Ravnogorislav na RTS

Kada zamislim uporedo dva čoveka - Gandolfinija koji u ulozi Tonija u neverici, skrhan, gleda za patkama koje mu zauvek odleću, i mog tragično nastradalog porodičnog prijatelja iz Velike Remete, Jana Grabana, koji, te godine, kao tridesetogodišnjak, netremice gleda u naše nebo, zauzet nišanjenjem bombardera - moram odati jednu tajnu: Graban je bio strastan lovac na divlje patke.
Graban je stradao u Nato bombardovanju tadašnje SR Jugoslavije.
Gandolfini je deceniju i kusur kasnije stradao od sopstvenog srca. Ništa zajedničko nisu imali ova dva čoveka osim stvarnog i glumljenog pogleda u nebo, odnosa prema patkama i datuma rođenja. Puka slučajnost, kuriozum, trivija. Blah!

Vilmos Tehenészfiú wrote:Patke su poletele iz bazena, pretvorile se u bombardere, i 2 meseca kasnije preletele nad Srbijom i ubile Soprana koji se pretvorio u Grabana.

 Morao bi da promeni dilera, ne valjaju mu te pečurke nikako.

Spoiler:

Mór Thököly wrote:Bitka za ono najcrnjansko u Vucicu

Crnjanski je svakako smatrao da polis treba odbraniti, ali nije smatrao da se odbrana od nadirućeg Megalopolisa može izvesti ograđivanjem, samoizolacijom ili upornim odbijanjem da se prizna da Megalopolis jeste i da postoji. On je želeo da spasi polis tako što će ga nakalemiti na Megalopolis, odnosno na duh vremena u nastajanju. Njemu je mogla biti bliska ona poznata maksima: promenimo se da bismo ostali isti. Zato kod Crnjanskog frenetična otvorenost za novo – recimo, za film, za avijatiku – nije posledica želje da samog sebe promeni, već suprotno, posledica želje da se stekne moć kako bi ostao isti u vremenu u kome se slabi menjaju.
Ako bismo tražili primer neke sistemski vođenje politike koja se rukovodi takvim ciljem, morali bismo da se okrenemo Dalekom istoku: donekle Japanu, ali pre svega Kini. Moja dosadašnja iskustva sa Kinom, bilo neposredna, bilo posredna, navela su me da pomislim da je takav odnos prema Megalopolisu osnova kineske politike: preuzeti od Megalopolisa sve što daje moć, distancirati se od svega što tu moć oduzima. To je Kina, danas. Evo samo jednog primera: da bi država bila jaka, banke moraju da postoje i da budu jake. Ali država mora da kontroliše banke, kako banke ne bi kontrolisale državu. Zato je kineski bankarski sistem većinom u državnom vlasništvu.
Svakome ko bar ovlašno poznaje kinesku istoriju biće jasno zašto je to tako. Upravo zato što nije bila na visini duha vremena, pre svega u ravni tehnologije, Kina je izgubila dva opijumska rata od Britanije polovinom 19. veka. Posledice su bile katastrofalne: Kina je de facto postala kolonija. Period koji počinje porazom u Drugom opijumskom ratu, a završava osnivanjem Narodne Republike Kine, oni danas nazivaju vekom poniženja, odnosno vekom sramote. Vrlo transparentno. I baš zato što im je jasno šta se dogodilo tada, Kinezi danas žele da budu u saglasnosti sa svetskim duhom. U protivnom, dočekaće ih još jedan takav vek.
Kineska porodica sa zastavicom Kine u Pekingu (Foto: Reuters/Kim Kyung Hoon)
Crnjanski je prevodio, doduše ne sa originala, japansku i kitajsku poeziju. Rezultat su knjige Antologija kineske lirike (1923) i Pesme starog Japana (1928). Dakle, kao i većina ondašnjih intelektualaca, Crnjanski nije bio evropocentričan. Slučajno ili ne, njegovo razumevanje vajmarskog Berlina odražava logiku Dalekog istoka: modernizuj se da bi stekao moć da ostaneš isti. Nema izolacije, ali nema ni očaranosti novim vremenima. Nema inferiornosti, ukratko. Postoji samo neka unutrašnja snaga, koja Crnjanskog brani od tog osećanja.
I to je Crnjanski, u svom najboljem izdanju: njegova književnost je, između ostalog, imala i tu moć da osvetli i dočara duh vremena u kome nastaje.

Roman o Megalopolisu

Ja smatram da književnost to treba i da čini: da osvetljava svet u kome živimo. Kada sam se posle romana Veliki juriš, koji je objavljen 2018. godine, počeo da razmišljam o novom romanu, vrlo brzo mi je postalo jasno da to mora da bude roman o Megalopolisu. A to znači o vajmarskom Berlinu iz 1928. godine.
Isto tako sam shvatio da to mora da bude i roman o Crnjanskom, upravo zato što je njegov odnos prema Megalopolisu bio superioran u odnosu na sve druge. Nažalost, Kraljevina SHS a onda i Kraljevina Jugoslavija nisu bili na nivou Crnjanskog, što je razumljivo: ne postoje genijalni narodi, već samo genijalni pojedinci.
Zato sam i napisao roman koji se zove Omama: želeo sam da kroz priču o jednom geniju poput Crnjanskog, sugerišem kakav treba da bude naš odnos prema Megalopolisu danas.