Napuljska tetralogija - Elena Ferante

Davno sam čitala, dosta toga zaboravila, ostao je opšti utisak sveprisutnog nasilja,
siromaštva, nemogućnosti da se pobegne ili bude drugačiji, probaću da nabacam teze 
pa ćemo zajedno da se prisećamo.

-Pisano u prvom licu, piše odrasla Elena o svom odrastanju sa Linom u siromašnom,
 predgrađu Napulja.
-Fašistički repovi zelenaške porodice koji uslovljavaju odnose ljudi u tom naselju,
 njima svi duguju i od njih svi zavise.
-meni je upečatljiva ostala scena, kad svi klinci iz naselja, kao tinejdžeri, odu u centar
 grada i vide neki drugi svet, za koji nisu pretpostavljali ni da postoji,  gde su svi lepi,
 čisti, bogati, nasmejani 
-Obavezni su, i besplatni, niži razredi osnovne škole, sve preko toga se plaća, Elenu
 roditelji, na nagovor učiteljice, puštaju u više razrede škole, kasnije i na univerzitet
-Linu ne, i ona ostaje u tom naselju, gde se samoobrazuje, Elena joj donosi školske knjige,
 zajedno uče

Romani prate njihove živote, Linin vezan za naselje i Elenin koja, iako je fizički otišla, ne može da ga napusti, a počinje pozivom Lininog sina Eleni, jer je Lina nestala, odnela sve i sa zajedničkih 
fotografija isekla sebe.

Ovo je evropski The Wire, samo iz ženskog ugla.

Ja imam teoriju da je Lila prava autorka. Lila piše roman o Napulju i gubi joj se trag, kao što u pravom životu niko ne može da nađe Elenu Ferante. Elena iz romana je možda neka prijateljica takođe spisateljica, uspešna ali prevaziđena.

plachkica wrote:Davno sam čitala, dosta toga zaboravila, ostao je opšti utisak sveprisutnog nasilja,
siromaštva, nemogućnosti da se pobegne ili bude drugačiji, probaću da nabacam teze 
pa ćemo zajedno da se prisećamo.

-Pisano u prvom licu, piše odrasla Elena o svom odrastanju sa Linom u siromašnom,
 predgrađu Napulja.
-Fašistički repovi zelenaške porodice koji uslovljavaju odnose ljudi u tom naselju,
 njima svi duguju i od njih svi zavise.
-meni je upečatljiva ostala scena, kad svi klinci iz naselja, kao tinejdžeri, odu u centar
 grada i vide neki drugi svet, za koji nisu pretpostavljali ni da postoji,  gde su svi lepi,
 čisti, bogati, nasmejani 
-Obavezni su, i besplatni, niži razredi osnovne škole, sve preko toga se plaća, Elenu
 roditelji, na nagovor učiteljice, puštaju u više razrede škole, kasnije i na univerzitet
-Linu ne, i ona ostaje u tom naselju, gde se samoobrazuje, Elena joj donosi školske knjige,
 zajedno uče

Romani prate njihove živote, Linin vezan za naselje i Elenin koja, iako je fizički otišla, ne može da ga napusti, a počinje pozivom Lininog sina Eleni, jer je Lina nestala, odnela sve i sa zajedničkih 
fotografija isekla sebe.

Ovo je evropski The Wire, samo iz ženskog ugla.

Meni je ovo jako zanimljiv momenat, i iako se naratorka eksplicitno ne osvrće na njega, daje nam više nego dovoljno činjenica da razumemo šta stoji iza ovakvog razilaženja u sudbinama. Lina i Elena su obe iz siromašnih porodica i iz siromašnog, odnosno radničkog kraja, ali Linin otac je obućar, a Elenin je ako se dobro sećam neki vratar u opštini. I ta na prvi pogled vrlo mala klasna i statusna razlika je dovoljna da izazove vrlo veliku razliku u njihovim kasnijim životnim putevima. U odlučujućem trenutku, kad treba odlučiti da li će nastaviti školovanje, Elenina porodica negde ipak prepoznaje značaj obrazovanja (preko volje, doduše)  spremna je da je koliko-toliko podrži u nameri da upiše gimnaziju. I to ide uz natezanje i ubeđivanje (ona nastavnica iz osnovne škole mora da ih vrbuje), ali očevo iskustvo, čak i na najnižoj lestvici neke bedne državne institucije, omogućava mu da shvati da postoji svet i izvan reona, i da je taj svet možda otvoren i za njegovu ćerku. (Ima onaj detalj, kad Elena po prvi put ide u Napulj sa ocem, baš kad treba da se srede birokratske stvari za upis u gimnaziju, i oduševi se njegovom društvenom inteligencijom, odnosno sposobnošću da razgovara sa predstavnicima različitih institucija, i onda konstatuje kako je to veština koju je verovatno razvio na poslu). Potpuno je nemoguće zamisliti Lininog oca (a još manje majku) u takvoj situaciji. Za njih taj svet naprosto ne postoji, baš kao što ne postoji ni mogućnost da njihova ćerka postane išta drugo do pomoćnica u očevoj radnji ili domaćica poput majke.

bela maca wrote:Ja imam teoriju da je Lila prava autorka. Lila piše roman o Napulju i  gubi joj se trag, kao što u pravom životu niko ne može da nađe Elenu Ferante. Elena iz romana je možda neka prijateljica takođe spisateljica, uspešna ali prevaziđena.

Zanimljiva teorija (i meni je tokom čitanja padala na pamet), ali bih rekao - suvišna. Odnosno, objašnjenje koje nam je već ponuđeno je u neku ruku mnogo zanimljivije od takvog, prilično izanđalog, posmodernističkog trika.

Meni je bilo jako zanimljivo kako se knjiga bavi pitanjem autorstva i kako u više navrata razlaže figuru autora otkrivajući da je autor uvek difuzan, odnosno da je delo uvek spoj više glasova, ono je uvek kolektivni poduhvat, dijalog koji vodimo sa ljudima koji nas okružuju (bilo stvarno ili samo "u glavi"). U tom smislu, Lina i jeste u dobroj meri autorka svega što je Elena ikada napisala - počev od onog teksta o sukobu sa veroučiteljem koji joj pomaže da napiše, pa nadalje preko prvog romana (za koji sama Elena kasnije kaže da je zapravo samo njena artikulacija "Plave vile" - priče koju je Lina napisala kao klinka), onog feminističkog eseja, krimi-romana o Napulju koji je inspirisan Lininim pričama itd. Kad nije sa Linom, Elena oseća da joj nedostaje inspiracija, pa čak da joj nedostaje i sopstvo, njihovi razgovori joj pomažu da artikuliše sopstvene ideje, podstiču je da piše, a čak i kad joj se čini da se potpuno odvojila od Line i da je napisala nešto potpuno svoje, da je u potpunosti izgradila sopstveni glas, naknadno shvati da je u pitanju samo razrada neke Linine ideje.

Zanimljivo je i poigravanje frazom "moja genijalna prijateljica" - ako ne grešim, jedini put kad se ona pojavi u knjizi je kad Lina to kaže za Elenu, mada je prilično jasno da se fraza u naslovu zapravo odnosi na Linu iz Elenine perspektive - Lina je ta koja je u Eleninon priči "genijalna", genius savant koji sa lakoćom savladava najteže probleme, uprkos nedostatku formalnog obrazovanja.

Međutim, knjiga nam zapravo daje mnogo kompleksnije čitanje fraze, sa kojim se nijedna od ove dve mogućnosti savršeno ne poklapa. Moja genijalna prijateljica je relacioni pojam, ne konkretna osoba. Svaka od njih dve je jedna za drugu genijalna, a pritom je genijalna samo zahvaljujući onoj drugoj ili onome što je druga izaziva da postigne. "Genijalnost" je neodvojiva od prijateljstva.

William Murderface wrote:

plachkica wrote:Davno sam čitala, dosta toga zaboravila, ostao je opšti utisak sveprisutnog nasilja,
siromaštva, nemogućnosti da se pobegne ili bude drugačiji, probaću da nabacam teze 
pa ćemo zajedno da se prisećamo.

-Pisano u prvom licu, piše odrasla Elena o svom odrastanju sa Linom u siromašnom,
 predgrađu Napulja.
-Fašistički repovi zelenaške porodice koji uslovljavaju odnose ljudi u tom naselju,
 njima svi duguju i od njih svi zavise.
-meni je upečatljiva ostala scena, kad svi klinci iz naselja, kao tinejdžeri, odu u centar
 grada i vide neki drugi svet, za koji nisu pretpostavljali ni da postoji,  gde su svi lepi,
 čisti, bogati, nasmejani 
-Obavezni su, i besplatni, niži razredi osnovne škole, sve preko toga se plaća, Elenu
 roditelji, na nagovor učiteljice, puštaju u više razrede škole, kasnije i na univerzitet
-Linu ne, i ona ostaje u tom naselju, gde se samoobrazuje, Elena joj donosi školske knjige,
 zajedno uče

Romani prate njihove živote, Linin vezan za naselje i Elenin koja, iako je fizički otišla, ne može da ga napusti, a počinje pozivom Lininog sina Eleni, jer je Lina nestala, odnela sve i sa zajedničkih 
fotografija isekla sebe.

Ovo je evropski The Wire, samo iz ženskog ugla.

Meni je ovo jako zanimljiv momenat, i iako se naratorka eksplicitno ne osvrće na njega, daje nam više nego dovoljno činjenica da razumemo šta stoji iza ovakvog razilaženja u sudbinama. Lina i Elena su obe iz siromašnih porodica i iz siromašnog, odnosno radničkog kraja, ali Linin otac je obućar, a Elenin je ako se dobro sećam neki vratar u opštini. I ta na prvi pogled vrlo mala klasna i statusna razlika je dovoljna da izazove vrlo veliku razliku u njihovim kasnijim životnim putevima. U odlučujućem trenutku, kad treba odlučiti da li će nastaviti školovanje, Elenina porodica negde ipak prepoznaje značaj obrazovanja (preko volje, doduše)  spremna je da je koliko-toliko podrži u nameri da upiše gimnaziju. I to ide uz natezanje i ubeđivanje (ona nastavnica iz osnovne škole mora da ih vrbuje), ali očevo iskustvo, čak i na najnižoj lestvici neke bedne državne institucije, omogućava mu da shvati da postoji svet i izvan reona, i da je taj svet možda otvoren i za njegovu ćerku. (Ima onaj detalj, kad Elena po prvi put ide u Napulj sa ocem, baš kad treba da se srede birokratske stvari za upis u gimnaziju, i oduševi se njegovom društvenom inteligencijom, odnosno sposobnošću da razgovara sa predstavnicima različitih institucija, i onda konstatuje kako je to veština koju je verovatno razvio na poslu). Potpuno je nemoguće zamisliti Lininog oca (a još manje majku) u takvoj situaciji. Za njih taj svet naprosto ne postoji, baš kao što ne postoji ni mogućnost da njihova ćerka postane išta drugo do pomoćnica u očevoj radnji ili domaćica poput majke.

Samo osvrt na ovo, ne Elenina porodica, otac, majka je protiv, čak pokušava da iskoristi Elenin beg
iz škole* da nagovori oca da promeni odluku. Čak mislim da bi se i Linin otac mogao nagovoriti,
ali majka je ta koja nije dozvoljavala. Žene kao čuvarke patrijarhata.

*Pobegle su iz škole da bi otiše da vide more, jer, iako žive u Napulju, more videle nisu.
(I u Wire-u ima scena kad jedan od klinaca iz naselja objašnjava kako je kvart njihov svet i kako 
iz njega nisu izašli nikad, jer sve što im treba je tu.)

Jeste, u pravu si, ćale je presudan. Keva je čak ljubomorna. Ali ne verujem da bi isto bilo i sa Lininim ćaletom, kao što nije ni bilo. Jedino se brat zalaže za nju, ćaletu i kevi je školovanje prosto nezamislivo.

William Murderface wrote:

plachkica wrote:Davno sam čitala, dosta toga zaboravila, ostao je opšti utisak sveprisutnog nasilja,
siromaštva, nemogućnosti da se pobegne ili bude drugačiji, probaću da nabacam teze 
pa ćemo zajedno da se prisećamo.

-Pisano u prvom licu, piše odrasla Elena o svom odrastanju sa Linom u siromašnom,
 predgrađu Napulja.
-Fašistički repovi zelenaške porodice koji uslovljavaju odnose ljudi u tom naselju,
 njima svi duguju i od njih svi zavise.
-meni je upečatljiva ostala scena, kad svi klinci iz naselja, kao tinejdžeri, odu u centar
 grada i vide neki drugi svet, za koji nisu pretpostavljali ni da postoji,  gde su svi lepi,
 čisti, bogati, nasmejani 
-Obavezni su, i besplatni, niži razredi osnovne škole, sve preko toga se plaća, Elenu
 roditelji, na nagovor učiteljice, puštaju u više razrede škole, kasnije i na univerzitet
-Linu ne, i ona ostaje u tom naselju, gde se samoobrazuje, Elena joj donosi školske knjige,
 zajedno uče

Romani prate njihove živote, Linin vezan za naselje i Elenin koja, iako je fizički otišla, ne može da ga napusti, a počinje pozivom Lininog sina Eleni, jer je Lina nestala, odnela sve i sa zajedničkih 
fotografija isekla sebe.

Ovo je evropski The Wire, samo iz ženskog ugla.

Meni je ovo jako zanimljiv momenat, i iako se naratorka eksplicitno ne osvrće na njega, daje nam više nego dovoljno činjenica da razumemo šta stoji iza ovakvog razilaženja u sudbinama. Lina i Elena su obe iz siromašnih porodica i iz siromašnog, odnosno radničkog kraja, ali Linin otac je obućar, a Elenin je ako se dobro sećam neki vratar u opštini. I ta na prvi pogled vrlo mala klasna i statusna razlika je dovoljna da izazove vrlo veliku razliku u njihovim kasnijim životnim putevima. U odlučujućem trenutku, kad treba odlučiti da li će nastaviti školovanje, Elenina porodica negde ipak prepoznaje značaj obrazovanja (preko volje, doduše)  spremna je da je koliko-toliko podrži u nameri da upiše gimnaziju. I to ide uz natezanje i ubeđivanje (ona nastavnica iz osnovne škole mora da ih vrbuje), ali očevo iskustvo, čak i na najnižoj lestvici neke bedne državne institucije, omogućava mu da shvati da postoji svet i izvan reona, i da je taj svet možda otvoren i za njegovu ćerku. (Ima onaj detalj, kad Elena po prvi put ide u Napulj sa ocem, baš kad treba da se srede birokratske stvari za upis u gimnaziju, i oduševi se njegovom društvenom inteligencijom, odnosno sposobnošću da razgovara sa predstavnicima različitih institucija, i onda konstatuje kako je to veština koju je verovatno razvio na poslu). Potpuno je nemoguće zamisliti Lininog oca (a još manje majku) u takvoj situaciji. Za njih taj svet naprosto ne postoji, baš kao što ne postoji ni mogućnost da njihova ćerka postane išta drugo do pomoćnica u očevoj radnji ili domaćica poput majke.

bas zbog ovog sto si odlicno opisao, a sto sam cuo u jos nekim kometima cu uzeti da procitam knjige. 

inace elenin otac je kao matorci lekija cvetkovica iz balkana, radnici koji sanjaju da njihovo dete bude vise na drustvenoj lestvici pa lepo kaze u pesmi 


Ovo je pesma o limenoj kutiji marmelade 
U kojoj su moji stari držali svoje slatke nade
Svakog jutra u kafi kod Divke 
Gledali su s nadom uvek iste slike

Da budem školovan i inžinjer
Narodni pevač ili fudbaler
Da u kravati šetam fabrikom
Da ne radim ništa i ne klanjam se nikom

gustiram seriju lagano.. najslađi mi je (gle čuda) paskvale

Meni je i u knjizi zanimljivo kako zapravo svi njihovi drugari komunisti iz radničke klase do kraja ostaju principijelni i zapravo pozitivci, bez obzira na sva brljanja. Ubedljivo napozitivniji lik je Enco, pa Paskvale, ali se čak i Antonio, koji radi prljave poslove za Solare, i zapravo je fašistički batinaš i ubica, pokaže kao fundamentalno pozitivan lik u nekim prelomnim situacijama. Nasuprot tome su ovi levičari iz srednje klase koji se svi generalno pokažu kao oportunisti i loš ljudski materijal, kako u političkom, tako i u privatnom pogledu.

mene solare na vučića podsećaju, kad nestane vatrometa, oni lepo iz pištolja pucaju, to je isti tip nemoći i besa

Certainly our culture-makers—the thinkers and creatives at the helm of our collective imagination in this desperate political moment—jumped at the chance to praise these books’ ability to speak directly to the deepest fissures among us.

Of course I joke.

The reviews of this series—and there were many—talked about female friendship, about feminism, about working and succeeding as a writer. None of these descriptions is wrong, exactly, but they miss the full force of the story and sap it of its strongest claims and critiques. The reviews did not discuss the class designations that rule and constrain the characters, and determine every outcome of their lives. They did not examine the systematic erasure of Lila or dissect Elena as an unreliable (really, failed) narrator of her own story. They seemed to miss the central tension in the relationship between these characters. Puzzlingly, reviewers discussed the books as a classic rags-to-riches tale but with ladies: Elena was the protagonist and Lila was seen as inconsequential, or a burden, or an obstacle, or a villain.

https://www.currentaffairs.org/2019/06/those-who-rise-and-those-who-disappear

female friendship (almost like actual friendship!)

odličan članak, hvala williame

stvarno odlican. saljem dalje.

Inače, dok sam čitao ove odlomke iz prikaza koje autorka kritikuje, pomislio sam - ma ovo mi zvuči poznato. I onda se setim - pa da, to je pinkerovska priča o civilizujućem uticaju buržoaskih vrednosti. Elena ima disciplinu "to channel her gifts", Lina nema (she is "mercurial"), Elena postiže samoostvarenje kroz obrazovanje, Lina ostaje u blatu i krvi, Elena se prilagođava vrednostima srednje klase i tako postiže "normalnost", Lina to ne čini i zato ostaje neprilagođena, Elena je italijanski (jezik srednje klase), Lina je dijalekat (jezik radničke klase) i zato samo Elena može da "spase" Linu kroz priču koju piše (naravno, na italijanskom). Na momente proviruje i Džordan Piterson - Elena je clarity, Lina je chaos.

ljiljana đurđić, 
Ljiljana Đurđić

[ltr]@LjiljanaIc[/ltr] Follows you
[ltr]Podaci dostupni na Wikipediji[/ltr]

[ltr]daje kritiku savremene književnosti sa posebnim osvrtom na elenu ferante i napuljsku tetralogiju, pročitajte ceo niz, urnebesan je.[/ltr]

[ltr]

VEŠTAČKA KNJIŽEVNOST I VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

Već nekoliko godina svetska književna javnost je opčinjena knjigama Elene Ferante, tačnije njenom "Napuljskom tetralogijom" čiji prvi deo smo gledali kao TV seriju-Moja genijalna prijateljica. Ko je Elena Ferante dugo se krilo da bi pic.twitter.com/Ly4xMuPdlr

— Ljiljana Đurđić (@LjiljanaIc) August 28, 2019

[/ltr]
[ltr][/ltr]

Ubedljivo najjaci komentar

Нешто јесам прочитала од Феранте , какав је утисак остао , говори чињеница да не знам више шта. Ову сам покушала и одустала и не знам да је написала серијал. Иначе кад видим листу најчитанијих , тј купљених , преврне ми се желудац. Посебно ме нервира Бекман .

— Нема предаје! (@radostmala) August 29, 2019

Betmen

Volim nadrkane komentare i stavove Ljiljane Đurđić. Barem joj se ne može reći da se ne razume u ono što govori, knjiga o Isidori Sekulić joj je odlična, prevela je poezoji Silvije Plat. Lepo je sjebala krš od romana onog kardiologa i nekako mi je naslepo legla ova kritika, kao jedan lep zavežljaj leda na modricu posle Teofilovih hvalospeva i njojzi i Knausgoru. Ali još to ne stigoh da prelistam, pa ne znam, ali za sada, uz kokice, kladim se na Ljiljanu.

njoj su super ayn rand i cetnicka srbija. block.

Eleni Ferante super Ejn Rand? I četnici?

edit: aha, "Silva Jugoslovenka", to je za Ejn Rand.