Brz tempo života u modernom dobu

Koji su uzroci?

Modern life is speeding-up, incessantly. Strange as it is, while the art of saving time reaches unprecedented heights through the introduction of ever-new technologies of communication and production, it nevertheless feels like we are running out of time. In all western societies alike, time-famine is rising and individuals report the impression that they have to run faster and faster each year - not in order to get somewhere, but just to stay in place! This book presents an analytic framework to identify the causes and effects of the various sped-up-processes which define modernity - and it develops a critical theory of late-modern temporality. Crucial for this is the idea that acceleration in the end leads to monstrous forms of alienation from time and space, from things and actions - and from self and others.

https://www.goodreads.com/book/show/9539608-alienation-and-acceleration

Zašto pišeš moderno kada misliš savremeno?

ontheotherhand wrote:Koji su uzroci?

Узрок убрзања је увек исти. Дејство некакве силе.

Bluberi wrote:Zašto pišeš moderno kada misliš savremeno?

Koristim reč moderno u kolokvijalnom smislu, i zato što savremeno obuhvata i koncepte nastale u modernom, uključujući i ključni instrument potreban za ubrzanje.



Naša mehanička civilizacija predstavlja sjedinjavanje brojnih navika, ideja i načina života, kao i tehničkih instrumenata, a neki od njih su, u početku, direktno suprotstavljeni civilizaciji čije su stvaranje pomogli. Ali novi poredak se prvo osetio u opštoj slici sveta: tokom prvih sedam vekova postojanja mašine kategorije vremena i prostora prošle su kroz izuzetnu promenu, a nijedan vid života nije ostao nedodirnut tom transformacijom. 


https://vasudeva.forumburundi.com/t1516-luis-mamford#417835

Once a weapon to combat idleness, the clock has become a prosthesis, augmenting the human body to override its need for rest

IF time is money, then sleep is theft. Today’s cult of busyness regards sleep as a defect that threatens to render people competitively unfit. In a recent article for the Guardian, Lucy Rock wrote about CEOs’ “competitive sleep deprivation,” with top executives sleeping for a mere three to four hours, mimicking Margaret Thatcher’s four-hour sleep cycle when she was in office. Similarly, Angela Ahrendts, head of retail at Apple and former CEO of Burberry, has claimed she “gets a headache when she sleeps for more than six hours.”

Such enthusiasm for sleeplessness seems to make an executive virtue out of a capitalistic necessity. But it has deep epistemological roots. In the wake of Enlightenment and in tandem with the emergence of capitalism, humans began to view nature as a pool of resources to be tamed, mastered, owned, and directed toward fulfilling human desires. It wasn’t long before this conquest of nature was redirected toward the intransigencies of human nature. Despite all the technological advances that positivistic science yielded, humans were still faced with their own physical limitations. They could build skyscrapers of glass and steel that defied gravity in the name of human reason, yet they could not tame the unreasonable demands of their own body for rest.

The attempt to tame the body of its unprofitable tendency to tire began as an effort to make “saving time” a moral issue. Sixteenth-century moralist and mercantilist discourses already regarded punctuality as a prerequisite for the conception of a modern man, the pinnacle of social development in an imagined context of linear progress. British historian E.P. Thompson points out in “Time, Work-Discipline and Industrial Capitalism” that toward the end of the 17th century, as wage labor relations began to become more prevalent, time began to be conceived as a precious commodity to be spent rather than merely passed. “Those who are employed experience a distinction between their employer’s time and their ‘own’ time,” Thompson notes. “And the employer must use the time of his labor, and see that it is not wasted.” Tolling bells and fines levied by employers taught students and workers that their time was being counted, that it was a regulated and regimented currency.

Moralists urged “time thrift,” and framed the waste of time as summoning divine punishment. As British nonconformist minister Oliver Heywood put it in the 17th century tract Meetness for Heaven, “This is our working day, our market time … O Sirs, sleep now, and awake in hell, whence there is no redemption.” Paternalist and colonialist discourses, whether in addressing the English poor or indigenous people from developing countries, represented idleness as a trait of those who are “naturally inferior.” For instance, as Thompson notes, clergyman John Clayton’s pamphlet “Friendly Advice to the Poor” urges the factory worker, whom he refers to as a “sluggard,” to use his time efficiently and refrain from “dulling his spirit by Indolence.” Similarly, where theories of social evolutionism gained prominence, time discipline was seen as essential for the transition to “mature societies.” Thompson notes how economic-growth theorists viewed Mexican mineworkers as “indolent and childlike people” because of their deficient time discipline.

Parallel to the rise of “time thrift” comes the monumental role of the clock. In 17th century Britain, clocks restructured work habits by materializing the ethic of time thrift, setting a clear demarcation between “work” and “life” and reminding workers of their tasks. The omnipresence of clocks was a guarantor of regulation, it ensured the institution of order in the workspace. The clock’s ubiquity legitimized time discipline and naturalized it, making it banal and commonsensical. It made sure that no one escaped the tempo.

One might say that the clock becomes a subject, with agency in its own right, shaping social customs and subjecting people to its rhythms. As anthropologist Bruno Latour has argued, technology and things are not simply animated by humans but also mediate human action. And as anthropologist Benjamin Snyder argues, clocks served the purpose of training and manipulating the body to accomplish set tasks, thereby “turning it into an inexhaustible source of energy.” The incessant sound of the ticking clock, the mounting anxiety it almost automatically evokes, has come to regulate the body and embed it within the culture of busyness.

If clocks are agents that shape human actions, is it valid to assume that clocks are an “other”? By making sure everyone maximizes their efficiency, clocks address the physical limitations of the human body, becoming a kind of prosthesis that pushes humans closer to reaching an “optimal” state of activity.

This is reflected in the late 19th century emergence of the idea of an “internal clock,” which exemplifies how biological processes can be redefined in terms of prominent material objects. By this means, the ideology of time discipline— inseparable from the clock—becomes seen as a natural imperative. In the wake of the clock’s ubiquity, positivist and scientific rhetoric began to depict the biological clock as an “endogenous” factor that operates according to “innate” biological rhythms, leading to medical advice shaped by the metaphors it employs: “how to reset your internal clock” and so on. Such advice points to the mechanization of the body, which now requires “daily maintenance.”

It may seem as if the presence of a master clock in our brains, which synchronizes and sets sleeping patterns on its own, means we no longer need an outside force to tame our bodies. Our bodies have internalized this systemic regulation, becoming in this sense, machinic. However, what implications arise from this? This mechanization of the body—a precursor and template for the ongoing reconceptualization of the self in terms of quantities alone—reflects how our bodies have become products, rather than agents, of a culture of busyness and rationality that glorifies productivity. Scientific discourses have succeeded in masking the way we’ve been clocked in and can no longer clock out. 

https://thenewinquiry.com/the-clock-inside-us/

Шае, модерно је да Мамфорд опет постаје савремен?

Ма која технологија да се појави да нам штеди време, појавиће се пет њих које ће да траже да им посветимо време, за које можемо да се посветимо примању реклама на мозак. Тзв произвођачи садржаја се непрестано боре за то наше време, јер од тога живе. Пошто немају друга посла, међу њима мора бити и јако успешних.

То је било описано и као ефекат аутопута - гдегод је изграђен аутопут да би се смањила гужва, гужва се за две-три године направила сама на аутопуту, јер сад може, и јер је сад ту згодно и онима који се по старом путу не би ни запутили.

Где се деде КУД Генијалци кад се напокон појавила тема која би му одговарала?

Kada ti uzmu vreme, uzmu ti kreativnost, na svim nivoima. To je osnovna posledica ubrzanja.

Ubrzanje je ključna činjenica savremenog ljudskog postojanja. Vreme, tehnologija i modernitet ubrzavaju se nezabeleženim tempom. Te kategorije ili dimenzije postale su parodije samih sebe.

Iskustvo, svest, naš osećaj za sve što postoji, jure bezglavo u večitoj, hiperposredovanoj sadašnjosti – koja nije nikakva sadašnjost. „Sada“ je proterano iz samog sebe. U ovoj fazi civilizacije kao tehnosfere, sam naš pojam sadašnjeg trenutka redefinisan je (u najvećoj meri) kao ono što promiče na kompjuterskom ekranu. Leteći fragmenti, uključujući i nas.

Čak i večito pitanje odnosa subjekta i objekta – imali li nepremostivog otuđenja između njih? – bledi u Doba ubrzanja. Subjekt je sve ispražnjeniji i bestelesniji; objekat možda u još većoj meri. Više nismo toliko okruženi stvarima koliko kratkotrajnim virtualnim slikama.

Stvarnost kao da izmiče kontroli, u svetu koji beži od nas. Kako se naši svakodnevni životi ubrzavaju, sve manje toga nam se događa. Moć ubrzanja, za koju se nekada mislilo da će doneti oslobođenje, sve više se doživljava kao porobljavajući pritisak.

Taj progres „na spidu“, ako mogu tako da se izrazim, naglašava napredovanje ekološke katastrofe. Priroda se sistematično preopterećuje, a mera toga je, naravno, ubrzanje.

Sve to prevazilazi našu mogućnost poimanja tog stanja. Hartmut Roza (Hartmut Rosa) je to izrazio na sledeći način: „Plašim da smo u opasnosti da ostanemo bez težnji, hipoteza i teorija koje su nadahnjivale i izazivale kulturu kasnog modernizma.“[1] Iako nije teoretičar ubrzanja kao Roza, Bruno Latur postavlja slično pitanje u eseju, „Zašto je kritika posustala? Od bavljenja činjenicama do pitanja koja izazivaju zabrinutost.“[2]

Ali, u tome nema nikakve misterije. Roza primećuje da je „logika ubrzanja ta koja određuje strukturalnu i kulturu evoluciju modernog društva“,[3] i da su „progres i ubrzanje bili nerazlučivo povezani od samog početka.“[4] Jasno je da sve veća društvena i tehnološka složenost, pojačana uzajamno sve zavisnijim sistemima i neizmerno većim računskim mogućnostima, predstavlja glavni sadržaj užurbane stvarnosti masovnog tehnološkog društva.

Stvarnost se otkriva u sve oštrijem svetlu, što se brže kreće u svakoj sferi. To, međutim, ne znači da nije dopušteno osuditi celinu. Takvo odbacivanje se podrazumeva na možda još transparentniji i neizbežniji način, ali tu perspektivu malo ko uzima za ozbiljno. „Od samog početka“, kako to kaže Roza, u potpuno opravdanoj formulaciji. Uzgred treba još jednom primetiti da je sadašnja priroda ovog ubrzanog sveta posledica razvoja dve osnovne društvene institucije: podele rada i pripitomljavanja.

Vreme je oduvek bilo kolonizatorska sila. To je prvo bila ideja u nama, a onda iznad nas. Pojava i razvoj te materijalnosti, svesti o vremenu, odgovaraju razvoju otuđenja, zato što je vreme pre svega otuđujuće. Vreme nije ni neutralno, niti objektivno, naročito danas, kada dubina sadašnjosti uzmiče pred tehnološkom sadašnjošću i kada se naš osećaj za vreme rekodira. On skače napred, zajedno c celom našom epohom, pri čemu čak i brzina svetlosti, nekada nedostižna granica, biva prevaziđena. Vreme vitla svojim bičem i pravi sprdnju od svega što ne ide u korak s njim. Ono se stapa s tehnološkim postojanjem i na bezbroj načina nam govori da izvan njega nema nikakvih drugih dimenzija.

Vreme se doslovno ubrzalo. Živimo u novom, globalnom vremenskom pejzažu, koji Ben Ager naziva „brzim kapitalizmom“ i „totalnom administracijom vremena“.[5] Kompresiju vremena prati njegova oskudica: čini nam se da nikada nemamo dovoljno vremena; vreme ističe. Postaje sve oskudnije. Pritisci i stres nas slamaju dok se borimo, oslanjajući se na kafu, energetska pića i druge supstance koje nas drže na nogama.[6]

Temporalna putanja postala je neprekidna, ali osiromašena sadašnjnost. Kao što je rekao Bodrijar, „Samo vreme, življeno vreme, nema više vremena da se dogodi.“[7] Pripitomljeno društvo odavno ima temporalni karakter, ali sada je takvo u radikalnom smislu.[8] Novo, postmehaničko doba je izrazito dekontekstualizovano, ali opet pokazuje sličan napredak u otuđivanju od zemlje, kao i samo vreme. Vreme se sužava, ali u njemu je sve više toga. Istorija isparava; prošlost postaje nekako nepojmljiva. Postistorija: da li se istorija završila?, naslov knjige Luca Nithamera to dobro izražava.[9] Erve Fišer zaključuje: „Kibernetičko vreme, naše vreme, tragično je. Ono nema prošlost, nema budućnost.“[10]

Nema vremena za dubinu, posvećenost, promišljeno delovanje. Simboličko, koje počinje s vremenom, dovršava samo sebe kao jedinu sadašnjost. Opet Fišer: „Vreme je postalo sama tvar stvarnosti.“[11] Ako je tačno da tlačiteljsko vreme prodire i pripitomljuje na temeljnom nivou, onda ga borba protiv otuđena ne sme prevideti.

Upravo je moderna tehnologija ta koja menja naš doživljaj vremena. Sve brža tehnološka kolonizacija života diktira sve nestalnije okruženje, u kojem se sebstvo destabilizuje, pri čemu dihotomije kao što su online i offline, javno i privatno, rad i slobodno vreme postaju u velikoj meri nevažne. Svojstva fizičkog sebstva se redukuju, dok galopirajuća tehnologija tvrdi kako ih upravo ona kompletira i unapređuje. Brzina je suština; računska moć znači samo jedno – koliko je brza. Za najbolji časopis 2014. proglašena je tehnološka i poslovna revija zvana Fast Company (New York Times, 1. maj 2014).

Zureći u ekrane, i sami postajemo „digitalni interfejsi“,[12] dok stupamo u komunikaciju negde drugde, koje je nigde. Sa uvek novim uređajima, razvija se i velika ravnodušnost prema svetu. I da li bi to trebalo da nas iznenađuje, ako imamo u vidu koliko nam je ovaj svet postao nevažan. Taj prigušeni, uniformisani, ružni i beživotni svet nadiruće tehnologije. Prosvetiteljski modernitet, sa svojim neostvarenim obećanjima, postao je neprepoznatljiv u svojim ključnim crtama. Špengler je rekao da su se moderna vremena „istezala i rastezala sve do granica rastegljivosti, koje se više nisu mogle podneti.”[13]

Istorija moderniteta je, na jednom nivou, serija inovacija pri sve većoj kompresiji vremena. To neodoljivo tehnološko kretanje je od temeljnog značaja za totalitarni karakter progresa. Od urbanizacije i globalizacije, do dezorijentišućeg virtualnog talasa informacija, okružuje nas nemilosrdni tempo.

Pre skoro sto godina, futurista Marineti je objavio: „Treba progoniti, bičevati, mučiti sve one koji su se ogrešili o brzinu.“[14] Brzi skok u sadašnjost: Microsoft Cloud preti tehno-kmetovima tako što ih podseća: „Pobednička prednost može se istopiti u nanosekundi. Oblak vam pomaže da pobedite u trci!“ (Plaćeni oglas preko cele strane New York Times, od 1. aprila 2014). Nanosekunda je milijarditi deo sekunde. Tržišta akcijama širom sveta rade na tom niovu. Pol Virilio kaže da je „pomoću ubrzanja globalizacija izokrenula stvarnost kao rukavicu.“[15]

Bodrijar je insistirao da se stvarnost završava kada se stvarno i nestvarno više ne mogu razlikovati. Pogubni karakter civilizacije, odnosno moderniteta, dostigao je tu fazu. Roza ukazuje na „proces ubrzanja, koji je neraskidivo povezan s pojmom i suštinom moderniteta“.[16] Virilio to naziva „kulturom dezertisifacije“,[17] čije neprekidno širenje garantuje „likvidaciju sveta“.[18]

Sve to se dešava naspram uzajamnog i telesnog prisustva; to je razlog zašto je (donekle perverzno) svo to ubrzavanje dovelo do velikog porasta „sedelačkog načina života“. Sedimo ispred treperavog, sintetičkoj sjaja ekrana, dok život promiče. Kao što i ljudi rade sve brže, jer i mašina ide sve brže.

„Get. Arts. Fast.“ (Umetnost na brzaka) je članak Vilijama Grajmsa (William Grimes, New York Times, 21. mart 2014)[19] o sažetim pozorišnim i drugim predstavama, skraćenim tako da se uklope u poslovne rasporede iscrpljenih šefova i prilagode njihovom skraćenom intervalu pažnje. Ako ništa drugo, sve ubrzaniji razvoj tehnosfere (veštačka inteligencija, nanotehnologije, itd.) još uvek nije uspeo da izađe na kraj s fantazijama onih koji zapravo veruju u njega. Tako, uzgred, sumanute tehnotopijske snove o singularitetu Reja Kurcvejla (Raymond Kurzweil) sustiže odmazda u obliku filma Transcendence, iz 2014.

Spinoza je negde napisao da smo besmrtni ovde i sada, u svakom trenutku. To važi i dalje, naspram onoga što pokušava da prevagne. Kada su Žana-Kloda Karijera jednom upitali kako je uspeo da postigne tako mnogo toga, on je odgovorio: „Moj odgovor je uvek isti, pri čemu ne pokušavam da ispadnem duhovit: zato što sve radim sporo.“[20] Talentovani sportisti često iznose isto zapažanje, o svojoj sposobnosti za usporavanje.

„Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim“, tako su Marks i Engels u Komunističkom manifestu opisali preobražaj koji je donela vladavina industrijskog kapitalizma. Ali, ono što pokreće grozničavi puls preobražaja pušteno je s lanca mnogo ranije. Taj proces je sa Industrijskom revolucijom zaista probio sve granice, ali, žig sve veće kompleksnosti, utisnut pripitomljavanjem, hiljadama je godinama stariji od kapitalizma.

„Ne budite zli“, dobro je poznata mantra korporacije Google, deo njene zvanične misije.[21] Naravno, ceo mega-projekat, čiji je Google samo mali deo, jeste to „zlo“, koje je sada postalo tako zarazno. Neki u tome izgleda vide sudbinu; u tom slučaju, vreme je za novi pohod.


Maj 2014 

https://anarhisticka-biblioteka.net/library/john-zerzan-brze

Ubrzanje je ključna činjenica savremenog ljudskog postojanja. Vreme, tehnologija i modernitet ubrzavaju se nezabeleženim tempom. Te kategorije ili dimenzije postale su parodije samih sebe.

Па нетачно је. Нити је убрзање, нити је кључно нити је чињеница.
Можда је за кување 1 ручка потребно мање времена, јер је производња индустријска све до љуштења и прања намирница, али тај део се није много мењао последњих 50 година. На личну хигијену одлази отприлике исто времена као и увек што је одлазило - можда се за то време уради више тога (јер се наизмишљало ствари које се раније нису радиле). Рачунари можда јесу бржи, али и даље им треба пар минута да бутирају, неколико секунди да учитају страницу... Ено онај други форум где боравим од 1997 напокон троши више мог времена јер сад морам да се улогујем бар двапут недељно, јер је сад на неком виртуелном серверу који има периоде па ме на толико избацује; у старој технологији сам остајао улогован месецима.
Просечна брзина ван града ми се попела са 70 на 90; у граду је максимална пала са 60 на 50 а за просечну не бих ни знао, но мислим да данас не бих могао до другог краја града за 6 минута као што сам могао деведесетих (и то оним дркавим трабантом).
Време одзива телефона је исто као и пре 40 година, нема везе што је оно била аналогно-релејска справа а сад у џепу имам више рачунарске моћи него што је онда имала НАСА.
Има ствари које су у ствари спорије: нема више директних преноса на тевеу.

И још спорије: последњих година на послу сам одјебао рокове, и радио супротно аксиому. А аксиом гласи "никад нема времена да се уради како треба, али увек има времена да се уради двапут". И гле, одједном сам имао времена и нису ми се враћали проблеми да их поново решавам.

iPhone je izašao 2007, prvi Android 2008. Koncept smartfona nije zastareo, samo su brže verzije hardvera i novije verzije softvera. Sve u skladu sa zahtevom za što skraćenijim vremenom obrta kapitala, dabome.

disident wrote:Lol , knjiga iz 2011, znaci pisana 2010, telefoni napredovali 500 od tada, znaci lejm
Eventualno kao istorijska gradja da se prisetimo dobrih starih vremena

pa brt ovde i muzicki i projektni organizatori mogu da dovode samo obsolete fosile, sta hoces ti 

primetio bih da su disijeve i garijeve primedbe potpuno u duhu naslova teme.

pa zaista, danas tupiti o knjizi koja mobilne telefone opisuje 2011 godine je malo smesno. sa kojih telefona su se slale poruke za besku setimo se

AZ-5 wrote:pa zaista, danas tupiti o knjizi koja mobilne telefone opisuje 2011 godine je malo smesno. sa kojih telefona su se slale poruke za besku setimo se

Немам бројеве, али држим да их је неко побележио, па се јави тамо.

mislim da serete, mobilni je danas suštinski isto što je bio onda

И јесте и није. И онда је био џепни рачунар комбинован са радио везом, срећно повезаном на телефонију, који успут уме да ради још пет ствари. Сад тих ствари има петсто, али је то и даље повезан џепни рачунар.

Једну промену сам опазио одавно: не постоји одговор на "где се састаје твоје друштво", јер се не састаје физички нигде. Имају мобилне па се договоре где се нађу вечерас, дакле састају се на телефону. Нема више оно да се састанемо негде па идемо сви заједно куд се договоримо.
Логистици је обрнут редослед. Раније је комуникација ишла методом "у исто време на истом месту", па кад се нађемо тамо, присутни износе информације где шта има и на шта би вредело отићи, па се онда тамо иде. Сад се прво скупе и поделе информације (тј линци), па коме се иде, нађемо се тамо где смо се договорили да идемо. Нема да троје незадовољних преко курца ипак оду са осталима јер немају куд а већ су изашли, па да им не пропадне вече.

https://pescanik.net/opijeni-brzinom/


Većina ljudi iz 1900. bila bi zapanjena ovim nostalgičnim i idealizujućim tumačenjem svoje epohe. Sudeći po njihovim pismima, dnevnicima, novinama i romanima, to vreme je bilo prožeto nesigurnošću i društvenim previranjima; bio je to grub i nasilan svet, sličan našem. „Kao da smo u brzom vozu, ali ne znamo kuda idemo“, zapisao je Max Weber.

I tada su svakodnevni razgovori i novinski tekstovi bili puni novih tehnologija, globalizacije, terorizma i promena društvenih obrazaca. Ljudi su bili ophrvani osećajem da žive u ubrzanom svetu koji juri u nepoznato.

...

Novi vrli svet iz 1914. podseća na našu stvarnost. U velikim gradovima rađa se masovno društvo koje pruža brojne nove mogućnosti čijim izazovima mnogi nisu dorasli. Sa modernim životom stigle su i bolesti moderne: stotine hiljada žena i muškaraca žali se na stres i iscrpljenost u svetu koji postaje sve anonimniji, brži i suroviji.