Dinarski highlanders

Filipenko wrote:

Zuper wrote:vojvotkinja od Drobnjaka

Nisam znao da je otuda, razlog vise za prezir

СРБЉАНОВИЋИ
Србљановићи су од најстаријих времена живјели у Дробњаку, у селу Зукви, гдје су се из Бањана доселили нешто прије осталих Новљана од којих воде поријекло. Предање казује да су презиме Србљановићи донијели у Дробњак и по томе се види да су старо братство. Предање даље казује да је неки њихов предак био војник код краља Вукашина и да је за нарочите заслуге добио земљиште које је било ограничено и уписано у Повељи дуго чуваној у њиховој породици. И данас се памте њихове границе. Оне су почињале од ријеке Буковице уз село Тимар, на тимарску цркву, затим линијом Исправљени камен у Тимарском пољу – Сува смрча – Суво поље – Сама јела – Ждријело у Смољану – преко Смољана до на помол Зминице; одатле граница савија према југу и иде на Шљеме – Кадино брдо – Модри рт у Ивици – Црвено прло више Залучи – Ковиоц, а онда потоком у ријеку Буковицу. Ово земљиште је веома пространо и осим Србљановићима припадало је и њиховим огранцима, који су се временом од њих одвајали и мијењали презиме.
Предање које казује да су били везани с краљем Вукашином, има основа, јер се зна да је краљ Вукашин, у заједници са Балшићима који су тада владали Зетом, склопио савез против Николе Алтомановића. Он је у то вријеме владао овим областима, па је вјероватно да је и са Србљановићима склопио савез да се заједнички боре против Алтомановића.

Србљановића има исељених у Славонију, код Даља, а има их и у Затарју, у селу Бучју код Прибоја, гдје су задржали своје презиме Србљановић и узели ново презиме Дробњаци, по племену од кога воде своје поријекло.

Organizacija slovenskih plemena na Balkanu

Za plemensku organizaciju, koja se danas očuvala samo u nekim brdskim dinarskim oblastima (istočna Hercegovina, Crna Gora, Boka, i u Arbanasa), ima nekoliko značajnih arhaističnih karakteristika. Svako pleme ima svoju određenu teritoriju. "Svud je sedište plemena sa njegovim stalnim naseljima u sredini plemenske teritorije", kazuje J. Erdeljanović, koji je ta pitanja posebno proučavao, "a odasvuda unaokolo je širok pojas ili zona nenaseljenog, delom neutralnog zemljišta. Negde je ta zona tako široka, da se po njoj može ići po ceo dan i više, a da se ne naiđe ni na kakvo stalno naselje. U njoj su samo planine sa šumama i pasištima, oko kojih su se susedna plemena redovno borila i otimala". Taj pojas zemljišta svojina je celog plemena i zove se plemenska zajednica.

Plemena su sastavljena iz brastava, a brastva iz rodova. Brastva su "uvek nastanjena u grupi, u zasebnim selima ili u grupama od sela". Veza između njih je: isto krsno ime i tradicija o zajedničkom poreklu. Tih pojava, bez krsnog imena naravno, ima i kod muslimana, i to čak i u oblastima daljim od ovih brdskih predela. U opštini Brezi, na primer, u visočkom srezu, u sred Bosne, imaju nekolika naselja muslimana starinaca, gde jedno ili dva brastva sačinjavaju čitava sela. Vuk Karadžić zabeležio je 1837. za Crnogorce, da i nemaju pravih sela. "Tamo se zna samo za plemena, pa i ako pojedina brastva ili porodice, koje čine pleme i grade (ponajviše od kamena) kuće na jednom mjestu, to se takva gomila kuća ne može nazvati selom, jer nema ni svoga imena ni atara". Sva veća brastva hrišćanska imaju obično i svoju crkvu. Ta pojava lepo se da pratiti još i sada u trebinjskoj oblasti. Brastvenici se, naravno, uzajamno pomažu u svakom pogledu; uvreda, nevolja ili pogibija jednog člana prenosi se odmah na čitavo brastvo. To se naročito manifestuje u krvnoj osveti, koje još i danas ima po Crnoj Gori, Boki i među Arnautima. Na čelu brastava stoji glavar ili knez, u zadnje doba gotovo s naslednim pravom za izvesne porodice, isto kao i vojvoda, koji je bio najpre vojnički predstavnik plemena. U Semberiji porodica Ive Kneževića (ime kazuje tradiciju) bila je dugo na čelu knežine, glavar je od starine bio nasledan. U Drobnjaku, međutim, vojvode su se birale. Kao u staro vreme, plemena su živela čisto demokratski. Imala su svoje osveštano običajno pravo (n. pr. Grbaljski Zakonik, ili Poljički Statut, ili Vasojevički Zakon). Skupljali su se brastvenici ili predstavnici rodova na svoje redovne ili vanredne zborove za rešavanje raznih pitanja; a zadržavali su za se, ponekad čisto formalno, pravo izbora svojih starešina.
Neka od naših plemena došla su u veze sa starosedelačkim i možda se, sudeći po njihovim nazivima, kao Kuči, Mataruge, Bukumiri, Cuce itd., i stopila s njima. Tom stapanju nesumnjivo je mnogo doprineo i njihov geografski položaj u planinama dinarskog sistema, gde posebna konfiguracija zemljišta uvetuju izvesnu podvojenost i ograničenost prema drugima, a užu uzajamnu vezu. S tim su u vezi i jake konzervativne sklonosti kod njih.

Već za stare Slovene zabeležio je Jordanis u VI veku, da im se "imena menjaju prema različitim porodicama i mestima". Ta osobina plemenskog uređenja javlja se još uvek kod Južnih Slovena. Već je K. Jiriček istakao, kako su izvesna plemena potisnula svojim nazivima imena ranijih oblasti; tako se mesto župa Vrsinje, Onogošt ili Papratna javljaju Zupci, Nikšići, Mrkojevići. I među samim brastvima dosta su česte izmene naziva pojedinih rodova. Narodno predanje pamti donekle te veze, ali ih dosta često meša i pretvara u legendu. Ipak, dadu se na više strana pratiti čitavi nizovi rodova iz jedne stare porodice. U neretvanskoj Krajini živelo je čuveno pleme Kačića – Grci ga zovu čak "narod" (ευνοζ ), – čije pleme ide vrlo daleko. Od njega potiču mnoga brastva, historijski potpuno autentična: Miošići, Žarkovići, Andrijaševići, Stipići, Petkovići, Bartulovići i dr. U trebinjskoj oblasti moćno beše brastvo Ljubibratića, koje se pod tim imenom pominje od XIV veka. Već 1432. navodi se pet linija toga roda: Ljubišići kao najvažniji, zatim Medvjedovići, Dabiživovići, Dobruškovići. U Popovu se od 1342. pominju Nikolići, čija prezimena posle nalazimo kao Vukosaliće, Bogišiće, Grgureviće. Crnogorska dinastija Petrovića izvodila je svoje poreklo od neke BiH loze, koja da je preko Nikšića i Banjana stigla pod Lovćen. Kao rodonačelnici njihova brastva označavana su dva brata: Rajič, od koga su Radonići, Žutkovići i dr., i Heraka, od koga su sami Petrovići, Popovići, Kustudije i još neki.