MKS [01] R.E.M. MURMUR [1983]

eto prvi utisak je koliko je to istovremeno i album koji se oslanja na nesto sto bi bilo 'tradicija' folk & country muzike kroz prizmu byrdsa (na primer) i koliko je opet to oslanjanje/prepoznavanje ucinjeno iz pozicija jednog post-punk senzibiliteta.

ili da budem lican: kao da slusas staro koje je nekako postalo nesto potpuno novo.

Ni tad ni sad me apsolutno ta muzika nije doticala. Sve u svemu najavljena regresija.

meni ovaj album znaci toliko da cu ga verovatno slusati do starorsti, naravno ako je dozivim*. jednostavan, skoro kao sto je darkwood dub bio na samom pocetku, sa prvom kompilacijom na ploci: 'zelim jahati do extaze' [duh koji hoda/srecna glava] iskren i jednostavan i uvek mu se rado vratim, stavise, kada sam u bedaku, i pustim ovaj album, sve je nekako bolje. osecam se kao u skolskim danima, kada je sve bilo potaman i dobro, taj stil koji skoro da je skolski/djacki. produkcija je isto takva, nema budzenja, zvuci skoro kao da se sve odjednom odsviralo na cetiri kanala i takve stvari verujem da ce uvek ostati zabelezene kao neprolaznost i podsecanje na neka dobra vremena.

ovaj album nema neki znacajan, sentimentalni momenat kako sam ga i kad prvi put cuo. jednostavno, kada sam ga cuo prvi put, zavoleo sam ga istog trenutka.
iako je ceo album popunjen, nema onih pesama koje me ostavljaju ravnodusnim, ovo su ipak dragulji:

laughing
shaking through

*znam da je ovo ofucana fraza, ali zelim samo da naglasim neprolaznost.

moguce, ali regresija pocetkom osamdesetih je zapravo otklon od perioda koji jeste prilicno reakcionaran. nije sve sto je ipsred nas nuzno novo a ni ono sto je ostalo iza nas nuzno staro.

i na kraju krajeva ja volim REM. jedan od bendova koji su revitalizovali gitarsku muziku.

timur chevket wrote:ili da budem lican: kao da slusas staro koje je nekako postalo nesto potpuno novo.

slazem se sa tobom, takav je i moj utisak. ja sam to nazvao 'neprolaznost'

timur chevket wrote:moguce, ali regresija pocetkom osamdesetih je zapravo otklon od perioda koji jeste prilicno reakcionaran. nije sve sto je ipsred nas nuzno novo a ni ono sto je ostalo iza nas nuzno staro.

i na kraju krajeva ja volim REM. jedan od bendova koji su revitalizovali gitarsku muziku.

Revitavizovali gitarsku muziku? od koga? Ta gitara je za mene previše melodična.
A otklon od reakcionog perioda ne znači otklon od reakcionarne muzike koja to nije bila, to ti je sigurno jasno.

pa nisam siguran da bih mogao da se slozim. osamdesete su prilicno cudan muzicki period.

Osamdesete su malo dete za sedamdesete.

u kom smislu? reakcionarnosti?

Kava bre rakcionarnost. To je najjača muzička dekada ikada.

pa to kazem i ja. osamdesete su reakcionarne ali su zato REM tu iznimka. napreduju kao top. unatraske.

@timur, u kom smislu 'cudan muzicki period'? cesto kazem kako su 80-te zapravo odlican, muzicki period. ja sam bio klinac i nisam imao svest o tome sta se desava na underground sceni, a ona je pocela da cveta u punom cvatu.

Ja volim R.E.M iz starijeg do srednjeg perioda. Volim bas sto su melodicni. Mada je, naravno, isti band -Stipe rockovao najveselije kao Hindu Love Gods (+neprezaljeni Warren Zevon).

Za ovaj album mi je trebalo dosta vremena da ga zavolim. Mislim da mi se najvise svidja pesma Perfect Circle.  

Nekad sam stvarno voleo REM, doduše ovaj album mi nije nikada bio u prvom planu (mada znam da ga mnogi smatraju najboljim). Više sam se ložio na Green i Document, pa i Life's Rich Peagent, valjda zato što sam u to vreme provalio bend. Posle toga su mi se albumi sve manje i manje sviđali, Out of Time mi je bio 'nako, a na Automatic for the People je bila Everybody Hurts, koja me je nervirala zbog spota. Dalje sam već bio u elektronskoj muzici i mislim da nijedan njihov album više nisam preslušao.
Pre neko veče uzeo sam da slušam Murmur, očekujući da bi moglo da mi legne, pošto ga ranije nisam toliko slušao, pa mi nije dodijao, međutim potpuno me je ostavio hladnim. Preslušao sam ga dva puta, a kad je timur stavio onaj ethio jazz odmah sam se prešaltovao na to, a Murmur kao da nisam ni slušao. Večeras još jedan pokušaj i opet ništa. Mislim, ne tvrdim da je REM pregazilo vreme, nemam nikakav problem s njima, al' eto izgleda da mi se ukus promenio i oni tu promenu nisu preživeli. Žao mi je.

Pa, to je normalno da se ukus menja. Dovoljno sam mator da sam ga menjao više puta. I vraćao se na nešto od pre, takođe.

Kao mlad (22 godine i sl.) uopšte nisam voleo nikakav rock'n'roll, ništa sa dugačkim gitar soloima. Bio sam sledbenik Briana Enoa i druge ambijentalne elektronike, kao i post punker Talking Heads usmerenja. Kao tinejdžer sam bio potpuno u okviru Hendrix-Pink Floyd-Led Zepp, dakle ono što se danas zove classic rock. Posle sam se vraćao "korenima", više puta. R.E.M. su tu nekako pali u zapećak u svoje vreme (nisu se, naravno, uklapali u post punk - a pričamo o mojim srednjim dvadesetim, to je to vreme). Tek kasnije sam počeo pomalo da ih slušam, a ove rane albume sam ozbiljnije preslušao bukvalno tek u mojim 40-tim... I mislim da tu ima puno originalnog kvaliteta, uostalom radi se o vrhunskim muzičarima. Peter Buck je npr sam po sebi osoba vredna svakog poštovanja.

Bili su jak bend u svoje vreme, nema zbora.

ovo je meni toliko pitko i melodicno da ga maltene ne cujem. potpuno mi je etericno, neprimetno i neuhvatljivo. do te mere mi je muzak da bi mi bas predstavljalo mega-giga napor da treba da registrujem neka desavanja ili artikulisem neke misli.

meni je jednostavno izuzetno tesko da ovaj album slusam s nekom distancom. soundtrack to a life.