад прешли са помфрита на пљеске). Од пива су имали точени Ердингер, нисмо питали за даље.

Не знам како се зове, јер на тараби стоји нека табла од пре, на улазу опет нешто што нисам запазио, а на визитци нешто десето. Цео Зрењанин то зове "у Минелу", јер је кафана буквално наследила бившу фабричку мензу. Ово је већ трећи власник, колико ја знам, и исто је спреда фино пицнута нова бајаги старинска кафана, све оно цигла цреп плугови точкови и поприлично дечије игралиште. Изнутра је већ трећа прерада оног натур бетона од пре 50 година, и неким чудом се одлично слаже све то једно с другим.

Кувар је цар. Овчији паприкаш, па једино Батес у Суботици прави бољи, за нијансу. Ал' ниједне коске, месо је пробрано, нема ничег што не треба да има, лепиње најзад како треба (баш тог дана су променили пекару, тако да смо добили можда пробну серију, ко зна да ли ће опстати). Уз гулаш иде и рагу чорба, таман каква треба. И остали су били јако задовољни са оним што су наручили (повелика карађорђева али није кајмак него неки други рецепт; пуњени ћурећи батак, пљеске за клинце).

Цијена ситница, негде око 6000 иако нас је било деветоро за столом.

Локација, кад се улази са београдске стране, оно прво скретање лево одмах после пумпе, то је стари београдски пут (зван Панчевачка улица ака Ечански друм), па кад се угледа новоградња с десна, и пружни прелаз, с леве стране је бела фабричка тараба, скренути у сокаче (Пожешка) пре те тарабе, одатле се улази. Паркинг има добру ладовину.

45.36572669978552, 20.404006366688343

паће wrote:Само да пријавим да поново ради "Дебела мачка" у Лазе Костића код рампе.

Е, јок, више не ради. Не знам где је Злата и куд је нестала. Сад је тамо кинески ресторан, можда ради кетеринг за део радника на изградњи Динглдонгла. Нисмо оверавали.

Помишљао сам на шкембиће, само да ми прво дојади овчији...

Да пријавим налаз. "Динар" у Вршцу у Димитрија Туцовића.
Јесте још једна етно кафана, сва у дрвету и сељачким дрангулијама од пре сто година, али је ово тако маштовито урађено, толико има детаља, види се да је неко имао визију и спровео је до даске. Прво што су врата урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година - препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих. Друго што се улази кроз поприличан мрак, све начичкано стварима из овдашње првобитне индустрије - чак и нека покретна кујна, двоколица са три херметичке посуде од по тридесетак литара и ложиштем и сулундаром. А онда се прође кроз шанк, па у неку као шупу за комбајне, све врло високо, светло упада са стране, седишта од масивног дрвета са ту и тамо крзном (козијим?) пребаченим преко наслова. Светиљке од ручних виноградарских пумпи... ма све. Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима. Клопа... развалили смо се, није да нисмо, кувар је маштовит а пекар... "чиме сте уценили пекара?" "добио је понуду коју није смео да одбије". Овакав хлеб нисам јео одавно. Цене умерене, отприлике иста количина и број особа као оно у Минелу али још три чорбе, четири пића и две кафе одозго, осам ипо хиљада.

dimitrije iz čakova wrote:
Pa sad, jel ste jeli paprikaš ili gulaš? Pretpostavljam paprikaš, jer nisam još čuo za ovčiji gulaš. Šta god da je, samo u Banatu, i nigde više na planeti, je moguće da u istom obroku pojedeš ragu čorbu i posle nje paprikaš. Davno, davno, imao sam sa nekom ekipom štand na nekom gurmanskom festivalu u Novom Sadu, i mi ponudili čorbu i paprikaš kao paket, ljudi umirali od smeha.

Писало је гулаш и било урађено скроз као гулаш. Чак се ни не сећам да ли смо добили резанце та тране, јер су имали одличан леба, таман су пустили тог дана туру од новог пекара.

А то за шта са чим иде... ма, швотаду се људи. Сад не сме ово с оним, сад оно с овим. Иди па се мани - ево колега у Динару узео рибљу чорбу пре роштиља, па шта. Њему годи.

dimitrije iz čakova wrote:  @marius
   mislim da ovo nije to. bivši fejk Zaplet je bio niže niz put ka Beogradu, iza leđa Ečke. Ovo je baš u gradu, u bivšoj industrijskoj zoni.

Да, нешто пре Анђелкове пумпе. Оног Анђелка Битевића што је производио зозовачу. Изашао са робије пре две-три године. Има у крају и некакав јебарник некакву салу за изнајмљивање са преноћиштем, сива кутија која раније није личила ни на шта, а онда је ударио неке сиве плоче по њој и сад изгледа горе. И он је кренуо да откида од паркинга и прави терасу.

plavaivy wrote:taj Dinar ce zatvoriti sve druge kafane u Vrscu

С правом. Ово сад више није „ај кад смо већ у Вршцу“, ово је „ај д'измислимо неки разлог да одемо до Вршца“.