Неповратна тема

Васин свет је и по томе посебан: нема на њему логичног места да забодеш топић о емиграцији. Па ево може и овде.

Дакле, кад год одем до Београда, видим се са неким драгим и паметним људима, дивно се једе, град последњих година изгледа лепше него икад... И само једна ствар фали, ал' је помало, у овој причи, централна. Фалим ја.

Колико год сам се лако одрекао Београда - Београд ме је још брже заборавио. Ходам, сатима, улицама, возим се тремвајима, радујући се кад наиђе какав прастари, без климе... покушавам да реконструишем нешто од "мог Београда", одлазим на нека кључна, у том погледу, места. И ништа. Странци. Нула вибре, totaly out of sync. Кој' ћу ја клинац овде?, то је увек та завршна мисао, упркос свим одличним и очигледним одговорима (кева, брат, родбина, пријатељи, вазда каква наследно-правна заврзлама, итд.).

Међутим, на шта би то личило када бих се заиста, full time, вратио? Шта би ме све спотицало, шта на краћи рок, а шта доживотно? Каква су ваша искуства и размишљања на ове теме?

Ja sam imao i vrlo dobrog razloga da odem tamo (na neko vreme, ne da se "vratim"), pa ni to nismo hteli (tj. moja žena nije htela, znači nismo hteli). Ja uopšte ne bih tamo više umeo da funkcionišem, suviše sam se naučio na državu koja ispravno funkcioniše (najveći deo vremena). Navikao sam se i na ljude ovde, i kad se slažemo, i kad se ne slažemo, i kad se teramo u kurac (znam tačno gde da stanem s tim, a da ne pogubim glavu, ili dospem bajboka. Za Srbiju to više ne bih znao sigurno.)

Uostalom, 20 godina je prošlo, koji moj sad pa imam da se vraćam, čak i ako ima razloga. Opet bi to bio početak iz početka, pa dokle više.

Btw. meni tamo klopa ne odgovara, prejako, preslano i premasno mi je to uglavnom sve, ne samo zato što tako kaže doktor (a kaže), nego bukvalno se izbljujem od toga, mislim da mi je stomak pogubio floru za digestiju tih tamo stvari. OK, to bi se verovatno povratilo (mislim u oba smisla).

A to out of sync, pa to je odavno već tako. Doduše, to je meni svuda tako, ja sam neprilagođen (VIDEO). Ali, nekako je ovde lakše biti neprilagođen, imaju ljudi više strpljenja sa takvim pain in the ass kao što sam ja.



Sem toga, ja sam Jugosloven, a te zemlje decenijama nema, ako je ikad i bilo. Jebo tito.

No Country for Old Man wrote:Васин свет је и по томе посебан: нема на њему логичног места да забодеш топић о емиграцији. Па ево може и овде.

Дакле, кад год одем до Београда, видим се са неким драгим и паметним људима, дивно се једе, град последњих година изгледа лепше него икад... И само једна ствар фали, ал' је помало, у овој причи, централна. Фалим ја.

Колико год сам се лако одрекао Београда - Београд ме је још брже заборавио. Ходам, сатима, улицама, возим се тремвајима, радујући се кад наиђе какав прастари, без климе... покушавам да реконструишем нешто од "мог Београда", одлазим на нека кључна, у том погледу, места. И ништа. Странци. Нула вибре, totaly out of sync. Кој' ћу ја клинац овде?, то је увек та завршна мисао, упркос свим одличним и очигледним одговорима (кева, брат, родбина, пријатељи, вазда каква наследно-правна заврзлама, итд.).

Међутим, на шта би то личило када бих се заиста, full time, вратио? Шта би ме све спотицало, шта на краћи рок, а шта доживотно? Каква су ваша искуства и размишљања на ове теме?

tesko je pisati na ove teme, tj tesko je rasclaniti situaciju od coveka. ja sam, kao i cela moja generacija sa faksa, otisla jer mi u Srbiji nismo imali sta da radimo. ali ja bih 'otisla' pa da sam rodjena bilo gde, meni je ideja zivota prozivljenog u jednom mestu, zemlji, kulturi...jednostavno strana. meni je svega malo - putovanja, iskustava, novih pocetaka... 
s druge strane, to sto je kod nas tako kako je mi pravi da mi srbija uopste ne nedostaje. nedostaju mi neki ljudi i to je to. ne treba mesati moju ljubav prema npr folkloru ili narodnjacima ili hrani sa nostalgijom - ja jednostavno volim stvari koje sam oduvek volela (plus sad i mnoge druge).
ovo za beograd koji izgleda lepse nego ikada - ili se nesto drasticno promenilo u poslednje dve godine ili mi to gledamo kroz razlicite naocare. meni BG od dolaska 2013 (i onog jednog posle) izgleda oronulije nego ikad.
kako je indy lepo sazeo - ja sam se odvikla. a mnogo je lako odvici se od stvari koje su te oduvek nervirale. sad mi se nekad desi da pricam sa nasima, p ami opisuju neke situacije tako tipicne za, je li, nas a meni osecaj kao da mi opisuju neki film.

Мислим да кад бих се опет обрео у Вирџинији да би било исто - пиздео бих на исте ствари, одушевљавао бих се истим стварима, био бих исто довољно прилагођен а опет у оној истој рупи у систему коју бих опет себи издубио. Ваљда је то нешто као она синтагма о "свом свету" која је била тако свеприсутна крајем шездесетих, или нека варијанта оног "омниа суа секум порто".

Него ми је занимљива разлика између доживљаја кад сам 2005. дошао кући на летовање и оног 2010. кад сам дошао кући. У првом случају нема кога нисам срео, и долазили да ме виде, и управо онај осећај какав сам очекивао. У другом, као да ме нешто избегавају, ниђе никог. Осим друштва из гимназије, једном годишње (а и ту смо прескочили 2011. - сви били нешто никакви).

А око тога на шта ми личи родни град, бемлига. Ево, асфалтирали су ми улицу и то баш како ваља, није скарабуџено, али је ствар усрало што је на табли извођача радова стајало да је то донација неког европског курца палца - чегбре, ми смо то асфалтирање платили још 1986. Или што су нестали мали дућани из краја (осим једног) јер на сваки километар постоји по једна јача самоуслуга из неког локалног ланца (они не-локални се не пружају до периферије), али се око месне заједнице намножило - две пиљарнице, две месаре, пицерија, коцкарница (добро де, клаџа), мењачница, печењара...

Или... градња. Подижу се ти станови за продају, не изгледа ни лоше, ал' ето један је стајао четири године и никако да се усели. И шарениш по улицама, две куће реновиране и пицнуте, десет у мање-више истом стању као и увек, и онда две које су напуштене, урушене, у авлији коров и можда понеко легло змија. И то свеједно колико је улица главна или забачена.

Некад ми се чини да се још увек осећам као туриста, што и није тако лоше .

Samo jednu da kažem o ovoj lepoti Beograda, jer sam dosta razmišljao o tome na osnovu sličnih opaski ljudi koji ne žive ovde. On je, čini mi se, lepši nego pre dok ne počne da se aktivno upotrebljava. Tada vidiš koliko je zapravo propao, koliko je sačinjen od rupa, dotrajalih haustora, menjačnica u podrumima, prostora koji se toliko nenamenski koriste da ti dođe da vrištiš: kineska samoposluga u zgradi Kluza).

Kao nova farba na uništenom autu.

Izvinite zbog utrpavanja u temu, neću više.

Znam da znate, nego da podsetim: disko/folkoteke su u mnogo boljem stanju nego bolnice i domovi zdravlja. Pa kome šta treba.

Зверајући около објективом, налазим свашта. А и тај Београд, бемлига, исто је тако шарен. И испарцелисан - има пицнутих места, има места где оронулост даје шмек (старији делови НБГа, например), има потпуно американизованих оаза тамносиве стерилности (Зира, Ушће), и све то на десетак метара једно од другог, као и овде у Зрењанину. Што сам виђао и у Вирџинији, управо Бродска улица (Broad street ) у Ричмонду, где се између универзитета и солитера у центру налази права рупчага од гета.

А опет, у неким тренуцима сам могао ладно да не знам да ли сам на Видиковцу или на периферији Ричмонда, јер изгледа некако исто. Тек кад се приђе ближе види се да је облик цркве овакав а не онакав, да су боје скоро свега много живље (а ми псовали соцреализам као сив - а колико прошле недеље ми колега из Торонта кукао како нема ничег у боји да се види на улици).

Za kolegu iz Toronta pozdrav iz Tirane

Е, да, знам зашто се осећам као туриста: нисам егзистенцијално угрожен, што је овде некако нужан предуслов за пун доживљај живота.

А разлог зашто не виђам скоро никог је што, чини ми се, већина мисли да сам се вратио зато што сам пукао и сад се боје да им не тражим на зајам. То што се не бахатим како приличи правом гастосу повратнику мора да само учвршћује тај утисак - терам мала стара кола (и то француза, не мечку, не бенџу, не џип), облачим се исто као пре, идем на башту, печем ракију...

И тако сам опет дошао на исто као да сам тамо, само из супротних разлога. Тамо сам имао кућу између два гета и терао стару королу, јер нисам хтео да бацам паре на удркивање са Џонсовима и уопште на оно што би се очекивало. Овде исто намерно нисам узео већа кола - чак и овај мали успева да ми заради казну за прекорачење брзине - зато да не би неко помислио да пливам у парама па да ми се натоврзе. Испада да сам постигао супротан ефекат.

lalinea wrote:ovo za beograd koji izgleda lepse nego ikada - ili se nesto drasticno promenilo u poslednje dve godine ili mi to gledamo kroz razlicite naocare. meni BG od dolaska 2013 (i onog jednog posle) izgleda oronulije nego ikad.

Гледе "лепшег" Београда - ништа нарочито нисам под тим мислио, једно баш онако опште место. Но ето прилике да се стави у контекст:

Постоји Београд из кога смо отишли, 92-93-94-те, град уплашених и гладних људи, празних продавница, редова за млеко и за Дафину, бензина у флашама и девиззззза, ноћне пуцњаве. Арканов Београд. Нешто најтужније на свету, поготово када се узме у обзир брзина са којом се прозлио.

Затим постоји Београд у који слећем августа 2000-те, први пут након шест година у Канади. Температура је преко 40 али још увек нико нема еркондишн. Блок 45 је зарастао у џунглу и графите, на шеталишту не ради ни једна сијалица али зато неки мрачни типови по њему гањају аутомобиле. Градски превоз не постоји и многи возе кроз црвено. Таксиста ме моли да придржим врата, јербо се не затварају. Фиат 124, стар 27 година, он је један од петорице "власника". Такође је и избеглица из Хрватске. По целом граду су се, изгледа у част нашег доласка, оштениле кује, све врви од штенаца. Моје ћерке хоће да их све понесу у Канаду. На дунавском кеју су виделе леш утопљеника. Петог дана по доласку нестаје Ивица Стамболић. Маракана пева песму у којој се Милошевићу сугерише да изврши самоубиство. Сви ме воде да ми покажу рушевине, и никог не занимају моје канадске приче.

Ишао сам, силом прилика и током година, и по београдским болницама, па и мртвачницама. То се, дабоме, није много променило, и свакако није на боље. А свакако да и код нас ради дотична "промена оптике", поготово ако живиму у разним picture-perfect Сиднејима, Мелбурнима и Ванкуверима. Но то је само једна од многих скала на којима сам се мимоишао са родним, и некада тако блиским, градом.

Тај пети октобар сам преседео мање више пред монитором - што у фирми, што код куће. Презујао сам све домаће сајтове, новинске и ине, пречитао гомилу имејла из интерне преписке уредништва тадашњег freeserbia.org, и још којешта што је стигло приватно. Тек коју недељу касније, кад је стигао неко од друштва, чуо сам уживо како је то изгледало. "Видео сам што нисам видео годинама, гомила људи на улици, на тргу, и сви насмејани". Пошто сам отишао септембра 1999. очекивао сам да те 2005. видим неку видљиву промену, и наравно да сам је видео. Било је лето, наше рибе су много лепше (већ сам писао о томе) итд.

Већ 2010. је било нешто другачије, прво што су сви нешто вртели главом кад би чули да сам се вратио. Типичан дијалог

- па што си се вратио?

- зато што могу.

И онда тајац, зачуђен поглед, и одједном некако немамо о чему да причамо - да ми објашњава не треба, ту сам па ћу видети; да му објашњавам нема сврхе, неће му бити јасно.

Тужни део приче је што је типичан пајта из генерације остао без посла кад му фали једноцифрено до пензије. И сналази се некако, животари и не зна шта би са собом. За ових пет ипо година један број је и помро, неки и пре тога. Још 2013. сам некако дошао до закључка да познајем више мртвих него што срећем живих. Оно, и ја живим као дигитални пустињак, слабо одлепљујем фацу с монитора. Место где ћу срести неког познатог више није штрафта (где исто слабо свраћам, можда 3-4 пута годишње увече, 2-3 пута у радно време) него Рода, где ваљда сваки други пут сретнем неког. А ту баш не волим да идем, делује тужно као прави Волмарт, сви снуждени или надркани, шуми она мастодонтска клима, још само фали електростатички премаз за подове.

Kad je moja gospoja prvi došla nazad kući down under iz prve post-emigracijske posete Beogradu, rekla je "a, Beograd, nikad lepši"... Pomislih, "koga si tamo našla qrvoooo". Mislim, šta je to toliko lepo, ništa više nije na svom mestu, sve su porazmeštali. I sve zaraslo u neku suptropsku prašumu, 40 stepeni u aprilu, i tako to. Jebo tito, jebo partiju.

паће wrote:
- па што си се вратио?

- зато што могу.

Збиља, што си се вратио? И јеси ли пронашао то по шта си дошао? И шта си изгубио, а да ниси ни претпостављао да ће ти недостајати? Sorry for prying, but you're the only one I can ask.

Један мој пријатељ би се сутра вратио из Сједињених Држава, ал не може да изађе из система у који га је жена увукла причајући му бајке о америчком рају. Сад снабдева њу и двоје деце, ради као црв, повремено ми пошаље неке пословне предлоге, али ни њих људски не разради јер нема времена ни да пише, ни да рационално размишља. Тамо му се не остаје, а овамо би био на нули, са малом децом.

No Country for Old Man wrote:Збиља, што си се вратио?

Не постоје болести, постоје пацијенти... Тј сваки случај за себе, и моје искуство је апсолутно неприменљиво на било кога другог.

Има доста разлога. Два дана пре одлуке нам није ни падало на ум, а онда је испало да имамо десет разлога и да смо за једно седење смислили све шта ћемо и како ћемо. План је првобитно био да се у тамоу ишколују деца и дочека пензија, чак сам цигло две недеље пре тога мењао кола . Преломило је то што су ове две дипломирале, запослиле се и кренуле већ да граде некакве каријере, а трећа ће да матурира, и цврц, пошто су нам истекли папири а од зеленог ништа, може да студира код државе само по отприлике трострукој тарифи, оној за шеичке синове, и још да иде кући да вади студентску визу, или код приватника за још веће паре. Па за те паре и сву ту зајебанцију онда не мора тамо ни да студира, може и у Европи. А ако ће она у Европу, шта ћемо ми овде. А ту су и родитељи, њима сад више требамо него овим двема. А и ћале не може довека да нам пази на кућу... и тако, ајде можемо ајде оћемо. Што се посла тиче, свеједно, телекомуњара слободни стрелац, могао сам и са плаже да сам хтео (ал' песак, гррр).

А и иначе смо имали навику да више пута крећемо изнова - није се десило да саставим шест година на истом радном месту, а и селили смо се, и био сам већ једном гастрбајтр пре тога, није нам тешко, покретни смо.

Сви остали разлози, почев од тога да ми је САД била врло ниско на списку места где сам мислио да проводим године ал тако је испало, па преко прехрамбено/културне носталгије (а чак је и ћерка приметила да овде чак и кромпир има бољи укус, а ја сам престао да говорим да "волим парадајз и радо га се сећам" - мада то тек кад смо одгајили свој, оно срање стигло и овамо), па то што овде нисам презрени пушач него нормалан домаћи... све то је ниже на списку.

No Country for Old Man wrote:И шта си изгубио, а да ниси ни претпостављао да ће ти недостајати?

Онај ауто... Возио сам га само пола године. Матрикс (отприлике овдашњи Аурис) шестобрзинац, извлачио је 180 коња из 1,8 литара. И друм за њега... јер Амери колико год да су шепавији као возачи, толико су направили широке друмове да се већина тих брљотки извуче без слетања у јендек. И оно хектар ипо шуме што смо узели да се тамо преселимо, са све потоком и једним огромним дрветом од 1,06м у пречнику и крошњом од одокативних 20м, где сам мислио да нациљам тањирачу да имам брз интернет, па да седим под њих, слушам како ми жубори и радуцкам натенане. Ех, јебига.

Но, све смо то оставили деци, и даље је у породици. Ал' не мислим да идем било где где ми треба виза, зајеби. Не треба ми то. Ено били смо планирали велико породично окупљање негде вани, у Азији (родбина прије и пријатеља), траже визу, а јок, дођите сви овамо.

Недостаје ми што овде не постоји donotcall.org (.com?), што надокнађујем надахнутим одјебавањем телеторбара. И што је зајебано са набавком хардвера, никад не знаш да ли ће ти увалити скраћено издање за овај крај, да ли ће бити неки крш иако је марка. Зато не падам више на имена него одем на ППП па питам Вапада шта да узмем . Оно, питао сам га и док сам био тамо.

uskok i ajduk wrote:Један мој пријатељ би се сутра вратио из Сједињених Држава, ал не може да изађе из система у који га је жена увукла причајући му бајке о америчком рају.

Опет, не постоје болести... Нисмо били деца кад смо отишли, знали смо гомилу тога унапред (па је опет било изненађења... рецимо, трошак из самоуслуге је прве године био бар двоструко већи него касније, док нисмо похватали трикове). Нисмо кренули грлом у јагоде, а није нам ни први пут да смо у иностранству. Док сам ја одрађивао свој први радни дан, моје даме су провеле четири сата у најближем Кимарту (једино до чега се могло пешке). Пазар? Три долара за једно пакло штапића за уши. Јер ћемо бити ту и идуће недеље, и јер још немамо стан, шта да гомиламо ствари за ношење, јер ко зна пошто је то све другде, мора да има боље а јефтиније, јер ко зна кад ће бити прва плата (пет дана касније, ал' нису знале)... полако, има времена.

А тај амерички рај кошта, јебига, јер како рече Хајлајн "нема такве ствари која је попут бесплатног ручка" (а не оно како га обично преводе). А ко падне на банкарске жваке о кредиту који "можете себи да приуштите" јер је "рата само толико", сам је крив. Јесте, био сам узео кредит двапут (за кола, за кућу) и оба сам отплатио за петину рока - и тиме уштедео бар шестомесечну плату и можда је баш та лова помогла да пребродимо оне месеце без посла.

Хвала, Паће, на одговорима, и још једном извини што сам навалио био к`о мутав на телефон. Значи тако комшије Американци, добар си им да рмбаш и да 11 година плаћаш порез, ал` држављанство не дају? Овде је то ипак много боље решено.

ат Ускок: Ја сам већ нешто причао о тој сорти којој ништа не ваља, која Канаду зове Кењадом, и "сутра би се вратили да могу" - а факат могу, но им не пада на памет. А још кад крену да се изговарају на жену и децу, е ту ми се већ начисто слоши.

uskok i ajduk wrote:Један мој пријатељ би се сутра вратио из Сједињених Држава, ал не може да изађе из система у који га је жена увукла причајући му бајке о америчком рају. Сад снабдева њу и двоје деце, ради као црв, повремено ми пошаље неке пословне предлоге, али ни њих људски не разради јер нема времена ни да пише, ни да рационално размишља. Тамо му се не остаје, а овамо би био на нули, са малом децом.

E, sad, žena mu kriva. Pričam ti priču.

паће wrote:јер како рече Хајлајн "нема такве ствари која је попут бесплатног ручка" (а не оно како га обично преводе).

Ti, dakle, kažeš da ima besplatnog ručka, ali ništa mu nije nalik. Mislim da je to već tvoja prilično slobodna interpretacija, mali komadić bukvalnog prevođenja.

Indy wrote:

паће wrote:јер како рече Хајлајн "нема такве ствари која је попут бесплатног ручка" (а не оно како га обично преводе).

Ti, dakle, kažeš da ima besplatnog ručka, ali ništa mu nije nalik. Mislim da je to već tvoja prilično slobodna interpretacija, mali komadić bukvalnog prevođenja.

Ма копка ме то одавно, зашто Хајнлајн није напросто рекао "нема бесплатног ручка" него сложи такву епску обилазницу од фразе. И то из културе која скраћује све живо, а описује културу у којој ни ваздух није бесплатан.

И у ствари има бесплатног ручка, али никад онако како би ти хтео. Наиђе ти кад ти не треба, или те части неко погрешан, из погрешних разлога. И никад ниси сигуран да можда ипак не плаћаш то нечим - да ли тим да будеш виђен са оним што те части, да убере некакве поене на томе, или је можда дошло на наплату нешто што си ко зна кад урадио за џабе...

No Country for Old Man wrote:Хвала, Паће, на одговорима, и још једном извини што сам навалио био к`о мутав на телефон. Значи тако комшије Американци, добар си им да рмбаш и да 11 година плаћаш порез, ал` држављанство не дају? Овде је то ипак много боље решено.

Тзв. конјунктура, ака стицај околности. Увек су имали којекаквих ограничења, а Х-1Б виза је ограничена ко тацна. Мене је покупило у оном таласу кад су лопатом згртали програмере са свих страна све у страху од великог бага 2000, кад су их поплашили да ће пола цивилизације да се сруши кад софтвер са двоцифреном годином обрне цајгер. Десило се да је фирма где сам радио могла лепо да заобиђе целу ту фртутму, као и дот ком мехур, ал' јок, слушали су Мајкрософт и наватавали инвеститоре који су пак слушали своје финансијске саветнике и све је то хтело да се брзо обогати. И то све пукне, разјуре нас, а десетак дана касније буде 11. септембар... па ти де нађи посао као странац. Било зајебано.

Та Х-1Б виза је замишљена тако да те послодавац веже, није баш ропство за дуг ал' није ни далеко. Они морају да доказују да те не плаћају испод важеће тарифе у струци, што се лако смамуља па тек три године касније сазнам да је пајта са суседне машине, отприлике истог калибра као ја, вукао 80к а ја 55. А ако ти се не свиђа, иди кући или мењај послодавца, али онда ресетујеш процес за зелени - што се мени десило трипут, и никад није одмакло до оног корака кад добијаш регистрациони број, ака број будућег зеленог картона.

Ја сам већ нешто причао о тој сорти којој ништа не ваља, која Канаду зове Кењадом, и "сутра би се вратили да могу" - а факат могу, но им не пада на памет. А још кад крену да се изговарају на жену и децу, е ту ми се већ начисто слоши.

Грталца!

Грталица, indeed. Грталица као машина за трансфер блама.

Имају и Канађани ту робовласничку варијанту "привремене радне визе", али је могуће унапредити је у дозволу сталног боравка, кроз нешто што се зове skilled worker program. Ти би се ту без по муке квалификовао.

Могуће да бих, али чему . Ем ми више не треба ем би ми скинули бодове за године.

bob bozic se evo vrce, po oteto doduse  

http://www.nytimes.com/2016/01/24/nyregion/fanelli-cafe-manhattan-bartender-bob-bozic-reclaims-mansion-in-europe.html

btw jel u toj kuci sediste ds?

jeste